​Pitali smo psihologa kako da otkrijemo ubice u porodici

Skoro svaka porodična zajednica je na ovaj ili onaj način nefunkcionalna. Sestre nerviraju, braća smrde, roditelji prosto ne razumeju. O tome nam svedoči širok raspon filmova, TV serija, i knjiga koje koriste porodične sukobe da bi predstavili što komičnu što dramatičnu radnju. Ali koliko god uobičajena – i inspirativna – bila neslaganja sa članovima porodice, kad ta neslaganja mogu da prerastu u nešto zlokobno? Kako se da povremene svađe i nezadovoljstva pretvore u tragediju iz romana Ričarda Jejtsa?

Ovim pitanjima se bavi nedavna Redit tema pod naslovom „ Rođaci ubica, kojih se znaka upozorenja sećate ?" U nizu sablasno otvorenih komentara, razni reditori raspravljaju o svojim prijateljima i članovima porodice koji su nekog ubili – obično u svojoj kući – te nagađaju da li je i šta moglo da im ukaže da će takav ishod uslediti.

„Moj mlađi brat je poludeo i ubio majku, a onda i sebe. Takođe je krenuo i na moje sestre koje su bile kod kuće u to vreme, ali nije uspeo," piše korisnik pod imenom Foopacc*. Posle svađe sa mamom koja je pripretila da će ga opet poslati u ludnicu, njegov duševno bolesni brat se latio porodičnog pištolja.

Ušao je sa pištoljem u kuhinju i upucao je. Sestre su pobegle na sprat i zaključale se u sobu. On je pošao za njima, ali nije uspeo da pištoljem raznese brave (.22 je mali kalibar, bilo je tragova hitaca na kvakama ali nije mu pošlo za rukom). Hvala bogu što je tu odustao, jer je vrata lako mogao da razbije nogom da mu je palo na pamet. Jedna od mojih sestara izvukla se kroz prozor sobe, ali pala je sa krova i slomila kičmu; danas je paraplegičar. Druga je ostala skrivena u sobi dok sve nije prošlo, a zatim izašla kroz prozor za prvom. Policija je tada već bila tu pa su joj doneli merdevine da bi mogla bezbedno da siđe. U međuvremenu, naš brat se ubio u kupatilu. Nešto kasnije su specijalci ubacili suzavac i uleteli, ali zatekli su samo mrtva tela, što je bio kraj nasilja te večeri.

U odgovoru na početno pitanje, ovaj reditor kaže da su nelečena duševne bolesti, traume pretrpljene u odrastanju, i nasilje u porodici doprinele da njegov brat postane ubica.

Kad gledam iz današnje perspektive, cela familija pati od nekih mentalnih poremećaja. On je bio najteže oboleo, i svakako je mnogo šta moglo da se uradi da bismo sprečili tragediju. I naš tata se ranije ubio pošto se mama razvela od njega jer ju je tukao. Bili smo svi dosta mladi, moj brat je imao samo dve godine, znači odrastao je bez oca. Mama je morala mnogo da radi da bi nas sama izdržavala, uglavnom smo se starali sami o sebi.

I druge priče pominju hroničnu depresiju, nedostatak brige o deci, cikluse nasilja, ali reditor po imenu strawberrypops uočava jasniji prekid svesti kod svog oca:

Moj tata je pokušao da ubije moju mamu dok je bila trudna sa mnom. Kažu da je bio divan čovek kad su se upoznali, ali u braku se promenio. Bio je sve agresivniji, ali trenutak u kom je mama shvatila da je opasan desio se dok je vozio nju i moje starije sestre (koje nisu bile njegova deca). Bio je nešto nadrkan, i odjednom je skrenuo ka nekom starcu koji je upravo izašao iz radnje. Deda je srećom uspeo da se skoči unazad, ali nema sumnje da bi ga inače pokupio. Potpunog stranca. Tek onako, da uplaši mamu i njene ćerke. Svašta je drugo radio, ali taj događaj je moja porodica uvek pamtila.

Neki kažu da upozorenja prosto nije bilo. „Tata mi je upucao mamu a onda se i sam ubio dok sam ih ja čekao ispred u kolima. Nju sa pet hitaca iz puške, sve u lice, sebe jednom iz pištolja," kaže reditor po imenu vandancouver koji je u to vreme imao šest godina. „Nikad mi ne bi palo na pamet da bi moj tata mogao nekog da ubije. Boljeg oca nisam mogao ni da zamislim. Sećam se da je u dva navrata pokušao da povredi manu, ali u to vreme mi je to delovalo… normalno? Iako danas znam da nešto nije bilo u redu."

Pojedinačno, ove ispovesti prosto užasavaju; zajedno, one ukazuju na činjenicu da je pretnja koju bliska osoba predstavlja nekad vidljiva tek kad se aktualizuje, posebno kad su deca u pitanju. Dr N. G. Beril, direktor njujorškog Centra za neuropsihijatriju i psihopatologiju, kaže da iako postoje sličnosti između situacija koje se pokažu kao povod za ubistvo u porodici, ne može se generalizovati da bi se izvuklo pravilo. „Ljudi se često svađaju, ali nivo sukoba mora da bude veoma dubok da bi se pribeglo očajničkim, bizarnim merama," kaže on. „Nisu to nikad uobičajene razmirice. Obično se ispostavi da je u pitanju bio vrhunac šireg sukoba koji vuče korene ranije, možda mešavina ljubomore i paranoje, hronična depresija. Prosto se poklopi nekoliko događaja koji osobu do te mere preplave da ona pomisli da joj je jedini izlaz nešto drastično i nasilno, bizaran čin u pokušaju da se povrati kontrola nad životom."

Iako je moguće post-festum ukazati na određene znake upozorenja, njih je obično teško uočiti pre incidenta, kaže Dr Beril na osnovu svog profesionalnog iskustva. „Na žalost, imali smo jednog pacijenta koji je ovde dolazio – ni zbog čega nasilnog, samo uobičajena individualna terapija. Relativno rano tokom lečenja, on je ubio svoju suprugu.

„Kao i sve drugo, i ovde se sve menja od slučaja do slučaja. Nikad se ne zna šta druga osoba misli dok ta osoba to nekako ne iskaže. Ali ako im nekontrolisano raste paranoja, nekad je moguće to uočiti pažljivim posmatranjem. Ipak, ljudi obično vrlo dobro kriju svoje najbizarnije misli. Nikad se ne zna sa 100% sigurnosti, zato postoji onaj dobro poznat stereotip o serijskim ubicama: „Delovao je kao baš fin dečko."

*Ne garantujemo istinitost ovih anonimnih priča prenetih sa Redita

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu