Sport

Od Titograda do Tokia: Luka Pavićević i stvaranje nove japanske košarke

Kako je student matematike preko Bormija, Jugoplastike, Zvezde, reprezentacije stigao do Japana.

pisao Ivan Minic
14 Jun 2019, 6:00am

Foto: Ivan Minić

Proslavljeni igrač, a danas cenjeni trener, Luka Pavićević, karijeru je započeo u ondašnjem Titogradu, na jedinom iole pristojnom betonskom terenu za košarku. U basketaru se zaljubio na prvi pogled, a ona mu je namenila blistavu Budućnost, ostvarenje sna u Bormiju, praćenje voljene Zvezde i novi uzlet u Tokiju.

Ti si deo one najveličanstvenije generacije košarkaša koju je bivša Jugoslavija imala, deo si priče u Bormiju i nekih ranijih pionirskih i kadetskih selekcija. Kako je izgledalo stasavati kao igrač u takvoj sredini? Imao si priliku i da, kao mlad igrač, odeš na koledž, što tada nije bilo često kod nas.

Moji počeci treniranja košarke kreću od Olimpijade u Moskvi i gledanja naše zlatne generacije – Moke, Kiće, Praje, Kreše i njihovih velikih saigrača, koja je osvojila zlatnu medalju. Od tog momenta za jedno dete iz Titograda, kako se tada grad zvao, nije bilo mnogo prilike da negde vidi dobru košarku. Budućnost je bila u drugoj ligi, nije imala salu i igrala je po okolnim gradovima koji su je imali. Otvorenih terena je bilo malo. Jedan od njih je bilo čuveno Njegoševo igralište u parku. Možda je to bio jedini pravi teren za basket.

Moj prvi susret sa košarkom je bilo gledanje na televiziji, a potom sam otišao u Njegošev park gde sam se sreo sa Žarko Paspaljem, koji je imao ideju sličnu mojoj. Spojila nas je košarka, delila Morača, pošto sam ja bio iz kraja preko Morače, a on iz centra grada. Obojica smo se zaljubili u taj sport i provodili smo cele dane na tom terenu.

Ja sam dete uličnog basketa i od 12. do 14. godine nisam imao prilike da organizovano treniram nego sam igrao isključivo na ulici. U tom nekom periodu je i Budućnost ušla u prvu ligu i pojavio se mladi, ambiciozni, jugoslovenski trener iz Trebinja Rusmir Halilović. On je istovremeno bio i selektor svih mladih selekcija Jugoslavije. To je bila velika sreća za Žarka i mene. On se uverio u talenat koji smo posedovali, a što bi možda ostalo neprimećeno na velikom jugoslovenskom nivou gde je Podgorica, odnosno Titograd, bila provincija u svakom smislu, a pogotovo u košarkaškom.

Sa tog košarkaškog terena doživeo sam ubrzani napredak. Pošto nije bilo škole košarke i Budućnost nije bila toliko organizovana, pokojni Čedo Đurašković me je uveo u prvu ekipu sa 14 godina kako ne bih ostao na ulici. Tu je bilo i zanimljivih anegdota. Dečak od 14 godina koji nije organizovano trenirao dolazi u prvu ekipu koja profesionalno igra prvu ligu. Cimer mi je bio Mika Bojanić, inače sjajan profesionalac, koji je u tom trenutku imao 36 godina. Kako bih mu pravio društvo ujutru, morao sam da stučem poneku rakiju i da ga zovem ćale.

To su bili neverovatni iskoraci.

To se sve vezuje sa pozivanjem u mlade reprezentacije, čak i sa starijim godištima. Ja sam rođen 1968. ali sam pripao godištu Žarka Paspalja koji je ’66. a čak sam igrao i sa ’65. godištem u kom je bio Peras (Perasović). Nije bilo uobičajeno da tako mlad igrač uđe u višu selekciju. Ali, s obzirom da sam imao dobre fizičke predispozicije i talenat koji je to pratio, Halilović je smatrao da to treba tako da ide. U celom tom mom košarkaškom odrastanju veliku ulogu su imali moji roditelji. Oni su ozbiljni akademski građani Crne Gore. Otac je bio građevinski inženjer sa specijalizacijom za zemljotrese. Bio je na čelu crnogorske ustanove za urbanizam i projektovanje i on je, sa svojih pozicija, rukovodio podizanjem Crne Gore. Moja majka, inače Beograđanka, bila je jedini dečiji stomatolog - ortodont u Crnoj Gori nekih dvadesetak godina. Ispravljala je zube celoj Crnoj Gori. I onda je bilo važno da nastavim studiranje, a to nije baš moglo. Partizan je zvao, Zvezda je zvala, ja imam 16, 17 godina, treba da odem u Beograd, trening dva, tri puta dnevno i bilo je nemoguće uskladiti to sve sa školovanjem.

Luka Pavićević o Japanu
Foto: Ivan Minić

Zaključio sam da je jedino rešenje otiću u Ameriku. Majka Žarka Đurišića, vodećeg skauta Minesota Timberwolvesa, bila je moj razredni starešina i profesor matematike i iz razgovora sa njom sam zaključio da je jedino mesto na planeti gde čovek može da se bavi sportom, a da ne zapostavi školu, univerzitetski američki sport.

To je naišlo na dosta otpora kod Košarkaškog saveza. Pokojni Nebojša Popović kao predsednik saveza je zvao i insistirao da ne napuštam jugoslovensku košarku, jer odlazak na koledž može da uspori razvoj, čak da se u nekoj meri ispreplete sa pozitivnim rastom igrača. Međutim, moja želja da se uporedo bavim svojim akademskim napretkom i košarkom je bila veća od toga i otišao sam. Vraćao sam se preko leta i vratio se, iz Žarkove, u svoju generaciju koja je kasnije postala Zlatna Bormio generacija s kojom smo osvojili i kadetsko i juniorsko prvenstvo Evrope, kao i svetsko prvenstvo.

Tako da sam imao kombinaciju zimske koledž i letnje reprezentativne sezone koja me je sačuvala kada sam se vratio u Evropu i uključio se u jugoslovensku košarku kao profesionalac, počevši iz Cibone i u najvećoj meri kada sam prešao u Jugoplastiku i kada smo sa tom generacijom u kojoj su bili i moji prijatelji iz reprezentacije Dino Rađa i Toni Kukoč, uspeli da tri puta osvojimo Kup šampiona.

Kako ti je izgledalo kada ti, kao mlad igrač, odlaziš u Jutu na koledž, gde se košarkom ne bave na istom nivou? I danas mnogi igrači imaju problem kada se vrate ovde sa koledža. Kako je, iz tvog ugla, izgledao odlazak u Ameriku?

To su bili pionirski momenti. U današnje vreme u NBA ima puno ne-američkih igrača, a kamoli na koledžu. Da bi se shvatilo šta se dešavalo, potrebno je vratiti se 35 godina unazad i shvatiti da je koledž košarka bila na nivou vrhunske evropske košarke. Sada to nije tako. Danas je evropska profesionalna košarka značajno iznad koledž košarke koja je stepen iznad juniorske košarke u poređenju sa vrhunskim klubovima Evrolige.

U tom momentu su bili superiorni američki vrhunski programi, pa čak i midmajor rang univerziteta u odnosu na to šta je košarka nudila u Evropi. Na primer, reprezentacija Jugoslavije, ona sa sve Draženom, Divcem, Rađom, Cvetičaninom, Paspaljem, bi došla na moj univerzitet i izgubila pola koša. Sada reprezentacija Srbije kada bi otišla, to bi možda bilo 50-60 razlike.

Tada otići na koledž bilo je jako teško. Bio je Mića Pecarski i Rik Smits sa Mićom na univerzitetu Merist, bio je Zoran Jovanović na LSU, bilo je pet ljudi iz inostranstva koji su bili na koledž košarci. Mene je odlazak na koledž usporio u razvoju jer sam loše izabrao. Posle nezvaničnog svetskog prvenstva za kadete koje se tradicionalno igra svakog aprila u Majnhamu u Nemačkoj, gde sam bio proglašen za najboljeg igrača i gde smo uspeli da pobedimo jaku američku ekipu jednom i od nje izgubili u finalu, dobio sam desetak poziva iz Amerike, ali nisam znao sam da procenim šta bi to bilo za mene najbolje. Trener koji je došao kod mene kući bio je pokojni Lin Arčibald sa univerziteta Juta. Istovremeno sam propustio poziv Mičigen stejta da budem u istoj klasi sa Glen Rajsom koji je te godine igrao na Majnhajmu.

Moja je greška bila što, pod broj jedan, nisam znao odnose ranga univerziteta, nisam znao način na koji se regrutuju i planiraju igrači. Požurio sam sa srednjom školom i sa 17 godina sam otišao umesto da sačekam godinu dana i da odem zreliji i stariji na mesto gde se otvara mesto plejmejkera. Ja sam tamo došao na mesto gde su dva seniorska plejmekera otišla u profesionalni sport - jedan u NBA Boston, a drugi u NFL u Dalas, koliko su bili atletski predisponirani. Moju prvu godinu na koledžu sam izgubio neigrajući, što je ostavilo veliki trag.

Posle toga se smatralo da odlazak u Ameriku nije dobar za evropske igrače. Ne slažem se sa tim i mislim da je to jedino mesto gde igrač može da dobije i obrazovanje i vrhunski trening. Mislim, takođe, da igrač mora da ima osmišljen letnji program jer je koledž sezona kratka i ako igrač ima bazu u domovini, da trenira sa reprezentacijom ili sa klubom, u tom slučaju može da postoji ozbiljna ravnoteža. Problem je što sada najtalentovaniji igrači ne žele da gube vreme na školovanje, kako u Americi, tako i u Evropi, tako da najtalentovaniji igrač Evrope neće ni da razmišlja o odlasku na koledž, kada sa 19 godina može da ode pravo u NBA. Deca koja danas završavaju na koledžu nisu najtalentovaniji primerci. Uglavnom se to svodi na visoke igrače, ne najvišeg ranga, koji su potrebni određenim univerzitetima i onda imaju problema u povratku nazad jer nisu najtalentovaniji.

Koledž košarka je sa zahtevima otišla dole. Treneri starog kova su se polako penzionisali, a kod mlađih je trend da se igrači ne pritiskaju zahtevima kao što je to bilo kada sam ja otišao na koledž. Čak im je zabranjeno da treniraju toliko vremena koliko smo mi trenirali. Novo vreme i nove navike čine da sadašnji koledž igrači nisu toliko spremni za profesionalne zahteve kao što su bili pre 10-15 godina. To važi i za Američke, ali i Evropske igrače druge, treće ili četvrte kategorije koji idu na koledže. Prva kategorija ide u NBA i Evroligu, a druga kategorija hoće da odmah pravi pare u profesionalnoj evropskoj košarci. Kada američki igrač izađe sa koledža mi ga u Evropi zovemo ruki i sa velikom pažnjom ga testiramo, kontrolišemo, prihvatamo i razvijamo. Treneri imaju problem da američkog igrača prebace sa koledž zahteva u profesionalne. To isto treba da važi i za našeg igrača koji se vraća. Međutim, s obzirom da je nestašica mladih igrača, mi ih odmah gledamo u Zvezdi i Partizanu gde su zahtevi najveći, a oni bi možda trebalo da prvo odu u manje klubove i da se prvo priviknu na situaciju. Ovako, dođu na visoke zahteve, to ih uzdrma i oduzme im prvi impakt u profesionalnoj košarci - taj prvi utisak nije dobar i to može da ih prati kasnije.

Kada završiš koledž, veoma je važno u koji program ideš da bi se prilagodio evropskoj košarci. To važi za svakog rukija. Mora pažljivo da odabere tim i nivo lige u kojoj će prvu sezonu igrati da bi shvatio šta su mu obaveze, kako da pamti sisteme, kako da igra, kako da obezbedi statističke brojeve, a da se uklopi u učinak tima. To nisu lake stvari i o tome je potrebno da neko povede računa, a ko je blizu igrača – menadžer, trener juniorski ili sa koledža.

Luka Pavićević
Foto: Ivan Minić

Sredinom osamdesetih, kada se iskristalisala generacija iz Bormija, vi ste imali pripreme koje su bile izuzetno duge, ali je proizvod toga bio to da ste disali kao jedan. Kako je tebi to, iz tadašnje vizure klinca od 18-19 godina, izgledalo? To da kažeš ići ću sa trenerom u šumu četiri meseca i podrediću sebe 100% nekom cilju?

U suštini, dvomesečne pripreme su se smatrale, a mislim da je i dalje tako, nekim najpovoljnijim rokom da se ekipa pripremi i uigra za neko takmičenje. To sada nije moguće zbog kalendara. Previše je utakmica i ljudi nemaju vremena da se oporave od prethodne sezone. Taj nivo klupskih i reprezentativnih priprema se sveo na 5-6 nedelja, čak i kraće.

Ako ne bi postojali ti objektivni faktori zamora materijala, mišića, uma, kada bi krenuli da se pripremamo za takmičenje, osam nedelja je optimalno da se podigne nivo fizičke i taktičko-tehničke spreme, da se odigraju prijateljske utakmice i da se namesti igra i osveži ekipa.

U to vreme, dakle, nije bilo neobično biti osam nedelja na pripremama. Drugo, mi smo bili sjajna generacija. Pojavili smo se kao vrh piramide jugoslovenske košarke i olimpijskog sporta. Bio je sjajan Olimpijski savez, imali smo sjajne rukovodioce i trenere koji su decenijama to razvijali. Ta naša generacija je osvojila prvenstvo sveta u fudbalu u Čileu i u Rijeci u rukometu. Imali smo generaciju koja je sa tri različite ekipe istog leta osvojila svetsko prvenstvo. Ne smemo da pomislimo šta bi neke nacije poput Nemačke ili Amerike dale da mogu tako da pošalju tri ekipe i da se sve vrate sa zlatnim medaljama.

Naravno da smo bili odabrani po talentu i karakteru, ali mora se reći da je to posledica jednog dugogodišnjeg rada trenera, funkcionera i igrača koji su nam bili primer i u čije patike smo morali da uđemo kako bi smo stigli do te tačke. Najlakše je to locirati na taj momenat, ali to je bila sekvenca momenata koja je dovela do toga da jedna zemlja može da ima takvu generaciju.

Na talasu tog rada dešavali su se slični uspesi, ali sporadično i sve manje i manje. U političkom raspadu cele te zemlje i sistema bilo je nemoguće održavati taj kvalitet i kontinuitet u radu.

Ono što je bilo značajno u tvom razvojnom putu kao igrača i kao trenera, je i to što si radio sa nekim od najvećih imena sa ovih prostora, ali i sa nekim ljudima koji nisu toliko u javnosti ocenjeni kao značajni, ali su bili jako važni jer su razvijali neke centre. Postojao je sistem.

Vrhunac našeg sporta je bio tada. Košarka, za koju smo posebno nadareni što se i dan danas vidi. Naši treneri su predstavljali najbolje svetske trenere, igrači najbolje svetske igrače, a funkcioneri najbolje svetske funkcionere. Mimo Amerike, koja je izmislila sport i ima ogromnu novčanu i organizacionu mašineriju, drugi najbolji nivo u svemu tome koji je mogao na ravnoj nozi da se sa njima meri je bio jugoslovenski.

Vratio si se u verovatno najbolju ligu Evrope u tom trenutku gde su svi igrači sa kojima si stasavao, ali i generacije pre toga, igrali tu ligu. Cibona je bila prvak Evrope, posle toga si i ti bio sa Jugoplastikom tri puta. Kako to izgleda kada si klinac, imaš “ćaleta” za cimera, ideš na gostovanja, a kreće i priča evropskog puta, Kupa šampiona i svega ostalog? Ne igra se na nivou intenziteta na kome se igra sada. Tada klubovi nisu igrali 80 utakmica godišnje, ali je bilo zahtevno. Verujem da je posebno bilo teško mladom igraču da se u svemu tome snađe.

Naša liga je bila najbolja posle NBA, međutim, današnji košarkaški navijače ne mogu da se vrate u momenat i shvate da je postojalo jedno pravilo. Pošto je to bila Jugoslavija, komunistička zemlja, postojalo je nedemokratsko pravilo da igrač ne može da ode u inostranstvo pre nego što napuni 28 godina. Najveći svetski igrači su se razvijali na prostoru bivše Jugoslavije i tu su morali da ostanu dok ne napune 28 godina i svoje najplodnije godine su ostavljali Jugoslovenskoj ligi. Onda smo, ne znajući koliko smo dobri, mogli da kažemo da malim budžetima pobeđujemo velike. Suštinski, ako gledamo koliko vredi jedan Divac ili jedan Kukoč, mi smo bili najskuplji tim, samo što nismo znali da kada su oni imali 21 godinu, da su to igrači od 20 miliona, nego su oni igrali za neku komunističku svotu novca koja se merila desetinama hiljada maraka.

Bitan faktor je bilo to pravilo. Timovi su se zidali i trajali, kao što u NBA sada postoje timovi koji budu zajedno 8, 9 godina i znaju se svi u prste. Ta košarka je bila na najvišem mogućem nivou. Nije samo što se zemlja raspala, nego je sada došlo i do toga da igrači veoma rano odu. Ako pratimo Partizan ili Zvezdu u poslednjih 10-15 godina, da su mogli da zadrže igrače koje su razvili do njihove 28. godine, mislim da bi oba kluba mogla da postignu slične rezultate, ili da se barem domognu Final four-a i budu konkurenti za osvajanje evropske titule, iako bi imali mnogo manje budžete. Mada, iskreno gledano, raspad te velike države je u velikoj meri uneredio sve najvažnije sfere života. Pre svega zdravstvo, prosvetu, pa i bezbednost, a onda naravno da će sport i umetnost da srazmerno tome, skliznu dole. Čak mislim da na ovim prostorima sport još i nekako volšebno opstaje s obzirom na to koliko je teško održati ove najvažnije tačke bivstvovanja na nekom nivou koji garantuje ljudski integritet i dostojanstvo.

Šta si studirao?

Studirao sam matematiku. Vojka, majka Žarka Đurišića mi je bila nastavnik matematike i rano je počela da me šalje na takmičenja. Vraćao sam se sa prvim mestima u 7. i 8. razredu. Posle se to prenelo i na gimnaziju i ljubav prema matematici je prevladala pa sam to i studirao na univerzitetu Juta.

Nedavno je bilo 30 godina od tri uzastopne evropske titule Jugoplatike. Ti si bio jedan od najmlađih članova te generacije. Kako je bilo raditi sa Božom? Danas, kada se pogledaju snimci, deluje neverovatno da se to dešavalo pre tri decenije u jednoj maloj zemlji. Da je ta količina talenta i znanja bila u posedu tih mladih ljudi.

Jugoplastika je jedna neverovatna priča. Vrlo je nerealno da je u samom Splitu postojala takva baza Splićana. Pričamo, plus-minus 20 kilometara, tu su bili Dino Rađa, Ivica Burić, Velimir Perasović, Toni Kukoč i Goran Sobin. To ne može da se nađe na nivou jedne države. Pričamo o košarkaškoj grupi kojoj treba dovesti trenere i popuniti je igračima sa strane. Tu su radili Slavko Trninić, na razvoju Jugoplastike, Moka Slavnić, koji je dao svoj pečat, da bi se to krunisalo dovođenjem Bože Maljkovića, tada mladog trenera iz Zvezde, koji je imao izuzetnog smisla i skromnosti da sa sobom povede svog savetnika profesora Nikolića i napravi doselektiranje tog splitskog kora sa igračima kao što je bio Duško Ivanović, Zoran Savić, Aramis Naglić, i ja u krajnjoj liniji.

Profesor Nikolić je tvorac moderne evropske košarke, to je moje mišljenje. Neko je u jednom momentu morao da napravi prevod američkog sporta, kao što je košarka, na evropski. To nije bilo lako. Amerikanci su imali tamnopute igrače koji su fizički dominirali. Bilo je neophodno pretopiti košarku kakva se igrala u Americi i razviti je u Evropi. Nikolić je bio taj koji je napravio sistem rada i selekcije i korekcije u taktici koje su razvile evropsku košarku na svim poljima.

Dakle, mi smo bili na izvoru i ta talentovana grupa je pila tu vodu sa samog izvora znanja. Mi nismo bili ista ekipa, ne iz godine u godinu, već iz dana u dan, iz utakmice u utakmicu. Proces učenja, razvoja, adaptacije je ubrzan zato što su ti ljudi bili tako talentovani i zato što su ovi ljudi bili takve košarkaške zveri. A svemu je pomogla odlična organizacija koju je predvodio Josip Bilić.

Da li ste bili svesni toga koliko ste bili dobri? Kada ste postali svesni toga?

Bili smo svesni svojih moći u momentu kada igramo sa Barselonom, Realom, Makabijem... kada smo igrali egal utakmicu sa Denver Nuggetsima. Posle toga je svest o sopstvenom kvalitetu normalna. Međutim, veoma je važan bio način na koji su nas treneri vodili, a to je ostati skroman. Da bez obzira na kvalitet moramo da imamo poštovanje jedni prema drugima, prema protivniku, starijima. To nije bio samo košarkaški, već životni program koji je meni pomogao da vodim život i svoju porodicu kroz izuzetno potresne godine koje su se dešavale ubrzo nakon toga. Ja sam zauvek zahvalan mojim trenerima i saigračima. Voleo bih da su svi drugi imali tu privilegiju i takvu priliku da budu vaspitani i obrazovani od istih ljudi.

Luka Pavićević
Foto: Ivan Minić

Tvoja karijera u klupskoj košarci nakon Jugoplastike – bio si tri puta u Zvezdi, bio si kapiten, završio u njoj igračku karijeru, igrao si u Finskoj, Mađarskoj, Poljskoj, Francuskoj, Izraelu, Americi. Nakon cele te priče sa Jugoplastikom, u onom periodu sankcija ti si igrao u Izraelu. Kako je došlo do toga i kakvo ti je bilo iskustvo?

Mnogi igrači na prostoru Jugoslavije su, razbijanjem te zemlje, zapravo napredovali. U uslovima velike Jugoslavije konkurencija je bila toliko jaka da, dostići prvu ligu, bilo je gotovo nemoguće. Onog momenta kada se Jugoslavija raspala, igrači koji nisu bili loši, ali nedovoljno da bi bili prepoznati na jugoslovenskom nivou, postali su značajni igrači. Može se reći da je raspad Jugoslavije njima pospešio karijeru.

Na moju nesreću, nisam bio jedan od njih. Krenuo sam da igram košarku, sada kao profesionalac, u nekom neorganizovanom obilasku Evrope. Tada nije bilo menadžera. Za nekog ultravrhunskog igrača tipa Kukolja ili Paspalja je bilo, ali ja sam bio subvrhunski nivo, ili sam tako bio procenjivan i sam sam vodio računa o svojoj karijeri, a to nisam umeo baš najbolje. Sjajne godine svog profesionalnog života sam dao klubovima koji nisu bili dovoljno prepoznati. Imao sam sjajne sezone, ali u tom putu nisam uspeo da dostignem svoju najvišu tačku.

Ne mogu da žalim zbog toga jer, toliko je ljudi u raspadu države izgubilo, ne stepenicu ili dve u svom uspehu, već su gubili rodbinu, decu, živote, tako da ja zauvek ostajem srećan što sam u tom raspadu države imao košarku koja je štitila integritet mog života.

Naravno, uvek postoji mogućnost ostanka u Americi i življenja i bavljenja nečim, nekog drugog života, ali ljubav prema košarci je bila tolika da sam u njoj ostao do dan danas. U svemu tome, sve te sezone koje sam dao, davao sam ih uvek punog srca i za svaki od tih timova sam igrao kao da je moj najomiljeniji i uvek sam davao sve od sebe i sticao sjajne prijatelje i iskustva.

Sa uzdahom male tuge mogu da konstatujem da je ovogodišnje finale bilo između tima u kome sam počeo da igram i onog u kome sam se penzionisao. Dve moje ljubavi. Bio sam Zvezdaš još kada sam rastao i to nije bio način na koji bih ja voleo da se ta dva kluba sretnu. Nadam se da će u buduće svi imati malo više, da kažemo, svesti i razuma o tome koji su sve ulozi i da će takvih scena i situacija biti sve manje i manje.

Što se igračke karijere tiče, bila je možda i preduga.

Deo si i one Beobanke koja je igrala sa Darkom Rusom onu jako lepu košarku koju smo svi voleli da gledamo. Kojih se sezona i danas rado sećaš?

Ako pričamo o tim nekim dobrim godinama, vredna pažnje je bila sezona u Zrenjaninu koji je samo jednom tada igrao prvu ligu i imali smo sjajnu sezonu. Sezona u Beobanci kod izvanrednog trenera Darka Rusa, ali sada da kažem i sa istim ponosom početna sezona FMP Železnika, kada je osvojen prvi trofej – Kup SRJ. Tada je sazrevala nova srpska košarka, gde smo uspostavili i jednu od prvih u nizu novih konkurencija Partizanu i Zvezdi.

Imao sam dosta tih važnih, jakih sezona igrajući za klubove koji nisu podjednako praćeni kao Partizan, Zvezda ili Makabi, ali su meni lično bile to značajne sezone i držim ih pri srcu.

Zašto si se, na kraju karijere, vratio u Zvezdu?

U tom momentu Zvezda je bila jako ranjiva. Pokojni Zoran Đinđić je u tim momentima dao svojim prvim operativcima Žiki Anđelkoviću i Goranu Vesiću smernice da pomognu košarkaškom klubu Zvezde da se ne raspadne do kraja. Žika i Goran su, tragajući za ljudima koji bi mogli da pomognu klubu na putu oporavka, došli do mog imena i tražili su niz sastanaka o tome kakav bi to pravac Zvezda trebalo da zauzme. S obzirom da sam ja već bio veteran sa puno praktičnog košarkaškog znanja, podelio sam sa njima svoja razmišljanja koja su se ticala i selekcije trenera i operatera i igrača, kao i toga kako bi to sve trebalo da radi. Sa njihove strane sam bio pozvan da pomognem tadašnjoj novoj Zvezdi da zaživi, što sam rado uradio znajući da ću se tu verovatno i penzionisati i da ću odatle nastaviti da se bavim košarkom.

Naravno, tu sam od Žike Anđelkovića imao sjajnu podršku da mogu da izaberem da li ću da budem sportski direktor ili ću da se razvijam kao trener. Mogao sam još da igram, bio sam u takvom fizičkom stanju, ali sam odlučio da se penzionišem u Zvezdi i postanem trener. Prosleđen sam, na moje zadovoljstvo, u još jedan klub sa tradicijom - OKK Beograd i tu sam započeo trenersku karijeru u jednom projektu koji se tada razvijao između Zvezde i OKK na nivou Srpske lige gde je OKK razvijao trenere i igrače u saradnji sa Zvezdom, što je pospešivalo razvoj oba kluba.

Kada si znao da želiš da budeš trener?

Kako mi se karijera bližila kraju, povratak u Ameriku i povratak akademskom načinom životu je postojao kao mogućnost. Međutim, u tom momentu, kao čovek sa porodicom, već sam imao dvojicu sinova od kojih je jedan krenuo u školu pa sve to nije bilo realno da se ispuni. Onda sam doneo jedinu logičnu odluku da nastavim da se bavim onim poslom u kome posedujem najviše kompetencija. Odluka je mogla da bude samo u tom smeru da li se ide u menadžment ili se ide u trenerske vode. Osećao sam prostora u oba smera, međutim, posao menadžera nije bio dovoljno razvijen. Mislim da još uvek nije i usko je zavisio od pripadnosti klubu, a nije postojao kao nezavisna, profesionalna pozicija. Bilo bi vrlo rizično postati sportski direktor, ili generalni menadžer kluba sa idejom da se u njemu ostane 30-40 godina. Preostalo mi je da pokušam da postanem trener i ja sam u taj proces dosta hrabro ugazio, jer nisam dovoljno znao o tom poslu.

Kako je išlo tvoje stručno usavršavanje?

Jedna od ključnih stavki je ta što sam trener koji je bio igrač. Ima bivših igrača koji nisu imali uspešne igračke karijere i to su rano shvatali i postajali treneri. Oni u samoj struci imaju veliku prednost nad ljudima kao što sam ja ili Sale Đorđević koji guramo karijeru do kraja i onda postajemo treneri početnici sa 35 ili 40 godina.

Tu se sigurno dođe lakše do prvog ili drugog posla zbog imena koje igračka karijera donosi, ali isto tako, koliko god igrač bio veliki i dobar, on ne poznaje košarku iz pozicije trenerskog esnafa. Veoma je važno kako bivši igrač pravi transformaciju u ulogu trenera. Jedna od suštinskih stvari je da poništi iskustvo svoje igračke karijere i da ne razmišlja više kao igrač. To veliki deo kolega ne može da postigne, barem ne u prvom momentu.

U nekom razgovoru sa Duškom Ivanovićem došao sam do tog njegovog saznanja i odlučio da, bez obzira što imam dobru ponudu i posao kao trener OKK Beograd, da toj ulozi nisam dorastao i da moram da, za potrebe kluba i igrača, dopunim sebe jakim mentorom. Goran Miljković - Finac, na moju sreću, je trener i moj prijatelj i odlučio je da mi se priključi. Njemu dugujem svoje trenerske početke gde je on u mene usadio najvažnije osnove trenerskog zanata i obučio me da mogu ovim poslom da se bavim bilo gde u svetu i da se ne postidim.

Luka Pavićević Japan
Foto: Ivan Minić

Šta su ti donela ta različita iskustva koja si imao kao trener? Zemlje, klubovi, lige, količina talenta, način na koji se radi...

Trenerski posao, po mom mišljenju, su uporedo i borba za preživljavanje i škola za usavršavanje. Svaki trener, u današnjim profesionalnim uslovima u zemljama poput Grčke, Francuske, Italije, Španije, Nemačke, mora da postavi svoj sistem, da se suprotstavi drugim trenerskim sistemima, da ga nametne kao funkcionalnog, kao efikasnog, inače će biti promenjen. To posebno važi za srpske trenere koji moraju mahom da rade u inostranstvu i nemaju svoj domaći teren.

Španac se rodi, postane trener i ima 18 klubova u prvoj i 18 timova u drugoj ligi i ima mnogo opcija. Srbin postane trener i ima dve opcije, a svi znamo koliko su oba posla politički i marketinški teški za prodiranje, pa i za zadržavanje. Srpski trener zahteva jednu osnovnu karakteristiku – adaptaciju. Adapt or die – to je ono što mora prvo da nauči.

Ako si trener u Nemačkoj koja ima devet Amerikanaca, to je jedna liga. Ako se ode u Grčku gde ima dva Amerikanca, to je druga liga, a ako se ode u Francusku gde ima pet Amerikanaca i pet Afrikanaca u svakom timu, to je treća priča. Onda se vrati čovek u Jadransku ligu gde je jugoslovenski pristup košarci, to je opet priča za sebe.

Sve to sam upotpunio potpuno nerealnim iskustvom japanske košarkaške lige što je nešto što čovek stvarno treba da doživi.

Uglavnom, to su sve istovremeno i škole za usavršavanje trenera i borbe za preživljavanje. Cenim i niz iskustava koje postoji u preplitanju između ove dve krajnosti.

Radeći ovde, manje više svi treneri, osim onih najvećih imena, moraju da se prilagođavaju onome što traži rukovodstvo kluba i svi faktori koji odlučuju, a kažeš da je najvažnija stvar za trenera da ima nezavisnost. Jer, ako ti odgovaraš za sve svoje rezultate, onda bi trebalo da imaš i slobodu donošenja odluke, formiranja ekipe i svega ostalog.

Kako je to funkcionisalo u zemljama u kojima si bio? Gde si zapravo imao slobodu da, u okviru mogućnosti, formiraš ekipu na pravi način?

Praktično svuda. U velikoj meri, posle profesora Nikolića, Željko Obradović je naš najveći trener u koga treba gledati i od koga treba učiti. Koliko god on bio veliki trener, on uvek pravi razliku između onoga šta je u njegovoj moći i šta je u klupskoj moći. Često treneri hoće da uđu u duele sa svojom upravom oko stvari koje nije lako modifikovati i aranžirati.

Mislim da je, u današnje vreme, veoma važan taj menadžerski deo trenera, da shvati koje bitke treba da vodi i za koje odluke treba da se bori na nivou suprotstavljanja upravi, a za koje treba da bude na istoj dužini sa njom.

Obaveza je trenera da stupi u kontakt sa svojim saradnicima i pretpostavljenima i da u duhu toga šta klub hoće da radi, da svoje predloge. On nije izvršna moć. Naravno, kada dođe na tako neku visinu, onda to lakše ide, ali lično mislim, iz razgovora sa najvećim trenerskim imenima, da je veoma važno uspostaviti takav odnos pun poštovanja gde se trenerska reč čuje, ne kao naređenje, nego kao predlog visoko kvalifikovanog čoveka koji je upravo doveden zbog toga da bi se, na stručnoj osnovi, podigle stvari i sagradile konstrukcije.

Imao sam sjajna iskustva u Albi iz Berlina gde je jasno podeljen organizacioni deo i stručni deo. Imao sam sjajna iskustva u Francuskoj, kao i sada u Tokiju. Bio sam prinuđen da hendlujem i da rukujem delikatnim momentima u Grčkoj kao trener Panioniosa, u Hemofarmu pa i u situacijama Atlasa i OKK Beograda, ali sve su to bili ozbiljni ljudi koji, na kraju dana, ako im se pravilno stvari prezentuju, sa njima može da se dođe do zajedničke akcije i smera delovanja.

Karijeru u Budućnosti završavaš porazom od Mege, a nekoliko meseci kasnije dobijamo informaciju da si ušao u tehničku komisiju japanskog saveza i postaješ vršilac dužnosti nacionalnog trenera. O japanskoj košarci se kod nas, u tom trenutku, ne zna mnogo pa se postavlja pitanje otkud ti u toj priči?

U Budućnosti smo imali tešku sezonu. Mislim da smo postavili rekord lige i da smo zaključali prvo mesto u Jadranskoj ligi, što je jedini put da je Budućnost to uspela sa nekih pet kola pre kraja ispred najjače Zvezde i Cedevite. Imali smo sezonu koja je bila nerealno uspešna koju nismo uspeli da krunišemo finalom jer je Mega bila izuzetno jaka i pobedila je te godine Partizan u finalu kupa.

Dosta gorko iskustvo sa rukovodstvom sam imao u tom trenutku. To me je dovelo u jednu tačku gde sam, kao trener, morao da napravim jedan korak u stranu i razmislim u kom pravcu ću da idem, jer me je to iskustvo profesionalno dosta povredilo. U tom trenutku Zoran Radović, moj prijatelj i jedan od najviših funkcionera FIBA, me je nazvao sa predlogom da odem u Japan i držim predavanje japanskim trenerima prve lige, kao neka vrsta workshopa, znajući iz prethodnih seminara koje sam držao po Italiji, Nemačkoj i Crnoj Gori, da sam bio ocenjivan na visokom nivou.

Ispostavlja se da jedan od mojih trenerskih darova jeste i prenošenje znanja. Zoran je smatrao da bih mogao puno toga da uradim na tom seminaru od dve nedelje u Japanu. Potpuno slučajno, odlučio sam se da odem na put sa starijim sinom Andrejem koji je upravo tada diplomirao na John Cabot univerzitetu u Rimu gde je završio dva fakulteta – marketing i internacionalni biznis i odlučio sam da to putovanje posvetim njemu, da se malo zbližimo i vidimo Japan.

Uslov tih predavanja je bio da ostanem još nedelju dana duže sa svojim sinom koji je bio veliki ljubitelj Harukija Murakamija i veoma ga je interesovao Japan. To su bile sjajne tri nedelje tokom kojih sam ostvario odličan kontakt sa japanskim trenerima i rukovodiocima i vratio se kući sa izvanrednim iskustvom.

Tada je Japan imao postavljenog trenera za Olimpijadu – Hulia Lamasa koji je bio trener argentinske reprezentacije iz onih dana kada su stasavali svi najači Argentinci poput Đinobilija, Oberta, Skole. Međutim, nakon mojih predavanja tražili su da dođem i postavim temelje te nove japanske reprezentacije i tražili su od mene da, u narednih godinu dana, obavim selekciju, uvođenje internacionalnih standarda igre i da budem trener reprezentacije u prijateljskim utakmicama koje su imali zakazane, kao i u utakmicama istočno-azijskih kvalifikacija koje su vodile za azijsko prvenstvo tokom tog leta.

Dobio sam 2-3 funkcije. Bio sam i konsultant Olimpijskog komiteta za košarku, konsultant Košarkaškog saveza i trener reprezentacije, s tim što smo znali da taj posao neće trajati do same Olimpijade.

Tu sam proveo sjajnu godinu i uradio sve što je bilo potrebno. Imao sam dosta posla i postavio sam selekciju koja sada igra, odredio smernice po kojima Japan, kao niska, ali brza, precizna i pametna nacija, treba da igra košarku i na kraju, tih nekih 5-6 pobeda koje smo napravili, uključujući one protiv Irana, Koreje i Kine, učinile su da Japan može da se nosi sa svim državama Azije što je, u to vreme bilo pod znakom pitanja.

Rad u toj reprezentaciji me je preporučio klubovima i dobio sam nekoliko ponuda od klubova u japanskoj B ligi i prihvatio sam ponudu Tojote iz Tokija koja je, po mom mišljenju, klub koji je mogao da prati, na najbolji način, vrhunski rad. Drugi timovi su imali isto novca, ali nisu imali tu kulturu koju ovaj klub vuče od najmoćnije auto industrije.

Jedan stvarno neobičan momenat u mom životu me je odveo u fantastičnu zemlju i među fantastične ljude sa kojima radim na novom početku japanske košarke. B liga, po ugledu na J ligu, je postala profesionalna pre tri godine. Isti ljudi koji su podigli J ligu sada podižu B ligu – u pitanju je izvesni gospodin Kavabući sa svojim prvim saradnikom, gospodinom Okavom. U Japanu je na državnom nivou odlučeno da košarka mora da se digne kako bi zaživela kao olimpijski sport, jer je postojala određena mogućnost da, po prvi put u istoriji olimpijade, organizator ne bude prisutan.

Bilo je neophodno tri godine teškog rada da se celokupna košarka digne što je rezultiralo plasmanom reprezentacije na svetsko prvenstvo i dobijanja domaćinske vize za Olimpijadu, kao i velikim rastom košarke i košarkaške B lige u Japanu.

Luka Pavićević
Foto: Ivan Minić

Kako izgleda struktura japanske lige? Liga ima tri divizije i igra se 60 utakmica godišnje.

Oni imaju jako dobre namere, veoma su efikasni i ekspeditivni. Međutim, ponekad, u nameri da to postave što bolje, sa određenom dozom nerazumevanja se dešavaju neke stvari. Tipa, liga koja ima tri konferencije koje su neravnomerno raspoređene. Recimo, oko Tokija, slično Beogradu, su najjači timovi. Istočna divizija, koju mi igramo, ima četiri od sedam najjačih budžeta. Već Centralna i Zapadna se razvodnjavaju. Zapadna je već drugi nivo. U tom smislu svaka ekipa igra 30 utakmica sa ekipama iz svoje divizije, a 30 na izvlačenje sa ostalim protivnicima. To malo nije realno, jer nemamo svi isti nivo takmičenja. To ne bi bio problem da u istom sistemu takmičenja prvaci svih divizija automatski uzimaju prva tri mesta, drugoplasirani četvrto, peto i šesto. Tako da biti u našoj diviziji nije lako i teško je uopšte ući u playoff.

Nama se desilo ove godine da smo bili treći rezultat lige, ali smo startovali sa 7. pozicije. Međutim, ima nešto što se zove “ japanski način” i to je nemoguće promeniti. Čovek koji odluči da ne prihvati japanski način biva odmah odstranjen. Ono što smo pričali - adapt or die, o kome smo pričali, trener u Japanu mora da prihvati kao opis radnog mesta. Dve godine od mog dolaska, uspeli smo da osvojimo i odbranimo titulu, iako smo imali lošu poziciju u playoffu.

Ove godine ste odbranili titulu i Milko Bjelica je bio u timu.

Da. Milko je bio u timu Zvezde u kome sam ja bio kapiten i oprostio se od košarke. Kada mi je bio potreban specifičan, polivalentan krilni centar koji može da igra i poziciju centra, Milko je bio igrač kog sam poznavao i kao saigrač i kao trener iz reprezentacije Crne Gore. Došao je i odradio sa mnom i sa nama kao organizacijom jednu tešku, ali uspešnu godinu.

Ko su ostali igrači u timu?

U japanskoj ligi svi strani igrači su bili draftovani ili su igrali u NBA ligi. Nema puno igrača koji dolaze u Evropu zato što je specifičnost pravila sledeća – svaka ekipa igra sa dva Amerikanca, a pošto nema japanskih visokih igrača, svi strani igrači su visoki. Japanski treneri i organizacije traže samo one visoke igrače koji su strelci, koji mogu da igraju s loptom. Takvi američki igrači uglavnom nisu igrači koji mogu dobro da prođu u Evropi gde su zahtevi inteziteta odbrane veliki, i uglavnom se radi o talentovanim napadačima visokog profila, dakle ili su igrali za NBA ili su je dodirivali, koji su dobro plaćeni da igraju polivalentnu centarsku košarku, da su stalno sa loptom i da stalno oni nešto grade.

Po mom dolasku, jedan od zadataka je bio da uvodim nove tendencije. Smatram da evropska košarka, a ne američka, treba da bude primer Japancima i u skladu sa time sam odabirao strance. Aleksa Kirka, koji je kao mlad došao u Evropu, sam preuzeo kada je imao svoju ulogu u Efes Pilsenu. Džavada Vilijamsa znam još od Severne Karoline. U Evropi igra stabilnu košarku na nivou do Evrolige, baš kao što je Milko Bjelica. I mi igramo drugačiju košarku od ostalih Japanaca i to sada, već tri-četiri najmodernija tima preuzimaju.

Košarka je u rukama najboljih japanskih bekova. Imao sam sreću da, kao selektor, prepoznam mlade bekove koji su u najavi i koji svojim veštinama nisu bili interesantni drugim trenerima jer razvijaju drugačiji način igre. Tako smo sazidali, od mladih japanskih bekova, kostur kreativnosti, ali i intenziteta i agresivnosti, a njih smo dopunjavali sa evropskim standardom stranaca. Na taj način smo postavili različitu vrstu košarke i primerom uradili ono što sam govorio na predavanjima ili kao selektor davao odrednice smera u kome Japan treba da ide.

Zašto nema više ne-američkih i ne-japanskih trenera ako je već cilj da se podigne nivo?

Dolazili su često, ali nije lako adaptirati se na japanski način života i japansku košarku. Postoje i vrlo čudna pravila. Na primer, osnovno pravilo je bilo i trajalo je dugo godina, koje štiti japanskog centra – “na terenu jedan, na terenu dva”. Jedan tim može da igra sa dva stranca na terenu samo tokom dve četvrtine. Tokom dve četvrtine mora da igra sa samo jednim. Pre utakmice mora da se najavi koje četvrtine će se igrati sa jednim, a koje sa dva. Jako složen sistem regrutovanja, prepoznavanja i izgradnje. Bilo je nekoliko Litvanaca, Španaca, Brazilaca, Argentinaca, ali trener ne uspeva da se adaptira. Pretpostavljam da mi je puno pomogla ta godina koju sam proveo radeći kao selektor posmatrajući, evaluirajući i učeći način na koji igraju. Pitanje je kako bih prošao da sam direktno iz Evrope upao u taj način igranja i razmišljanja.

Kako je to izgledalo tih godinu dana? Sada, kažeš, da je bilo sjajno iskustvo, ali kako je bilo na samom početku.

Na početku smo pričali o trenerima koji su vodili mene i moje prijatelje u mladosti i koliko mi je to pomoglo. Za čoveka koji ima disciplinu, koji je umeren i skroman, Japan ne može da predstavlja problem. Osnov njihove kulture je skromnost i disciplinovanost, poštovanje i uvažavanje svakog oko sebe, kao i pravila koja su postavljena da bi to lakše funkcionisalo na nivou 130 miliona ljudi.

Da li je u pitanju moje vaspitanje koje sam poneo iz kuće ili iz škole ili od trenera, uglavnom, celokupno moje životno iskustvo me je pripremilo da japanski način ne doživljavam kao nekakvu agresivnu polisu koja me odvaja od nečega što mi je poznato. Samo mi je pomoglo da shvatim kako može lepo da se živi u nekoj takvoj organizaciji koja tamo postoji. Ja sam to zavoleo i u tome iskreno uživam.

Ja ću se lepo osećati u nekom neredu Grčke, Srbije, Crne Gore ili Balkana, ali neću se loše osećati ni u toj uređenosti koju nudi Japan.

Koliko je veliki problem jezička barijera?

Ne osećam je previše jer na poslu imam prevodioca. U kretanju po gradu imam prijatelje iz Beograda sa kojima se družim i od kojih dobijam informacije. Takođe, imam i dosta prijatelja Japanaca koji govore engleski. Na nekom širem nivou, van Tokia, to sigurno može da bude problem, ali generalno, kvalitet ljudi je izuzetno visok. Njihovo vaspitanje, kultura i odnos prema drugim ljudima su sjajni. Hrana je, po mom mišljenju, najbolja na svetu.

Svojim sinovima, ako bi došli da žive u Japan, ali i svakome ko želi tu da živi, sugerisao bih da nauče japanski jezik. To je zemlja kojoj treba sveža krv. Naravno, neće sve uvek ići lako, ali to je zemlja koja svakome nudi gomilu mogućnosti. Ja sam još uvek zatečen time da sam stanovnik Tokija i da sam uvaženi član košarkaške zajednice u jednoj zemlji kao što je Japan.

Još ne znam koliko to treba da ide dalje u istom smeru i nisam načisto sam sa sobom kako to treba da se razvija ili završi. U ovom momentu neizmerno uživam.

Sada je pauza. Šta ćeš raditi ovo leto?

Ovo mi je prilika da provedem više vremena sa porodicom, naročito sinovima. Pominjao sam Andreja, a njegovim stopama je krenuo i mlađi Matija koga čekaju postdiplomske studije u Rimu. Obojica imaju spisateljski dar, a Matija je pauzu između godina fakulteta iskoristio da napiše roman “Jutarnji bluz” koji uskoro treba da bude objavljen, a govori o životu u Beogradu i pokušajima mladog pisca da objavi svoje delo.

PROČITAJTE JOŠ: