Svaštara

Gledala sam Žikinu dinastiju 14 sati

Jebote!
02 Avgust 2016, 10:19am
Fotografije: autorka

Došlo doba da se ljubav proba.

Sagu o Žikinoj dinastiji sam zamrzela zbog neprestanog puštanja u autobusu dok sam tokom studiranja iz Beograda putovala u zavičaj i nazad. Uz Tesnu kožu i filmove sa Brenom, bio je to jedini repertoar u busevima Autotransporta Kraljevo. Ta trauma dok razmišljam o nepoloženom ispitu ili klimi koja ne radi dovela je do refleksa za povraćanjem na repliku „mamicu ti jareću", iako sam volela Mariju i Bobu i njihovu ljubav koja sve pobeđuje. Čak me i ni bezbroj reprizira na svim televizijama tokom praznika svake godine i standardna izuzetno visoka gledanost nisu privukli, iako bih uvek malo pogledala, a onda menjala kanal, jer mi je bilo neprijatno od „banalnih fora".

Malo je reći da me je sve to opet klepilo u subotu, na trideset stepeni, kad konačno imam slobodan vikend. Rešila sam da žrtvujem spavanje, bleju i izlazak napolje, i da se predam izazovu: 14 sati gledanja „premijere filma Žikina dinastija" u sali nekog objekta u Zemunu, u kome nikad nisam bila, pod uslovom da je taj ivent na Fejsu stvaran. Pakujem ranac – hrana, slatko, Koka-kola, Guarana, lekovi, dodatni slojevi garderobe, u slučaju da je ivent stvaran, a ne znam gde idem i šta može da mi zatreba.

Izašla sam iz prevoza i tražim navedenu adresu – među nizom poluzapuštenih butika nalazi se neki pasaž i foto-radnja, pa mi instinkt govori da bi verovatno trebalo tu da skrenem, iako nema nikakve oznake za MKC Kombinat , mesto u kome će biti projekcija.

U nastavku prolaza su neka opskurna drvena vrata i već počinjem da mislim da je u pitanju zajebancija i da sam subotu mogla da provedem na neki drugi način, a ne da se znojim dok lutam po Zemunu. Pokucala sam na vrata, kad sam već došla i onda sam videla sitnim slovima ispisano „Kombinat". Pa super - za početak, mesto postoji.

Ulazim unutra, u topli gikovski ambijent, sa vrata mogu pogledom da obuhvatim ceo prostor, i jasno je da sam, osim dvoje zaposlenih, samo ja tu.

Ovo dvoje za šankom verovatno vide moju pogubljenu facu i ljubazno mi saopštavaju da jeste, to je kulturni centar u kom će biti maratonska projekcija svih filmova serijala „Žikina dinastija". Dečko sa kojim razgovaram je Filip, i on je taj koji je izmontirao ovih četrnaest sati domaće najpopularnije komedije za najveće fanove, ili najambicioznije takmičare. Jer, osim uživanja, oni koji uspeju da izdrže do kraja dobijaju nagrade – kvalitetne plakate dizajnirane specijalno za ovaj događaj, godišnju sezonsku kartu za MKC Kombinat, i sertifikat koji potvrđuje da je misija ispunjena – 14 sati „Žikine dinastije" odgledano.

Filip - zaslužan za montiranje 14 sati "Žikine dinastije"

Polako počinju da dolaze i drugi gledaoci, a ja, sada već osećajući se kao kod kuće, sedam za šank i gledam hranu koju je spremila Flipova koleginica. Za oko mi zapada džigerica urolana u slaninicu sa šljivom, za koju mi kaže da je baš to spremila, jer joj deluje kao nešto što bi Žika voleo da jede.

- Žikina dinastija je najpopularnija SFRJ komedija, sigurno – kaže mi Filip dok pikiram šta ću da jedem.

Objašnjava mi zašto je fan Žikine dinastije i zašto se iscimao da izmontira sve delove za ovu posebnu priliku.

- Žikina dinastija se drastično menja od prvog do desetog dela. Prvi je upozoravajuća tinejdž drama, poslednji najbizarnija komedija i onda svi neki raznorazni žanrovi između. Pošto se dešava u rasponu od 1977. do 1992, a od prvog do poslednjeg dela radili su isti autori, jako je zanimljivo da vidimo kako oni vide taj period od baš tih 15 godina. Za mene je to prilično spektakularna stvar – kaže mi ushićeno Filip.

Njega, kao velikog poklonika žanrovskog filma jako nervira što Žikina dinastija i onda i sada, nije dovoljno priznata.

- Možeš da je gledaš na televiziji i kupuješ na onim piratskim DVD-ovima, a kad god imaš neke emisije gde je neki kao presek jugoslovenske kinematografije, Žikine dinastije nema. Eventualno samo da se pomene ne nivou nekog fenomena, kao „bilo je i to, ljudi su gledali, ako su samo bili glupi, haha". Pri tom to su odlični filmovi. Sve te dodatne stvari koje film ima od narativa, društvene kritike i drugih stvari, sve to Žikina dinastija ima. To je najkompletniji komad jugoslovenske kinematografije – ubeđen je Filip.

On je filmove iz serijala Lude godine, koji se češće naziva Žikina dinastija, po najpopularnijem filmu, gledao milion puta, ceo ovaj izmontirani materijal u celosti je već pogledao i još ko zna koliko puta u delovima dok je spremao ovu „premijeru". Zanimljivo je da je Filip montirao neke delove kao fleš-bekove: baš zato što svi znaju hronološki sled, on je odlučio da da neki svoj okvir i da sve ispretumba.

Pošto je pet minuta do šest, već se skupilo skoro tridesetak ljudi, koji su se rasporedili po stolicama, klupama, lejzi-begovima, a neki čak i stoje, završavamo razgovor, a ja krećem na najbolje mesto, jer, nisam džabe prva došla.

Nisam baš imala ambiciju da izdržim gomilu sati gledanja sličnog sadržaja. Danas skoro svi gledaju serije bindžovano, prave male filmske maratone kod kuće, zavaljeni u udobne krevete u rashlađenim sobama dok se laptop ne usija. Dokle izdržim, izdržim, to je dovoljan izazov.

Zavalila sam se u najbolju stolicu, sa najboljim pogledom i sa još tridesetak nepoznatih duša, u proseku u tridesetim godinama, u kežual izdanju, ali ipak pomalo u „filmofilskom fazonu", uzbuđenih zbog činjenice da će isprobati svoje psiho-fizičke sposobnosti u 14-satnom gledanju filmova. Da, spremna sam da, prvi put u celini, to jest, dok mi oči budu otvorene, sagledam fenomen i popularnost ovog serijala, koji je u to vreme doživeo popularnost i van Jugoslavije, čak i u Albaniji i Italiji.

Klima šiba, slika i zvuk su kvalitetni, niko ne priča tokom filma, svi uslovi za takmičenje su tu. Iako počinje nastavkom koji se zove Žikina ženidba, u kome se provlači raspad Jugoslavije, uvodom ove premijere dominira nastavak Idi mi dođi mi. Her Žika i kolektor Milan već su prijatelji i već zajedno idu u lov na „žemske". Nekako mi je u ovom novom svetlu sve simpatično, pa i taj humor zasnovan na izvrtanju „učenih reči" neobrazovanog Žike, koji se, kao, sprda sa intelektualnom elitom i snobovštinom oličenom u Marijinim roditeljima.

Da, serijal je vrlo otvoreno prikazivao dominaciju radničke klase nad onim što se verovalo da je građanska buržoazija. Ali je interesantno da baš taj Žika, radnička klasa, lepo i sretno živi zato što dovoljno zarađuje u kapitalističkoj Nemačkoj, a ne u Jugoslaviji. Ne, neću da se upuštam u dublju ideološku analizu, to će samo da me umori, i onda neću moći dugo da ostanem. Neka devojka se na svaku foru smeje tako simpatično i zarazno, da i ja svaki put kad je čujem, počinjem da se smejem, čak i kad mi fora iz filma nije uopšte smešna.

Drugi sat polako protiče, ali takmičarska tenzija u vazduhu opada i ljudi počinju opuštenije da se ponašaju. Neki se već izvaljuju po prostirkama na podu i više ljudi počinje naglas da se smeje.

Uljuljkujemo se u tu fantaziju o „dodelama stana" i podizanja kredita za nameštaj u kojima Marija i Boba uživaju, dok se smenjuju prelepi kadrovi novoizgrađenog Beograda i Zemuna iz helikoptera i povremeno se čuje kako nostalgični uzdah.

Pijem koka-kolu da me malo šećer digne, jer se napolju verovatno već smrklo.

I kreće moj omiljeni deo, Lude godine – prvi smisleni, edukativni sadržaj, pominjanje abortusa i seksualno obrazovanje u domaćem filmu. Iako je većina prisutnih odavno prerasla ove priče, sa apsolutnom pažnjom se prate komplikacije u maloletničkoj vezi između Bobe i Marije. Samo se klima čuje. Zanimljivo je, na primer, da je Mariju trebalo da igra Sonja Savić, ali je poslednjem trenutku, tek pred samo snimanje, uloga dodeljena Rialdi Kadrić. Sonja dobija sporednu ulogu Bobine školske drugarice zaljubljene u njega, što mi je fascinantno, pa zamišljam kako bi bilo da je obrnuto.

Polako počinje da se zeva, a ja vadim iz ranca hranu koju sam ponela – počinje Došlo doba da se ljubav proba. Rekla bih da je her Žika definitivno izdominirao nad prijateljem Milanom, koji i dalje ne može da prihvati da će da se orodi sa klasom "divljaka". Simpatična devojka koja se na početku slatko smejala, sada počinje malo da preteruje, nemoguće da joj je toliko sve apsolutno smešno.

Pošto klima super radi, vreme je da se polako dodatno oblačim, obujem čarape i noge dignem na stolicu. Već vidim da neki koji su mi delovali kao favoriti polako odustaju. Jbga, nisu se dobro pripremili kao ja. Pili su pivo, vrlo neiskusno.

Malo već počinje da mi pada glava, jer me pojava Elze u ovim filmovima uspavljuje, nekako mi je Vesna Čipčić tu najmanje omiljen lik. A onda, čuvena pojava Zorice Brunclik u kafani u kojoj sede najbolji prijatelji Žika i Milan, konačno nerazdvojni u svojoj bromance avanturi i pevaju „A tebe nema". Odjednom i ekipica koja sedi u ovom intimnom alternativnom klubu, koja se ne uklapa u moje stereotipe o Zemuncima, počinje da peva ovu pesmu. Tako ujedninjeno razbuđeni nastavljamo da pratimo maraton, sada već povezani u jedno biće koje uživa u komediji sečenoj bizarnim manje popularnim nastavcima, rešeni da ostanemo do kraja.

Šta se zgodi kad se ljubav rodi – Žikin i Milanov unuk Miša je zaljubljen u Ruskinju Natašu sa kojim svira u duetu. Igra je Gala Videnović i po tome što je pola filma na ruskom, jasno je koliko se u Jugoslaviji taj jezik koristio, a i da je serijal bio neviđeno popularan u Rusiji. Baš me i ne interesuje to gugutanje na ruskom, ali kad se peripetije oko Mišine i Natašine ljubavi konačno razreše upoznavanjem njihovih porodica, a Žika novim „prijateljima" iz Rusije objašnjava da Milan ima lepu kuću, jer je predratni buržuj, a Milan se brani, govoreći da je levičar, cela mala sala MKC Kombinata odjekuje od smeha.

Evo već je četiri ujutru, malo počinjem da se kočim, jer provaljujem da menjam položaj na svakih pet minuta. Simpatična devojka se sad već jebeno iritantno smeje, a Sulude godine su više remek-delo bizarnosti, nego komedije. Malo mi je hladno i razmišljam već da li ako ostanem do kraja, nešto dokazujem, ili bih mogla ipak polako da krenem. Zanimljivo je sve vreme, jer je fenomenalno izmontirano, ali već je dosta njih odustalo. I ovo je uspeh.

Ipak, izdržim nekako tih najkritičnijih sat vremena, iako me je simpatična devojka ubila u pojam sada već preterano agresivnim smehom.

Ulazimo u poslednji sat, uzbuđenje raste, gledamo da li će Milan na VHS-u naći odgovarajuću mladu da oženi prijatelja Žiku, uz naše navijanje. Film se završava i zviždanje i aplauzi ispunjavaju prostoriju. Najveće zasluge idu Filipu koji je izmontirao ovako carski, sada mogu slobodno da kažem, bisere jugoslovenske kinematografije, meni prvi put nesporno zabavne.

Kreće priča, ali ostajemo da odslušamo nalepljene špice svih filmova i fenomenalne pesme.

- Ovo mi je osvežilo pamćenje, jer sam se sad setio svakog super skeča. Ceo utisak: nije loše, jer je integralna varijanta, malo zbrda-zdola, pošto je zamišljeno da bude zanimljivo. Na neke delove ovog filma nisam obraćao pažnju, jer nemaju veze ni sa čim, pa je to malo nezgodno. Prva četiri su recimo smislena, a posle kreću neke nebuloze. – kaže Ljuba koji je sedeo ispred mene i znao većinu fora napamet.

Pobednici u gledanju 14 sati "Žikine dinastije"

- Nije mi se prispavalo, ne baš. Možda malo je bilo teško sedenje, jer sam sedeo na klupi, ali nije to ništa mnogo strašno, bilo je i gorih stvari. Ja poznajem ove ljude, ali nismo ekipa – objašnjava mi moj saborac u ovom maratonskog gledanju, Ljuba.

Na lejzi-begu se protežu Marija i Jasmina, čiji su roditelji verovatno rođeni kada je snimljen prvi film.

- Sve vreme smo gledale – pričaju paralelno, kad ih pitam da li su možda dremale u nekom trenutku.

- Ne mogu da verujem da smo uspele i oduševljena sam. Bilo je teško oko četiri sata, meni oko šest. Ja sam mislila oko četiri da ako zaspim, ćao – smeju se u glas Marija i Jasmina.

Dizajner plakata i najveći fanovi

Na kraju sam upoznala i lika koji je uradio fenomenalan dizajn za plakat, jednu od nagrada koji jedva čekam da okačim u sobi. Kaže da je i on fan Žikine dinastije, pa je baš bio inspirisan za ovaj dizajn.

Svi smo srećni, čestitamo jedni drugima i odlažemo da izađemo na svetlost dana u zemunsko jutro i razdvojimo se od Žike i Milana. Držala sam se stoički, uz samo malo prirodnog stimulansa. Avantura je bila uspešna, mesto me je oduševilo. A ekipa iz MKC Kombinata kaže da će ovu avanturu ponoviti na jesen zbog velikog interesovanja.

Mogu samo da kažem da ću verovatno i tad da dođem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu