Umrećete u nuklearnom ratu, ali će elita biti spašena

U knjizi Rejven Rok: priča o tajnom planu vlade SAD da sačuva sebe – dok svi mi ostali umiremo ima detalja koji kao da su maznuti iz nekog petapračkog špijunskog romana. Ova knjiga, koju je napisao stručnjak za nacionalnu bezbednost Garet M. Graf, vodi nas u bunkere na granitnim obroncima, prokopane ispod elitnog kantri kluba. Vodi nas duboko ispod Bele kuće, 11. septembra, i u pilotsku kabinu aviona koji zvanično ne postoji. Dok šetate Rejven Rokom, lako je zaboraviti da je sva ova detaljna visokotehnološka struktura za sudnji dan zapravo stvarna.

Ali Grafova poluvekovna hronika vladinog nuklearnog planiranja je daleko od eskapističkog špijunskog trilera – provodi jednako mnogo vremena na dosadne birokratske detalje gradnje i održavanja kao i na detaljan najgori mogući scenario. Za izvršno voćstvo, pitanje „pobede" u nuklearnom okršaju postaje, kao i bilo koji drugi vladin projekat, logistička noćna mora. Postoji na hiljade zupčanika koji moraju da rade sinhronizovano da bi se zaštitili čelnici u Vašingtonu, simboli demokratije, kao što su Deklaracija o nezavisnosti i Zvono slobode, i nekoliko odabranih predvodnika u industriji, pre nego što prestonicu nuklearke ne sravne sa zemljom. Tokom skoro svih testova, i nekoliko napada koji su se dogodili unutar američkih granica, skoro nijedan od dobro razrađenih planova nije stvarno profunkcionisao.

Graf na sjajan način objašnjava istinski, sasvim određeni užas koji bi prosečnom Amerikancu doneo nuklearni rat, a to je da bismo svi poginuli, i da bi samo šačica najviših zvaničnika bila zaštićena. Još od Kenedijeve administracije, vladini zvaničnici stalno objašnjavaju uzaludnost zaštite civilnog stanovništva. To je dovelo do toga da procedure za sudnji dan – koje nazivaju Nastavkom vladinog planiranja (COG) – postaju sve svedenije. Planovi koji su se u Ajzenhaurovo doba odnosili na civilnu zaštitu na nacionalnom nivou danas se jednostavno fokusiraju na spasavanje skupine najviših zvaničnika vlade – na primer, Klintonov savetnik Džordž Stefanopulos bi bio spasen, ali pres sekretarka Di Di Mejers, zajedno sa skoro svima nama, ne bi.

U jednoj sceni u Rejven Roku, general Džordž Tomas Pauver objašnjava užasnutom Džonu F. Kenediju, „Vidite – na kraju rata, ako preostanu dva Amerikanca, a jedan Rus, pobedili smo".
Ali koliko god da bi nuklearni rat bio užasan, Graf je napravio odličan posao objašnjavajući uticaj koji planiranje za sudni dan ima na mirnodopsku vladu, i šta to govori u o demokratiji uopšte. Predvođeno izvršnim organima, planiranje COG-a izostavlja veći deo Kongresa i čitavu javnost iz donošenja poverljivih odluka. Nemoguće je saznati koliko ti tajni programi, tehnologija i infrastruktura koštaju – Graf procenjuje da je u pitanju barem 2 milijarde dolara godišnje. On takođe uključuje i krizne planove kojima se krši Ustav. Na primer, akt tašna za hitne slučajeve državnog tužioca u doba Džon Kenedija bi mu omogućila da suspenduje član zakona o nepovredivosti čovekove ličnosti.

Ovlašćenja nekih drugih predsednika u slučaju apokalipse su uključivala prinudnu nacionalizaciju industrije, kao i planove za imenovanje neizabranih zvaničnika iz privatnog sektora koji bi vodili veliki deo krizne vlade. Graf pojašnjava da preživeti nuklarni rat ne bi bilo mnogo bolje od toga da se u njemu strada: ako planovi za sudnji dan ne spasavaju ni američki narod, ni američke demokratske principe, šta se tačno njima štiti?
Rejven Rok koji bi trebalo da je priča o istorijatu hladnog rata, danas deluje posebno aktuelno, i dolazi u knjižare tačno u trenutku kada nas odnos predsednika Donald Trampa i predsednika Severne Koreje Kim Džong Una, po sistemu povuci, potegni, gura još bliže nuklearnom holokaustu. Pozvao sam Grafa da razgovaramo o tajnim bunkerima, vladama u senci i nesrećnoj činjenici da ćemo svi umreti tokom nuklearnog rata.

VICE: Bio sam na neki način upoznat sa idejom pripremanja za sudnji dan, ali ovolika srazmera investicija i infrastrukture mi je bila prilično šokantna. Šta te je zaintersovalo za planove vlade Sjedinjenih Država za sudnji dan?

Garet M. Graf: Pratim nacionalnu bezbednost i obaveštajne službe u Vašingtonu već desetak godina, i to je nešto na šta povremeno nalećeš – čuješ da ljudi govore o tim postrojenjima, čuješ ljude kako govore o tim programima. Ali pre par godina, kada sam živeo u Vašingtonu, jedan moj kolega je na zemlji u garaži našao identifikacionu karticu jednog federalnog službenika, i pomislio, „Vratiću mu je". Ali kada smo okrenuli karticu, videli smo da na poleđini ima ispisana uputstva za evakuaciju. Rešio sam da pratim instrukcije do tog objekta uz pomoć Gugl Mapa i Gugl Satelita, i kada pratiš instrukcije dolaziš do puta koji jednostavno prestaje u podnožju jedne planine u Zapadnoj Virdžiniji. Do tada nisam nikada čuo za taj objekat, i nikada nisam čuo da neko priča o njemu. I pomislio sam, „Vau, ovo je čitav niz novih bunkera koji su sagrađeni posle 11. septembra".

Tokom čitave knjige, izvori nas iznova i iznova podsećaju da je sva verovatnoća da će svaki prosečni Amerikanac poginuti u nuklearnom obračunu. Zapanjujući je citat zamenika komandira civilne zaštite u Njujorku sa kraja sedamdesetih, o sirenama za uzbunu koje su bile instalirane po gradu: „Ljudi koji ih budu čuli će utrčati u zgrade i svejedno se za par sekundi pretvoriti u prah". Kako će se javno mišljenje promeniti kada se sasvim shvati da uprkos milijardama dolara potrošenim na pripreme za nuklearni rat prosečni građanin neće preživeti nuklearni obračun?

To je, po pom mišljenju, najveći izvor napetosti u čitavoj knjizi: vlada je pokrenula sva ta velika nadanja da će biti u stanju da zaštiti građanstvo, a onda su veličina i količina naroužanja postepeno preovladavali nad bilo kakvim razumnim naporima da se zaštiti civilno stanovništvo. Vladini planovi su postajali sve jednostavniji i jednostavniji, sve dok se nisu sveli samo na spasavanje uske grupe lidera vlade i njihovo smeštanje u unutrašnjost neke planine ili nekakvog aviona.

I govoriš o tome kako je smisao priprema za sudnji dan zapravo spasavanje ideje vlade SAD, a ne američkih građana.

Mislim da je to ono što je apsolutna esencija pitanja sa kojim se planeri sudnjeg dana muče već generacijama, i muče se i danas, a to je: ako pokušavamo da spasemo Ameriku, pa, šta je Amerika? Je li Amerika predsedništvo? Da li Ameriku čine tri ogranka vlade? Da li je to Ustav ili Zvono slobode? Da li je kapitalističko društvo? Stvarno može da se vidi kako su se različite generacije vladinih planera mučile sa tim pitanjem. A danas deluje da je odgovor zapravo: Amerika je predsedništvo, a zatim, eventualno, i tri ogranka vlade, a posle toga i pošta koja funkcioniše, poreski sistem, i tako dalje.

U knjizi se navodi izjava Vilijama Arkina, stručnjaka za nuklearno naoružanje, za Si-En-En: „Dokle god budemo imali nuklearno oružje, moraćemo da krivotvorimo Ustav".

Da, i mislim da je kod ovog čitavog sveta čudno i uznemirujuće to što znamo veoma malo o tome šta te sile danas predstavljaju. Što se naše tiče, možda među nama upravo šetaju carevi, koji će posle katastrofalnog napada pomoći da se nacionalizuje industrija. I siguran sam da ima sličnih unapred napisanih izvršnih naređenja i pravnih ukaza koji će stupiti na snagu u trenutku katastrofe. U nekom smislu, nije mi toliko uznemirujuće što ti sistemi postoje – već to koliko zapravo malo znamo o njima, čak i o onima koji su i sada na snazi.

Knjiga je definitivno mračna, ali ja sam našao utehu u sceni koja se stalno ponavlja tokom nje. Predsednik dođe u kabinet, objasne mu realnosti nuklearnog rata, i onda shvata da je suviše strašan da bi se uopšte uzeo u razmatranje. Misliš li da je razumevanje američkog predsednika težine nuklearne opcije najbolji način da nuklearni rat izbegne?

Da, apsolutno. I to se vidi na obe strane. U knjizi sam naveo i jedan citat Hruščova, kada kaže da se prestravio kada je dobio ovlašćenje za upotrebu nuklearnog naoružanja. Ali onda je razmislio o tome i rekao, „Pa dobro, pretpostavljam da ga niko nikada neće upotrebiti, i da će biti u redu".

Ono što mene plaši je pitanje da li Tramp razume tu težinu.

Čitava poenta svega što je urađeno tokom hladnog rata je bilo to da se pojednostave i uklone bilo kakve provere, ravnoteža i prepreke da predsednik brzo i unilateralno pokrene nuklearni rat. S toga je to pravi izazov za sistem – čitava poenta sistema je da se obezbede uslovi da kada predsednik odluči da lansira nuklearno naoružanje to bude obavljeno u najkraćem mogućem roku, sveobuhvatno i efikasno koliko god je to moguće. Ali sve to podrazumeva da je osoba koja bi izadala takvo naređenje najtrezvenija, najpromišljenija i dobro obaveštena o nuklearnim sistemima.

Na nesreću, ova knjiga izlazi u bitnom trenutku, dok Tramp i Kim Džon Un prete nuklearnim ratom . Ti si godinama izučavao spremnost vlade za sudnji dan – kada bi Severna Koreja bacila bombu na Ameriku, misliš da bi se javnost danas osećala bezbednije nego što bi se osećala šezdesetih godina?

Pa, tu moramo da uzmemo u obzir srazmere: Severna Koreja nema, barem ne još, ni izbliza toliki arsenal koliki je na svom vrhuncu imao Sovjetski Savez, pa čak ni koliki Rusija danas. Ali to je mala uteha za nekoga ko bi bio na udaru nuklearne bombe bilo gde na svetu danas. Mislim da je pravi tehnički odgovor na tvoje pitanje sledeći: Da, bezebedniji smo, u smislu da bi Kim Džong Un možda mogao da ubije samo nekoliko desetina miliona ljudi, umesto nekoliko stotina miliona.

Ali ne mislim da je to zapravo pitanje koje postavljaš. Mislim da pitaš: Da li smo danas išta bolje pripremljeni? A ja mislim da je odgovor na to pitanje ne. Na neki način, spremnost civila ne shvatamo ozbiljno još od kubanske krize. A iskustvo generacija planera sudnjeg dana je da zaštita civilnog stanovništva pravi više problema nego što donosi koristi. S toga, tokom poslednjih nekoliko decenija stvarno možemo da vidimo da je vlada SAD u velikoj meri odlučila da prepusti ljude samima sebi.

Još na VICE.com

Šta bi bilo kada bi Severna Koreja bacila nuklearku na Ameriku

Černobilj: posledice najveće nuklearne katastrofe na svetu

Sećate se kada je Amerika htela da baca nuklearne bombe na Mesec