Evo zašto neki ljudi padaju u nesvest čim vide krv

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Leto pre moje treće godine koledža, otputovala sam u London sa sestrom. Isplanirala nam je čitav put: Big Ben, engleski čaj, Londonsko oko — i, radi prstohvata jeze, Turu Džeka Trboseka. Tura, koja redom prati svirepa ubistva po čitavom gradu započela je lepo, iako pomalo uznemirujuće. Ali onda je na Trgu Mitr, dok je naš vodič uzbuđeno detaljno prepričavao zlosrećnu sudbinu bubrega Ketrin Edou (i materice, i lica), zamutilo mi se pred očima. Slepoočnice su počele da mi pulsiraju od vreline, udovi su mi se orosili hladnim znojem, a zvukovi su postali izobličeni odjeci. Kad sam došla k sebi, bila sam zgurena pri dnu šipke na koju sam se naslonila, a grupe sa ture — uključujući moju sestru — nije bilo nigde.

Nekako sam uspela da sustignem grupu i čitavu epizodu otpisala kao slučajnost. Što će reći, sve dok narednog dana nisam otišla u Pozorište Gloub da gledam Tit Andronika i skoro izgubila svest kad je na scenu izašla heroina s odsečenim jezikom a “krv” joj je liptala na usta. Posle toga su odgovarajuće količine indijske hrane i Strongbou sajdera uspeli da otupe traumu tih trenutaka, ali to putovanje obeležilo je početak godina i godina sličnih napada (uključujući, prošle nedelje, kad sam se skoro onesvestila u podzemnoj železnici dok sam slušala kako voditelj podkasta opisuje povredu nokta na nožnom prstu).

I dok sklonost mase ka Igri prestola sugeriše da ljudi uglavnom ne padaju u nesvest kad vide krv, dovoljno je česta pojava da za nju postoji ime. Štaviše, postoji čitav niz imena: “vazovagalna reakcija”, “vagalna reakcija”, “neuralno posredovana sinkopa”, “neurokardiogena sinkopa” i “vazovagalna sinkopa”, što je izraz koji sam najčešće sretala i koji ću koristiti ovde. Sva ta imena odnose se na signale koji se prenose preko živca lutaoca do srca i krvnih sudova kad se neka osoba uspaniči (često kad ugleda krv), što za posledicu ima nesvesticu ili gubljenje svesti.

“Vazovalganu sinkopu mogu da pokrenu brojni okidači — emotivni stres, bol, strah”, kaže Rik Peskatore, direktor kliničnog istraživanja pri Zdravstvenom sistemu Krozer Kistoun u Pensilvaniji. “Kao odgovor na okidač, aktivira se živac lutalac, usporivši rad srca i izazvavši dilataciju krvnih sudova.” To, zauzvrat, znači da do mozga stiže manje krvi, što opet izaziva vrtoglavicu, gubitak vida i sluha, i gubitak svesti. Vazovagalna sinkopa je, onda, praktično zabludeli trud živca lutaoca: u pokušaju da vas iskulira, on pretera i umesto toga vas natera da izgubite svest.

Manje je jasno šta izaziva ovu pogrešnu reakciju, mada ima veze s nečim što se zove “vagalni ton” ili funkcionisanje živca lutaoca. “Problemi nastaju kad se naruši ravnoteža između parasimpatičkog i simpatičkog sistema”, kaže Džamal Benhamida, njujorški patolog, govoreći o nervnom sistemu koji čuva telo od preterane upotrebe energije i koji koristi stresni refleks “bori se ili beži”. "Živac lutalac postaje preterano aktivan, izazivajući rapidno usporavanje rada srca, što dovodi do pumpanja manje količine krvi u mozak.” Prema Peskatoreu, to bi moglo da bude evolutivno prilagođavanje zaustavljanja krvarenja i smanjenog protoka krvi posle povrede (“kao zavrtanje slavine na bušnom crevu”, kako je on to opisao).

“Kad se onesvestite, vi padnete na pod, što vas ponovo dozove svesti”, kaže Džejkob Lafo, naučni savetnik za neuropsihologiji Univerzitetu Braun, opisujući neobično svojstvo koje naš mozak koristi da ne ostanemo predugo onesvešćeni. “To je odbrambeni mehanizam koji preusmeri krv nazad u mozak.”

Vazovagalna je samo jedna od brojnih vrsta sinkopa — ispostavlja se da ljudi padaju u nesvest iz raznoraznih razloga. Postoji karotidna sinusna sinkopa (padanje u nesvest od pritiska u sinusima), ortostatička sinkopa (padanje u nesvest od dehidracije), crkvena sinkopa (padanje u nesvest od predugog stajanja), toplotna (ajde pogađajte), pa čak i mikturacijska sinkopa (padanje u nesvest tokom/posle pišanja). Ipak, vazovagalna je daleko najčešća, čineći oko dve trećine zastupljenosti sinkopa u intervencijama hitne pomoći, kaže Peskatore. “Međutim, njena veza sa fobijom od krvi je mnogo ređa”, kaže on. “Doživljava je manje od 5 odsto ljudi.”

Pored genetske predispozicije, brojni faktori utiču na to zašto mi se, na primer, zavrtelo u glavi tokom jedne epizode Sluškinjine priče a mom mužu nije. Pod jedan, vazovagalna sinkopa je češća pojava kod žena, što verovatno ima veze sa veličinom tela i brzinom otkucaja srca, pošto žene obično imaju veći broj otkucaja srca u mirovanju od muškaraca. Iz iskustva, Lafo je primetio među pacijentima koje je pregledao zbog vazovagalne sinkope da su “mnoge žene bile veoma niske, mršavije, sitnije građe. Veoma sam retko pregledao gojaznu osobu.” Ovo bi moglo da objasni činjenicu da ja, žena visoka 150 centimetara koja teži 45 kila kad pokisne, ne mogu da gledam kad Ofred seče komad svog uva, a moj muž od dva metra nastavlja veselo da ubacuje M&M-ove od putera od kikirikija u usta, očiju prikovanih za ekran.

Mlađi ljudi su i skloniji da dožive vazovagalnu sinkopu od starijih, kaže mi Benhamida. “Čuo sam jednu teoriju prema kojoj je nervni sistem osetljiviji u mladosti i može da reaguje veoma brzo — ponekad prebrzo”, kaže on.

Šta, dakle, da radi osoba s takvim predispozicijama u svetu prepunom okidača? Pored izbegavanja datih okidača, hidrirajte se i održavajte nivo elektrolita — koji pomažu regulaciju nervne i mišićne funkcije — uz pomoć soli i energetskih pića. A ako počnete da osećate nadolazak vazovagalne sinkope (a niste u mogućnosti da sednete), Lafo preporučuje aktiviranje nekih mišića: “Ukrstite prste na rukama i povucite ruke u suprotnom smeru, stisnite biceps, zategnite butinu. Svaka kontrakcija mišića je dobra zato što kreće da pumpa krv nazad ka mozgu.” Najgore što možete da uradite? Da se naslonite na nešto — kao što je šipka — zato što ta potpuno pasivna poza omogućava da se više krvi skupi u vašim nogama, što vas priprema za gubitak svesti. Ups.

Postoji još jedan potencijalan način da se izbegne vazovagalna sinkopa: percepcija kontrole. U jednoj studiji iz 2015, učesnici su bili nasumično razdvojeni u grupe “sa percepcijom kontrole” i “bez percepcije kontrole”, a potom im je prikazan snimak operacije na mitralom zalisku, za koju se zna da pokreće vazovagalnu sinkopu. Onima u grupi "sa percepcijom kontrole" rečeno je da mogu da odluče kad žele pauzu. Nalazi su bili prilično jasni: oni koji su osećali da imaju kontrolu doživeli su značajno manje vazovagalnih simptoma i anksioznosti. Dakle, ako gledate nekakav krvavi film sa nekim, možda ne bi bilo loše da zamolite kompanjona za dozvolu da pauzirate ako postane žestoko — prvobitno istraživanje pokazalo je da sama svest o tome da je to opcija čini veliku razliku.

Ali svi ovi potencijalno olakšavajući faktori verovatno su mnogo manje impresivni od same suštine vazovagalne sinkope. Kako to kaže Peskatore: “Iako ti napadi mogu biti zastrašujući i zabrinjavajući, oni su gotovo kategorički bezbedni i nakon kratkog perioda odmora, pacijent ne mora da se brine ni zbog čega zlokobnog.”

Sem, naravno, Džeka Trboseka. Taj baja je bio stvaran.