Reklame
fotografije

Forum na kome ljudi dele dirljive poslednje fotografije svojih voljenih

/r/LastImages sabredit je prepun predivnih poslednjih fotografija ljudi koji više nisu sa nama.

pisao Jamie Lee Curtis Taete
08 Avgust 2018, 8:11am

Fotografije su vlasništvo (sleva nadesno) Laure Čin, Džeremija Moslija, Emili Irvin

Kao što mu i sam naziv sugeriše, /r/lastimages subreddit je mesto na kome ljudi mogu da podele poslednje fotografije ljudi pre njihove smrti.

Među poslednjim fotografijama javnih ličnosti kao što su Odri Hepbern i Hit Ledžer, nalaze se slike pokojnih prijatelja i članova porodice koje su postavili korisnici. Ima predivnih, srceparajućih fotografija svih, od dece koja su umrla na rođenju, do slika prababa i pradeda koji su pregurali stotu.

Prošle nedelje, Đovani Alen je postavio fotografiju svoje prabake, slikanu dva dana pred njenu smrt. „Naišao sam na /r/lastimages pre nekog vremena, i sećam se da nisam znao šta da mislim... isprva mi je bio prilično šokantan“, napisao mi je u mejlu. „Mislim da smo toliko navikli da u mejnstrim medijima gledamo slike, da često za nas nemaju nikakav smisao. Reklame, promocije, politički žargon, šta god. Ali onda iznenada vidiš fotografije takve dubine i značenja, dok su u isti mah toliko jednostavne i sirove, i doživiš jedinstveno iskustvo. I imao sam isti osećaj kao kada gledam fotografiju svoje pokojne prabake, pa sam osetio da je ispravno da je postavim na r/lastimages, zajedno sa ostalima“.

Ispod još šest korisnika ovog sabredita diskutuje o fotografijama koje su postavili, i o voljenima koji se na njima nalaze. Ova svedočenja su blago redigovana zbog dužine i jasnoće.

Luna Janger na fotografiji koju je postavila njena baba-tetka Lora Čin

Ova fotografija je snimljena 28. oktobra 2016, pre njene žurke u vrtiću, povodom Dana veštica. Umrla je 4. novembra.

Njen očuh ju je ubio dok je njena mama bila na poslu. Imala je pet godina. Postaviću link za vest o tome, ali upozoravam da ako pročitate ovu priču, nećete je zaboraviti. Jeziva je.

Ova devojčica. Bila je tako živahna i drčna! Volela je Helou Kiti, leptire i buba-mare. Lunina omiljena boja je bila narandžasta! Godinama je volela narandžasto. Tek je počela da se zanima za ružičastu i ljubičastu. Volela je da ide na palačinke u Flep Džek Šek, našu lokalnu palačinkarnicu. Gledala je Frozen, pekla kolače, jela sladoled, išla na kuglanje, plivanje, časove crtanja, u školicu. Volela je lepe stvari, na primer, da se doteruje. Čak i kao beba je na ruke stavljala plastične zakačaljke kao narukvice. Nosila je suknjice od tila, krune od cveća, sa dugim trakama pozadi.

I dalje ne mogu dugo da gledam njenu sliku. Čak i kada slučajno ugledam Helou Kiti, zastane mi knedla u grlu. To me navede da pomislim kako se ona nikada neće promeniti. Nikada neće ostariti. Nije imala šansu da odraste. Naša porodica je razorena. Nije u pitanju samo to što je umrla, ljudi stalno umiru. Bila je ubijena. Nije bilo saobraćajne nesreće, nije bilo bolesti, nikakvog iznenadnog božjeg čina koji je prouzrokovalo njenu smrt. To je učinilo drugo ljudsko biće. Čovek koji je obećao da će se starati o njoj i voleti je. Čovek koji je samo par meseci ranije ušao u našu porodicu, kada se oženio njenom majkom. Ne postoji doba godine kada je „Lunina godišnjica“. Rođendan joj je u januaru. Suđenje je bilo u julu, venčanje u avgustu, a ona je umrla u novembru. Sada na našim porodičnim proslavama uvek neko nedostaje. Mračno mesto koje možeš da osetiš, ali se trudiš da ga ignorišeš. Žalost nije linearna, nikada sasvim ne nestane.

-Lora Čin, baba-tetka Lune Janger

Belinda Mosli na fotografiji koju je postavio njen sin, Džeremi Mosli. Fotografija je snimljena u junu 2017, oko mesec dana pre nego što je umrla od moždanog udara.

Imala je pesmu koju je recitovala mom bratu i meni još otkako smo bili deca. Nikada ne mogu da je se setim cele, ali počinje ovako: „Izbori, izbori, šta oni znače? Mogu budućnost da odrede i snove ti zamrače“. Prilično ljigavo, ali urezalo nam se u glave posle svih tih godina. Takođe je igrala i kazačok, onaj ruski ples sa prekrštenim rukama. Želela je da ga izvedem na školskoj priredbi. Na to sam rekao, „ne dolazi u obzir“.

U to vreme je iza sebe ostavila dvogodišnju unuku. Imam toliko mnogo njihovih zajedničkih slika, pa sam pomislio da će biti prilično lako da zbog svoje ćerke sećanje na nju održavam živim, ali pamćenje dvogodišnjaka je baš sranje. I tako, ona sada Baka Talu (da, lika iz Moane) naziva svojom bakom. Bolje išta nego ništa, pretpostavljam.

A ja takođe ne mogu da podnesem da gledam starije crne ženske likove sa tužnom pričom. Volim da gledam GLOW na Netfliksu. U drugoj sezoni je bila jedna epizoda sa Kraljicom socijalne pomoći. Ta epizoda mi je okinula osećanja koja mi zaista nisu bila potrebna. Jednostavno nisam želeo da upadnem u to. Od tada više nisam gledao tu seriju.

- Džeremi Mosli, sin Belinde Mosli

Rejčel Kristin Hem sa svojim tatom, Ričardom Čarlsom

Ova fotka je snimljena početkom jula 2010. A to je bilo manje od mesec dana pre nego što je preminuo. Umro je od srčanog udara, povezanog sa njegovom hroničnom opstruktivnom bolesti pluća i životnim pušačkim stažom. Njegov brat je u roku od godinu dana umro od iste stvari. Moj tata je imao 49 godina kada je umro. Moja omiljena sećanja na njega su obične sitnice, na primer, kada me je učio da igram bilijar, njegov smeh, način na koji je svakoga začikavao. Imam na tone fotografija iz Dizni Vorlda, kada sam imala oko četiri, pet godina, a sve čega se sećam jeste blam zbog toga što je moj tata flertovao sa Malom Sirenom.

Obuzmu me silne emocije kada pogledam tu fotografiju. To je tužno, zato što u to doba nismo bili u dobrim odnosima. Moja tetka mi je preko mame uputila očajnički vapaj, zato što se on ubrzano gasio. Nekako mislim da je čekao da me još jednom vidi pre nego što premine. Ali mi je takođe drago što sam otišla, zato što sam videla koliko mu značim, naročito kada me je predstavljao svakoj mogućoj medicinskoj sestri, koje bi onda uzviknule, „TI SI TA Rejčel“. Mada, ova fotografija ne definiše mog tatu onako kako sam ga ja doživljavala. Verovatno nikada neću zaboraviti njegov pušački kašalj, ali do pred kraj života nije bio toliko bolestan. Od tada sam završila srednju školu, fakultet, i žao mi je što tata nije bio tu da sve to vidi. Ali verujem da je duhom bio tu. To što sam izgubila tatu u sedamnaestoj godini će me pratiti doveka, ali ne dozvoljavam da me definiše.

-Rejčel Kristin Hem, ćerka Ričarda Čarlsa Hema

Džuli Holingšed na fotografiji koju je postavila njena najbolja prijateljica, Emili

Ova fotografija je snimljena 4 avgusta 2009. Ona je preminula oko pet ujutru, 5. avgusta. U nedelju je bila deveta godišnjica.

Džuli je imala 17 godina kada je sebi oduzela život, nakon kraće borbe s depresijom. Te noći je pila, i to je definitivno doprinelo njenoj smrti.

Kada pogledam tu fotografiju, drago mi je što se smeje zatvorenih očiju. To krije bol, i ona deluje iskreno srećno. Na slici je savršeno uhvaćena Džuli koju su svi poznavali i voleli. Gledajući je, nema šanse da se nasluti šta će se posle dogoditi. Ne postoji bolja „poslednja fotografija“ Džuls.

Od dana kada je ova fotografija snimljena, život mi se preokrenuo za 180 stepeni. Evo, već je deveta godina. Isprva sam bila veoma autodestruktivna i prepuna krivice. Sada se trudim da moj bol pomogne ljudima koji su u sličnoj situaciji. Pretpostavljam da sam zbog toga uopšte i postavila fotografiju.

-Emili Irvin, najbolja prijateljica Džuli Holingšed

Fotografija iz 2008. koju je postavila Alisa Zigler, na kojoj se nalazi njen sin Džekson

Ova fotografija je snimljena otprilike šest sati pre nego što smo ga zatekli u kolevci, preminuo je od iznenadne neobjašnjive smrti u detinjstvu. Imao je godinu i tri dana. Preminuo je večeri kada mu je bila rođendanska žurka.

Moje omiljeno sećanje na njega je kada smo se dva dana pre nego što je preminuo vozili kolima. Šugarlendov „All I Want To Do“ je svirao na radiju, i on je plesao, dok sam ja pevala, i stalno me je gledao i cerekao se. Tužna sam kada pogledam ovu sliku, zato što mi toliko nedostaje, da me to fizički boli, ali u isto vreme, čini me srećom, zato što je imao tako divnu dušu. Otkako je preminuo, moj život se dramatično promenio. Više nego ranije sam zahvalna na svojoj živoj deci, kao i na životu uopšte. Postaram se za to da moji sinovi svaki dan od mene čuju „Volim te“ i „Ponosna sam na tebe“, zato što nikada ne bih želela da dovedu u pitanje to koliki su dar za ovaj svet.

Podelila sam ovu sliku na Reditu, zato što misllim da je važno održavati ovo sećanje živim, ispričati njegovu priču, i postarati se za to da ljudi znaju da je ovaj mali dečak nekada bio deo našeg sveta.

-Alisa Zigler, Džeksonova majka

Vilijam Braun na fotografiji koju je postavio njegov sin, Džejkob Majers. Fotografija je snimljena na njegov šezdeseti rođendan, a umro je manje od godinu dana posle toga.

Umro je 2009. Njegovi prijatelji i članovi porodice su ga zvali Veliki Ćale. Bio je vatrogasac i spasilac. Moje omiljeno sećanje na njega je kada sam imao desetak godina. Trebalo je da se vratimo kući sa večere, kada su mu javili da je u jednoj staroj fabrici u gradu izbio požar. Nonšalantno mi je rekao, „Moramo da pomognemo ovim blesanima“.

Stali smo kod te stare fabrike, i on se parkirao baš blizu. Rekao mi je da ostanem u kamionetu, a onda je na neko vreme nestao. Ubrzo potom, neki od momaka su počeli da upiru prstom na krov. Ja sam bio mali i već sam obožavao velikog ćalca, ali nikada neću zaboraviti momenat kada sam ugledao svog tatu (u vatrogasnim pantalonama sa tregerima, bez majice) na krovu, kako udara sekirom i pravi rupu. Dok sam gledao kako moj tata sekirom razbija krov, primetio sam vatrogasce kako upiru prstima i pričaju. Znao sam da, kao desetogodišnji klinac, nisam jedini koji je zadivljen time što tata radi, niti jedini koji misli, „Ovo je neverovatno“. I oni su mislili da je moj tata neverovatan. Preminuo je kada sam imao 18 godina. Na sahrani nisam bio u stanju da ustanem i da održim govor koji sam spremio veče ranije (Zapisao sam ovu priču da je ispričam na njegovom pomenu). Dok sam sedeo na klupi u crkvi, neki mlađi momak je ustao u svojoj svečanoj vatrogasnoj uniformi. Istupio je i ispričao ovu priču o Bilu. Taj čovek je ispričao istu priču koju sam ja zapisao, ne kao Bilov sin, već kao golobradi vatrogasac koji ga je zadivljeno gledao dok je bio na krovu te stare fabrike.

Volim tog čoveka svim srcem. Trudim se da svakodnevno živim po načelima koja mi je usadio. Propustio je moje prvo pivo, moje venčanje sa ljubavlju mog života, i rođene moje predivne ćerke. Užasno mi nedostaje. Nadam se da me gleda odozgo i da je ponosan na to kakav sam čovek postao.

- Džejkob Majers, sin Vilijama Brauna

Norma Džoan Kaldera Kabral, na fotografiji koju je postavio njen praunuk Đovani Alan

Fotografija je snimljena dva dana pre nego što je preminula, a snimila ju je moja baka. Moja baka ju je posetila u petak, a ona je umrla u nedelju, rano izjutra. Umrla je od starosti. Telo je jednostavno počelo da je izdaje. Pretpostavljam da tako biva kada preguraš stotu!

Kada su se moji otac i majka venčali, preselili su se ovde u Feniks, gde ću ja na kraju odrasti. Ali ostatak porodice je ostao da živi u San Francisku, pa je to značilo da ih nisam viđao često, naročito one dalje rođake, kao što su dve moje prabake. Međutim, kada god bih ih video, bilo je magično. One su bile ti neki ljudi koje nisam dobro poznavao, ali ipak su se toliko radovale što me vide, i toliko su me mnogo volele, iz meni nepoznatih razloga. Sećam se da sam bio ophrvan osećanjima koje ne razumem, zato što sam bio dete, ali kada se sada setim, to osećanje je bilo ogromna zahvalnost.

Nikada neću zaboraviti svoj prvi Božić u njenoj kući prekoputa zaliva, u Ouklendu. Kod mojih roditelja se raspitala za sve moje hobije i interesovanja, i kupila mi je ponešto iz svih mojih omiljenih serija i filmova. Bio sam toliko zatečen svom tom ljubavlju kojom me je zasipao neko ko je za mene bio gotovo potpuni neznanac. Osećaj dok sam se igrao sa tim lutkicama iz Ratova zvezda na parketu sa podnim grejanjem u njenom podrumu je nešto što ću zauvek nositi sa sobom.

Da budem iskren, kada sam video ovu fotografiju, raspao sam se. U tom trenutku je dugo nisam video, pošto nisam mogao da pođem poslednji put kada su je moji roditelji posetili. S toga sam bio duboko potresen kada sam ženu koju poznajem ceo život video kako sedi na onome što će na kraju postati njena samrtna postelja. Kompozicija, loš kvalitet slike bakinog zastarelog mobilnog telefona na sklapanje, goli zidovi, i izgled bespomoćnosti u njenom držanju kod mene su izazvali grč u stomaku kada sam prvi put video fotografiju. Osetio sam se kao da sam je na neki način izneverio, i da je tu ta žena koja je volela toliko mnogo ljudi, ali je ipak izgledalo kao da je umrla sama.

Međutim, ono što nisam mogao da vidim su bili svi ti ljudi koje je ona toliko volela, a koji su stajali iza kamere, smešeći se, plačući, slaveći je i prisećajući se svega lepog što je učinila za svog života. Sada, za mene, ova fotografija je postala neka vrsta simbola sirove lepote smrti, života i života posle smrti.

-Đovani Alan, praunuk Norme Džoan Kabral

Tagged:
Foto
smrt
Porodica
redit
bližnji