Fotografija

Čudni rituali u Britaniji tokom sedamdesetih

Fotografija je najbolja kada informiše, a to je ono što dobar reportažni fotograf dokumentarista mora da pruži.

pisao Bruno Bayley
11 Avgust 2016, 5:25am

Fotografije: Homer Sikes

Knjiga Homera Sajksa Jednom godišnje (Once A Year) prvi put je objavljena 1977. godine. U njoj se mogu viditi retki obrisi tajanstvenih i egzotičnih godišnjih rituala u Britaniji: od relativno poznatog majskog drveta do nekih duboko mističnih i tajanstvenih kao što je fudbal tokom poklada ili vašar u malom gradu u unutrašnjosti. No, ono što je još važnije, knjiga je predstavljala pravi i iskreni portret različitih zajednica u Britaniji. Ovih dana je izdavačka kuća Dewi Lewis Publishing ponovo objavila knjigu, sa više fotografija i u novom dizajnu. Posetio sam Sajksa u njegovom domu u Londonu i popričao sa njim o inspiraciji, telefonima sa kamerom i kako je sama tema mnogo važnija od stila.

VICE: Čuo sam da je ideja za knjigu isprva bila tvoj projekat na koledžu?

Homer: Uradio sam ga dok sam studirao na Londonskom koledžu za komunikacije, odakle su me izbacili. Voleo bih da sam dobio diplomu, ali hej, bar sam bio baš dobar student. Kružile su glasine da spavam po mračnim komorama koledža jer sam ga uveče poslednji napuštao, a ujutru dolazio prvi. Nisu znali je da sam, zapravo, razvijao fotografije, nisam spavao. Na kraju su me zamolili da napustim koledž jer mi je bilo važnije da radim nego da polažem ispite. Ali da, to je bio projekat koji sam radio na prvoj godini, za vreme Uskrsa. Živeo sam u internatu od sedme godine. Došao sam u London, rešio da se bavim fotografijom i, kao većina studenata, nisam znao koji je sledeći korak... Naišao sam na sliku britanskih kokos plesača. Pomislio sam da bi bilo interesantno da ih posetim. Otišao sam tamo, fotografisao ih prvo u boji, a zatim nastavio projekat, ali ne sasvim predano.

Kako se takav projekat vremenom pretvorio u knjigu?

U leto 1969, na drugoj godini koledža, otišao sam u Njujork. Zaposlio sam se kao domar u Prinstonu i bio pod jakim uticajem Roberta Frenka. Otišao sam u muzej MOMA i tamo na zidovima video dela Lija Frajdlendera i Anrija Kartije-Bresona. Pomislio sam: „Pa ja bih mogao ovo da uradim". Shvatio sam da bi trebalo da se vratim fotografisanju običaja, ali u crno-belom. Odrastao sam pod uticajem Magnum fotografa kao što je Kartije–Breson, u kombinaciji sa Burkom Uzleom, Gerijem Vinograndom, Lijem Frajdlenderom i uličnom fotografijom. Želeo sam da skoristim sve te uticaje kako bih izgradio sopstvenu viziju. I sada se jako dobro sećam, to je bilo otkrovenje. Bio sam oduševljen što se vraćam u Englesku i što ću prionuti na moj crno-beli projekat.

Odlučio si da fotografišeš crno-belim filmom. Da li postoje fotografije iz tvoje arhive za koje bi želeo da su ipak u boji?

Ne, baš sam zadovoljan što su crno-bele. Ja sam veoma tradicionalan. Uglavnom znam šta mi se dopada i ostajem tome dosledan.

Još uvek fotografišeš neke događaje. Mora da je bilo teško odrediti kako i kada sve pretvoriti u knjigu?

Bilo je jako jednostavno. Ranih sedamdesetih, štampanje foto knjiga je bilo tek u povoju u Velikoj Britaniji. Bilo je skoro nemoguće doći do monografije čiji je autor neki britanski fotograf – bilo ih je svega nekoliko. Fotograf Magnuma Dejvid Hurn i Beri Lejn iz Umetničkog saveta Velike Britanije želeli su to da promene. Dobio sam malu donaciju da uradim svoj projekat. Do 1976, fotografisao sam oko stotinak dešavanja i bio veoma zadovoljan snimcima. Džejms Frejzer, nećak Gordona Frejzera (čuvenog izdavača čestitki) želeo je da izdavaje knjige fotografija. Dejvid Hurn me je spojio sa Džejmsom i tako je Once A Year objavljena 1977. godine.

Kako se nastavak vezao sa ranijom fazom projekta?

Zaradio sam za život slikajući editorijale i njuz fotografije, ali sam uvek bio fotograf sadržaja. Sadržaj mi je uvek bio jako, jako bitan. Važan mi je kao bilo koja druga estetska vrednost. Fotografija je najbolja kada informiše, a to je ono što dobar reportažni fotograf dokumentarista mora da pruži. Oko 2000. godine nisam imao toliko posla kao obično. Radio sam fotografije za knjige drugih ljudi, što je trajalo oko godinu dana, pa se nisam trudio previše da nađem posao. Tada mi je sinulo da bih opet mogao da fotografišem dešavanja, kao i pre. Shvatio sam da se bavim fotografijom više od pedeset godina i da sve vreme radim isto. Možda vam to zvuči dosadno, ali ima svoju vrednost. U meni je proradio entuzijazam kada sam shvatio da se bliži taj veliki jubilej mog rada.

Kako su se ovi događaji menjali tokom pola veka, koliko ih ti pratiš?

Zanimljivo je što danas svi imaju kamere na telefonima. Svi se bave fotografijom. Bolje i to nego da puše, pretpostavljam. Moraju nešto da rade sa rukama. I to sam morao da uključim u moje fotografije. Više ljudi danas posećuje sva ta dešavanja. Sve češće se odvijaju vikendima, što pre nije bio slučaj. Ljudi se više kostimiraju danas, to sam primetio.

Na nekim fotografijama u knjizi mogu se videti baš složeni kostimi, ali su mi ipak omiljene one sa likovima koji izgledaju kao da su upravo završili smenu na poslu.

Upravo je tako i bilo, i tako bi trebalo da bude, po mom mišeljenju. Volim događaje gde su ljudi sasvim prirodni i obični, gde je to dešavanje deo njihovog uobičajenog života. Danas postoji problem „opštinskog turizma", tako sam to nazvao u nekom intervjuu koji sam dao pre par godina. Do njega dolazi kada „opštinari" preuzmu vlast nad dešavanjima i misle kako „mogu privući mnogo više ljudi u selo".

Koliko su ti se egzotično činili ovi događaji kada si tek počeo da ih pratiš? Da li su i tada delovali nekako zastarelo?

Kada sam počeo, oduševio sam se. Ali, nisu mi delovali zastarelo. Mislim da je razlog što su ovi događaji bili deo zajednice i ljudi su ih posećivali jer je to nešto što su oduvek radili. Mislim da ta zastarelost nije dolazila do njihove glave, a ni do moje.

Trudio sam se da na iskren način zabeležim šta se stvarno događa. Bilo mi je važno da ne ismevam učesnike. Usredsredio sam se na samo dešavanje, istorijat, prolaznike i pomagače, kako bi ih smestio u kontekst sedamdesetih. Definitivno sam bio svestan vremena, taj kontekst sedamdesetih je u celoj knjizi. Postoji jedna fotografija dvojice dečaka iz Bemptona sa cvetnim vencima gde obojica nose šarene majice, a jedan od njih je u veoma stilizovanim kubanskim čizmama na štiklu. Na ulici nema automobila. Bio sam svestan da će ti detalji fotografiji dati sjajan kontekst. Cvetne majice su bile ono što su ljudi tada nosili i ono što Endru Lojd Veber od tada nije skidao.

Da li je deo tvoje motivacije bio i straha da sve to možda više neće postojati? Potreba da ih snimiš za neke buduće generacije?

Ne baš. Motivacija mi je bila da zabeležim. Kasnije je, na neki način, postalo moja opsesija. Pretpostavljam da sam pomalo opsesivna osoba. Ložim se na ritualne događaje oduvek. Nisam se plašio da će u nekom trenutku oni nestati. Volim da radim van Londona, da odlazim u sela i usput otkrijem da sam jedan od retkih fotografa koji dokumentuje neku čudnu tradiciju.

Kako se knjiga uklapa u tvoj radove? Na primer, fotografisanje mladih pankera u Britaniji? Da li je to sve deo nekog velikog plana ili neke glavne vizije?

Pa mislim da se sve to uklapa u jedno veliko „nešto"... Ja sam verovatno fotografisao više stena i praistorijskih spomenika nego bilo ko u Britaniji, na primer. Od tih snimaka sam napravio dve knjige i pisao o legendama koje ih prate. Radio sam detaljno istraživanje o afro-karipskim crkvama u Britaniji koje su stvarno fascinantne. Volim da kažem da imam veoma obimnu arhivu britanskog života. Volim da osetim kako moj rad priča priču, ali opet ostavlja nešto mašti, da su moje fotografije nešto više od onoga što je na njima. To je ono što radim, bogatim arhivu, razvijam knjigu od svega što sam fotografisao. Nadam se da ću naći nekog ko će hteti da je izda.

Pucanje na drvo jabuke, 1972. Događaj u Karhemptonu gde meštani pucaju u drvo da bi oterali zle duhove

Fudbal tokom poklada u Ešburnu

Žene preskaču konopac, Darbišajr

Šutiranje boce i otimanje pite, Halton, Lesteršajr, 1973.

Kotrljanje sira, Kupershil, Glosteršajr

Cvetni ples u Helstonu, Kornvol

Belerbi gozba, Jorkšir

Striptiz šator na vašaru u Pineru

Burimen, Škotska

Gozba zvonara, Tvajford, Hempšajr

Marš pantomimičara od papira, Glosteršajr

Vaganje gradonačelnika, Haj Vikom

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu