Reklame
Film

Razlog zašto su ove trojke razdvojene po rođenju više je nego bolestan

Trojke iz 'Tri identična stranca' pričale su za VICE o mračnom razlogu zbog kog su razdvojene.

pisao Kara Weisenstein
15 Jul 2018, 6:00am

Edi, Dejvid i Bobi. Posredstvom: NEWSDAY

Članak koji sledi sadrži spojlere.

Ispočetka Tri identična stranca deluje kao film posle kog ćete se osećati dobro. Na jesen 1980. godine, Robert Šafran otišao je na koledž na severu savezne države Njujork i otkrio da ima davno izgubljenog blizanca po imenu Edvard Galand. To vam je kao nešto pravo iz Zamke za roditelje. Kad su lokalni mediji saznali za tu priču, niotkuda se pojavio treći brat, Dejvid Kelman, i neko vreme je priča o identičnim trojkama razdvojenim po rođenju fascinirala naciju. Ovi devetnaestogodišnjaci preko noći su postali senzacija; čak su se pojavili i u Madoninom filmu Očajnički tražeći Suzan.

Ali kad su porodice trojki počele da postavljaju pitanja, kao što je zašto su deca razdvojena kao bebe i data na usvajanje trima različitim porodicama, od kojih nijednoj nije rečeno da su njihovi sinovi trojke, stvari su postale malko zlokobne. Kao što objašnjava novi dokumentarac o njihovim životima, Tri identična stranca, braća su bila deo složenog psihološkog eksperimenta nastalog šezdesetih godina prošlog veka kako bi se proučili uticaji nasledstva naprema sredine. Psihijatri su se udružili s agencijom za usvajanje "Luiz Vajs" zarad “Studije o blizancima”, koja je podrazumevala razdvajanje identičnih blizanaca i trojki, njihovo stavljanje u različita domaća okruženja i proučavanje njihovog razvoja.

Kelman, Šafran i Galand bili su trojica njihovih subjekata za testiranje. Niko sem naučnika koji su rukovodili studijom ne zna koliko drugih kompleta blizanaca i trojki ima u svetu, potpuno nesvesnih da poseduju davno izgubljenu identičnu braću ili sestre. Rezultati studije nikad nisu objavljeni. Kad je vodeći istraživač studije, doktor Piter Neubauer, umro 2008. godine, sva njegova dokumentacija predata je Univerzitetu Jejl i zapečaćena sve do 2065. godine, verovatno dovoljno dugo da svako ko je bio upleten u studiju do tada više ne bude živ.

Tri identična stranca prati nesvakidašnju priču o ljubavi i tugi, vagajući ljudski gubitak uz naučni napredak. On istražuje alhemiju tri neočekivano spojene porodice i ispituje dubine naučničke obmane. Ali ne uspeva — niti to može — da odgovori na sva goruća pitanja ove braće. I dalje je previše moćnih ljudi koji se vraški trude da Studija o blizancima ostane obavijene velom tajne.

VICE je nedavno seo sa dvojicom od trojice braće, Šafranom i Kelmanom (Galand je, nažalost, oduzeo sebi život 1995. godine), kao i režiserom filma Timom Vordlom kako bismo popričali o tome kako izgleda ogoliti dušu na velikom platnu i šta bi oni i dalje voleli da znaju o eksperimentu u kom su nesvesno učestvovali u prvom delu života.

Posredstvom NEON-a


VICE: Zašto ste baš sada poželeli da ispričate svoju priču?
Dejvid Kelman: Smatrali smo da ta priča treba da se ispriča, ali smo se plašili na koji način će biti ispričana. Nismo želeli da to bude eksploatacija ili nekakva senzacionalistička stvar.

Jeste li zadovoljni kako je na kraju ispalo?
Kelman: Ekstatični smo. Nadmašilo je naša očekivanja na svim nivoima. Dali smo Timu Vordlu i ekipi onoliko koliko smo mogli iz srca i nismo znali šta će oni uraditi sa tim.

Robert Šafran: Na početku filma kažem: “Ne bih poverovao u ovu priču da je neko drugi priča, ali je istinita, svaka njena reč.” Nakon toga sam praktično dao odobrenje nečemu što pre toga nisam video. Samo sam znao da je moja priča istinita, da je naša priča istinita, ali oni na kraju jesu ispunili očekivanja. I tretirali su Edija, koji nije bio tu da govori u svoje ime, s ogromnom količinom osećajnosti i poštovanja.

Kelman: Zaista su uspeli da učine kao da je tu sa nama.

Mislim da je način na koji je film ispričao Edijevu priču istinski potresan. To je podcrtalo koliko je sve ovo bilo pitanje života i smrti.
Šafran: To jesu naši životi. Mislim da ponekad ne znate koliko ste povređeni sve dok ne sagledate posledice te povrede.

Bili smo opsednuti time što smo zajedno. Ljudi koji su bili stariji i zreliji od nas pitali su nas da li smo ljuti što smo bili razdvojeni. Bilo je to pre nego što je obelodanjeno da se radilo o eksperimentu. Ali mi smo samo bili srećni što smo pronašli jedni druge. Našli smo se na toboganu prvih iskustava i zabave. Išli smo od kuće do kuće i zvali svakog od naših roditelja, makar ispočetka,“Mama, mama, mama; i tata, tata, tata.” A otpozadi — videli ste, kosa nam je bila ogromna — otpozadi bi nas naši roditelji oslovljavali pogrešnim imenima.

Kelman: Što se tiče povrede i toga da je nisi svestan, to je veoma slično nekakvoj fudbalskoj povredi na koledžu. Odjednom, 20 godina kasnije, možete da predvidite kakvo će vreme biti i zaista vas boli. Mislim da je vremenom postalo očigledno na koji način je to uticalo na sve nas, a posebno na Edija.

Šafran: Takođe, svi smo prošli kroz veoma teške adolescentske godine. Puko odrastanje kad ste usvojeni ume da doda ulje na vatru, još jednu dimenziju čitavoj krizi identiteta u adolescenciji. Svi smo bili zaista emotivno ranjiva deca. Ponekad ne shvatiš koji je pravi odgovor dok ga ne nađeš. Prilično je teško zamisliti odgovor koji smo mi pronašli.

Kad su razmere zavere postale očigledne?
Tim Vordl: Prilično rano. Moja prva pomisao bila je: Zašto niko nije ispričao ovu priču ranije? Mislim, ljudi su pokušavali. Bilo je tri pokušaja i svaki je bio zaustavljen u korenu. Postali smo paranoični. Čim sam počeo da saznajem više o toj studiji, njene razmere postale su veoma mračne.

Ko, dakle, ima moć da odgovori na ova pitanja?
Šafran: Jevrejski odbor za porodična i dečja pitanja. Oni su započeli dijalog sa nama.

Dobro, je li to pozitivno?
Šafran: Još ne znamo. Bilo je mnogo ping-ponga u komunikaciji pre nego što smo dobili svoju dokumentaciju, od koje su neki delovi 57 godina stari. To su kopije dokumenata, sa zacrnjenim delovima u najvećem delu.

U redu, na kraju dokumentarca kaže se da ste uspeli da otvorite neke strogo poverljive dokumente. Šta ste u njima saznali?
Kelman: Osim što su iscrpno cenzurisani, deluju kao pojedinačni medicinski kartoni. Ne daju nam nikakve hipoteze ili nove informacije na osnovu kojih možemo da pođemo dalje. Mi nismo naučnici koji su sposobni da ovo rastave na sastavne delove.

Vordl: Jevrejski odbor ima moć da objavi sve podatke i učini ih transparentnim, što će, nadamo se, na kraju i uraditi. U Njujorku imate psihijatre koji su još živi i rade, a radili su na ovoj studiji i mogu da nam kažu nešto više, ali odbijaju da razgovaraju sa nama. Dvoje ljudi koji se pojavljuju u filmu prilično su marginalni u tom pogledu.

Materijal koji sam video neobična je mešavina suvih podataka i frojdovskog psiho-trabunjanja. Ne znam da li će to sad iko moći empirijski da iskoristi. Potpuna je zbrka, svi ti podaci, a sakupili su mnogo toga. Postoji 10.000 stranaca, a ovo je samo delić.

Kelman: Nadamo se da će uspeti malo više sve to da nam razjasne — to je jedna od stvari kojoj se nadamo. Ne samo za sebe, već i za druge koji su učestvovali u ovoj studiji. Smatramo da mora doći do nekih reparacija i istražujemo mogućnosti, zato što su ti ljudi naudili mnogima.

Kakva je reakcija Jevrejskog odbora na ovaj film?
Šafran: Odmah su angažovali advokate.

Kelman: Komuniciraju sa nama preko izuzetno uglađenog advokata specijalizovanog za tužbe za nesavesno lečenje, zbog čega se zapitate: Zašto uopšte moraju da komuniciraju sa nama preko takvih kanala?

Vordl: Ima veoma moćnih ljudi koji ne žele da ova priča bude ispričana. I ne šalim se kad to kažem.

Šafran: Izdali su saopštenje u kojem se kaže da im je drago što je film snimljen. Ne želim pogrešno da ih citiram, ali rekli su nešto o pružanju uvida u dokumentaciju na transparentan način i evo šta je najčudnije od svega: pozivaju svakog ko je identičan blizanac, a zna da je razdvojen po rođenju i tajno proučavan, da dođe i zatraži od njih uvid u dokumentaciju.

Je li moguće da ima još blizanaca i trojki koji nemaju pojma da su razdvojeni po rođenju?
Kelman: Dobili smo uverenja, u određenoj meri, da su se kompleti blizanaca koji se nisu obelodanili u javnosti upoznali preko društvenih mreža. Rekli su nam da će pružiti dokaz za to, iako će dokaz biti cenzurisan.

Je li ovo iskustvo uticalo na vaše poverenje u zdravstvene radnike?
Šafran:
Nije, ne mogu da zamislim nikog drugog u ova moderna vremena ko je radio bilo šta slično. Druga poređenja koja mi padaju na pamet bila bi Eksperiment sa sifilisom iz Tuskagija, kada su dopustili da svi dobiju sifilis i potom ga nisu lečili, a ljudi su umirali užasnom smrću. Ili slučajevi agensa Orindž, kada prosto nisu lečili ljude od njega.

Kad nas je Lorens Rajt intervjuisao za Njujorker 1995. godine, sećam se da me je pitao šta mislim o eksperimentu. Nabrojao mi je odjednom sva imena naučnika, a moj odgovor je bio: Ma, ovo je neko teško nacističko sranje.

Taj članak bio je osnov za knjigu koju je napisao o blizancima. Nismo znali da je čitavo prvo poglavlje posvećeno Jozefu Mengeleu, koji je eksperimentisao na blizancima tokom Holokausta i radio im neke nepojmljive stvari. A mi smo bili drugo poglavlje u toj knjizi.

Kelman: Znamo da je studiju delimično finansirala vlada.

Šafran: U jednom trenutku su nam pokazali dokument, prijavu za dobijanje sredstava, i tu je pisalo: “longitudinalna studija o odvojeno odgojenim monozigotičnim blizancima.” Možda vam treba rečnik da pogledate šta znači “longitudinalna” i “monozigotični”. Ali tu se nedvosmisleno kaže da novac služi za razdvajanje blizanaca. Neko je to znao kad je odobrio plaćanje.

Edi, Dejvid i Bobi. Posredstvom NEON-a

Drugi nivo ove priče je da, zato što su dokumenti zapečaćeni, niko neće moći da ima koristi od tih podataka.
Vordl: Tačno tako. Posle Mengeleovih eksperimenata u Aušvicu, pokrenuta je debata o tome da li te informacije treba iskoristiti da bi se spasli životi ili su oni zagađeni i totalno neetički. Sve je ovo urađeno, svi ti životi su uništeni, a ništa nije ispalo od svega.

Teško je gledati film a ne biti izuzetno kritički nastrojen prema ovom eksperimentu i naučnicima koji su u njemu učestvovali.
Vordl: Razumem eksperiment i kontekst u kom je rađen verovatno više od većine. Na fakultetu sam studirao psihologiju, a pedesetih i šezdesetih bilo je to pomalo kao u Divljem, divljem Zapadu. Došlo je do promene paradigme kada je psihologija pokušavala da se uspostavi kao legitimna nauka. Vršeni su razni eksperimenti, kao što su Milgramovi eksperimenti i kasnije Stenfordski zatvorski eksperiment. Radile su se stvari koje danas smatramo totalno neetičkim.

Zanimaju me sive zone ljudskog ponašanja. Ne zanimaju me zli ljudi. Zanimaju me dobri ljudi koji rade loše stvari. Čak i u istorijskom kontekstu, ljudi upleteni u Studiju o blizancima znali su da ona nije u redu, zato što smo videli dokaze da su se obraćali drugim agencijama za usvajanje koje su im rekle: Nema šanse, ne smete da razdvajate blizance i trojke. To nije u redu.

Da li se vaše viđenje pitanje nasleđa ili sredine promenilo zbog ovog projekta?
Vordl: Apsolutno. Ispočetka sam veoma snažno verovao u uticaj sredine. Bio sam šokiran kad sam saznao koliko uticaja ima DNK. Ideja da možete da donosite odluke u životu iz razloga koji zavise od vaših predaka — a kojima ne možete da se oduprete i radite ih podsvesno — zastrašujuća je.

Ali sredina to donekle kontroliše. Kao što Lari Rajt kaže u filmu, plutamo u pravcima u kojima nas guraju naši geni. Ali na kraju, sredina može da bude protivteža. Samo zato što plutamo u jednom pravcu, to ne znači da nam je suđeno da budemo sveštenik, kriminalac ili šta god već. Ali zastrašujuće je koliko je moćna genetika, mnogo moćnija nego što sam mogao da zamislim.

Evo nečeg ludog: kad su se trojke prvi put pojavile za naš prvi sastanak, nosile su iste cipele. A u to vreme nisu pričali među sobom. Čak i danas nose slične polo majice. Takve stvari su se dešavale sve vreme i bilo je veoma ludo.

Da ste znali istinu — o tome da ste deo trojke, da vas proučavaju, da ste podložni mentalnoj bolesti — šta mislite da li bi vam život bio lakši?
Šafran: Ne mogu da se vratim nazad, niko ne može. Ne možete ovo da ispravite, ali možda da smo bili zajedno teški trenuci koje smo proživljavali ne bi bili toliko teški. Ne znate kolika vam je šteta načinjena sve dok je ne otkrijete, a onda je otkrijete i ona objasni mnogo toga.

Vordl: Tu to postaje potpuno neetički i za to ne postoji nikakvo opravdanje. Kad posedujete informacije o ljudima koje mogu da predstavljaju pitanje života ili smrti i vi ih ne podelite sa njima, vi ste prekoračili ogromnu crvenu liniju. Ali ljudi to sve vreme rade. Kad ste usredsređeni na neku priču ili eksperiment, lako je zaboraviti štetu koju činite. Ali ovo se zaista desilo ovim ljudima. To je njihov život, to nije tamo neka priča.

Pratite Karu Vajsenstin na Tviteru.