Reklame
putovanje

Vođa pravih Samarićana nam objašnjava šta znači biti "dobri Samarićanin"

Samarićana danas u svetu ima manje od hiljadu. Jedan od njih je sekretar Mabruk Išak koji nam je ispričao svoju priču.

pisao Mabrook Ishaq; Ispričano Justin Fornal
01 Septembar 2018, 6:00am

Sve fotografije: Christopher Beauchamp 

Ljudi se stalno pitaju „Ko su ti Samarićani?”

Neki znaju to ime iz biblijske pouke o Dobrom Samarićanu koji pomogne opljačkanom i pretučenom čoveku pored puta. Drugi nas znaju iz priče u kojoj je jedna Samarićanka Isusu dala vodu i lekove.

Neki Palestinci misle da smo mi Jevreji, a neki Jevreji misle da smo Palestinci. U neku ruku, mi smo i jedno i drugo. Sa svima smo dobri, bez obzira na pripadnost. Iako nas ima manje od 1,000 na svetu, ja iskreno verujem da bismo mogli da donesemo mir celom ovom regionu.

Mabruk Išak kraj samarićanske Tore u svitku, ručno napravljene za deset godina.

Ja živim u selu po imenu Kirjat Luza kod grada Nablusa, na okupiranoj Zapadnoj obali. Ovde nam je bilo dozvoljeno da se naselimo 1990. zbog blizine naše svete planine Gerizim. Pre nego što nam je bilo omogućeno ovo hodočašće, živeli smo u Nablusu odakle smo do Gerizima putovali jednom godišnje, za Pashu. Kad smo došli u Kirjat Luzu, mojoj porodici nije bilo lako bez infrastrukture, telefona, puteva. Morali smo da sagradimo sve što danas imamo u selu.

Ja sam kao dete živeo među Palestincima u Nablusu, imao sam dosta drugova u školi, niko na mene nije gledao drugačije zato što sam Samarićanin. I danas me toplo dočekaju kad god svratim u grad kao prvi komšija. Nažalost, van Nablusa ljudi slabo shvataju ko su stvarno Samarićani jer nas nisu videli niti su komunicirali sa nama.

Mi smo originalni Izraelci. Egipat smo napustili pre 3656 godina. Baš kao i Jevreji, mi verujemo u deset zapovesti i Toru kao božje darove Mojsiju. Potomci smo plemena Menaša i Efraima, sinova Josifovih. Kada je asirski Car Sargon II izgnao severna plemena i Vavilon 725. godine PNE, Samarićani nisu pošli sa njima. Ostali smo na ovom tlu, sačuvali Toru i originalni hebrejski jezik. Čak i danas govorimo i pišemo drevnim hebrejskim, jezikom kojim savremeni Jevreji više ne govore.

Jednu od najvećih razlika predstavlja to što je nama svetilište planina Gerizim, a ne Sion kao Jevrejima. A zašto je Gerizim svet za Samarićane? Zato što su se na toj gori po prvi put sastali Adam i Eva, zato što se tu ispeo Avram u nameri da Bogu žrtvuje sina, zato što je tu svoju barku sagradio Noje. Izuzetno je mesto u pitanju za jednu versku zajednicu.

Mnoge su nam drevne relikvije takođe svete, najvažnija od njih je Abišajev svitak. Ovaj tekst je sastavio Abišaj, pra-praunuk Avrama, Mojsijevog brata. Abišaj je pisao na koži žrtvenih ovnova, samo 13 godina pošto je Isus Navin zakoračio u Izrael.

Naila Handoš, Palestinka iz Ramale, u duhovnoj konsultaciji sa Mabrukom Išakom.

Danas naša zajednica ima dvojicu vođa. Vrhovni sveštenik je duhovni vođa svih Samarićana, on donosi sve verske odluke koje se tiču našeg naroda. Sekretar je svetovni vođa zajednice, naš glasnogovornik pred spoljnim svetom, zadužen za infrastrukturu i sve druge svetovne projekte. Ja sam danas sekretar samarićanske zajednice.

Obratio sam se palestinskom premijeru 2012. i zamolio ga za ovlašćenje da sprovedem poseban projekat razvoja infrastrukture u Kirjat Luzi. Dobio sam dozvolu. Ovo ne samo što je izmenilo selo nabolje, već je i meni omogućilo da nešto kasnije postanem svetovni vođa Samarićana.

Trenutno su u izgradnji jedan vrtić, jedna nova ulica, a radovi teku i na razvoju snabdevanja vodom i strujom. Sjajni su to projekti, ali subotom ne možemo da radimo na njima jer se tog dana molimo i obedujemo u krugu porodice. Na taj dan ne koristimo električnu energiju, i ne nosimo ništa osim tradicionalne odore.

Pentateh, samarićanska verzija Tore, napisana je u celini na drevnom hebrejskom jeziku.

Na svetu danas živi 788 Samarićana, polovina ove u Kirjat Luz na gerizimskoj gori, a polovina u mestu Holon nedaleko od Tel Aviva. Mi ovde imamo i palestinska dokumenta i izraelski pasoš. Ja takođe imam i jordanski pasoš iz doba pre 1967., kada je ova regija pripadala Jordanu.

Nas je 1917. bilo samo 147, ali sto godina kasnije podigli smo broj skoro na osam stotina. Nadam se da će nas za još pola veka biti preko hiljadu, ali sumnjam da ću ja to doživeti. Danas se vidi da nam ponestaje životnog prostora u Kijat Luzi. U ovom delu sveta ne priča se olako o teritorijama, ali rastuća populacija nije preveliki problem sam po sebi. Na meni je i na mojoj generaciji da stimulišemo rast i razvoj kako naša jedinstvena tradicija ne bi nestala sa lica sveta. Neobična je odgovornost biti pripadnik jedne tako male grupe. Uvek se pitam šta li budućnost nosi za nas, iako znam da je sam neću doživeti.

Neobična je odgovornost biti pripadnik jedne tako male grupe. Uvek se pitam šta li budućnost nosi za nas, iako znam da je sam neću doživeti.

Problem je između ostalog to što imamo više muškaraca nego žena. Čoveku je jako teško da nađe ženu unutar zajednice sa kojom već nije u srodstvu. Hiljadama godina održavalo se tek par porodičnih loza, pa bi često brat rekao sestri „hajde da udamo tvoju ćerku za mog sina“. Tako je nastao problem sa srodničkim brakovima pa se povremeno rađaju deca sa genetskim poremećajima. Samarićanke takođe danas studiraju i obrazuju se, pa kažu ocu „Neću da se udam za brata od tetke, hoću nekog drugog.“

Jevrejke mogu spolja da se preobrate i pristupe našoj zajednici; za to se neke odluče kad ne mogu da nađu muža, ili možda kad i nisu tako lepe. Naš vrhovni sveštenik je 2002. hteo da ženi sina, pa mu je jedna posrednička firma iz Tel Aviva ponudila da mu nađe lepu Ukrajinku. To su obično žene iz siromašnih krajeva koje žele da žive negde drugde, a samarićanski standard je viši od onog na koji su one navikle. Tu je sveštenik doneo edikt po kom je dozvoljeno i tako naći ženu, pa mu je sin oženio lepu Ukrajinku. Godinama kasnije, žena ukrajinskog porekla ima u čak osam porodica. Svakog leta porodice putuju u Ukrajinu da se vide sa tazbinom, svi su srećni.

Moja supruga je iz samarićanske zajednice, hvala Bogu, i srećni smo zajedno. Imamo jednog sina i jednu ćerku. Nadam se da će uspeti da se ožene odnosno udaju u našem selu.

Gledanje u dlan često je deo konsultacija sa samarićanskim misticima.

Samarićani su poznati po posebnoj matematici. Muslimani i Jevreji nam traže kalendare i proračune. Umemo da izračunamo kada će pasti neki sveti dan, npr. Ramazan, u sledećih 600 godina.

Često nam dolaze radi rešenja ličnih problema. Ako se muž i žena ne slažu, naš sveštenik im dodeli nova imena, kao što je Bog preimenovao Avrama u Abrahama i Sarai u Saru da bi mogli da ostave potomstvo i u poznoj starosti. Novo duhovno ime je novi identitet za osobu, koja treba da ga voli kao dar božiji. Više nema bračnog druga sa kojim je u sporu, već nekog sasvim novog. Imena imaju moć.

Ako muž vara ženu ili joj je neko bacio kletvu, to su problemi koje ja rešavam. Kažeš mi ime majke, dodirneš Toru, gledam ti u dlan… imam tajnu knjigu na drevnom hebrejskom koja se u mojoj porodici prenosi sa kolena na koleno, zove se Alđis, ja tvoje podatke obračunam po formuli iz te knjige, i zapišem ti rezultat na papirić. Taj papir mi zovemo Šabat, on se potopi u toplu vodu dok se kuva čaj, onda ti taj čaj popiješ, i problem je rešen.

Ja zaista verujem da bismo, ako bi Jevreji i Palestinci pristali da sednu i posavetuju se sa nama, mogli da im odradimo proračun koji bi obe strane zadovoljio. Ti proračuni su u temelju naše matematike, a samarićanska matematika vodi ka istini.

Ovu ispovest zabeležio je Džastin Fornal tokom nekoliko intervjua. Pratite Džastinov rad preko jusitnfornal.com a njega lično preko Instagrama.