Kako sam tri dana zaredom upadao bez ulaznice na muzičke festivale

Već godinama uspevam da upadnem bez karte na razne koncerte i u noćne klubove koristeći se prilično jednostavnim metodoma: prelazak preko krovova, ugovoranje posla konobara pa potom simuliranja bolesti ili predstavljajući se kao umetnik pod imenom "DJ Dirt-E" (u Lidsu postoji jedan pripadnik obezbeđenja koji se čak sa ponosom slikao samnom - izvini care).

Nije to sada neko veliko dostignuće, niti pametno ali - u moju odbranu - svaki put kad sam služio ovim trikovima, zaista nisam ni kinte u džepu. It's not big and it's not clever, but – in my defence – every time I've done this kind of thing it's been because I had zero money and no way of getting in. Kada smo kod toga, i sada sam dekintiran, pa sam odlučio da vidim mogu li, služeći se mojim talentom za male prevare, da se pretvorim u nekoliko profila ljudi kako bi isprobao svoju sreću na kapijama muzičkih festivala.

Ovo putovanje je počelo u petak, na festivalu Hekni u Viktorija parku, gde sam otišao obučen kao članovi obezbeđenja festivala. Zahvaljujući jasnoj hijerarhiji festivala, tamo nema puno ljudi koji mogu da te propituju ko si i šta si. Kao član obezbeđenja tvoj autoritet je manji samo od onog koji u festivalskom krugu imaju DJ-evi, promoteri i naravno policija. Opet, vi ste iznad svih koji ne nose fluorescenti prsluk.

Izgled koji je jako bitan u ovom slučaju, me je koštao 12 funti (prsluk 5, štampanje reči OBEZBEĐENJE i nekoliko besmislenih brojeva na leđima još 5, i dodatne dve funte za gumenu narukvicu).

I pre nego što sam stigao na lokaciju, ljudi su me zaustavljali sa pitanjem gde je ulaz za zaposlene. Pokazivao sam u pravom smeru i upozoravao ih da pripreme svoja dokumenta pre dolaska na kapiju. Ubrzo sam se i ja našao na ulazu za zaposlene. Policajka me pozdravila i poželela prijatan dan a jedan pripadnik obezbeđenja se izvinjavao što me je malo gurnuo prilikom ulaska na vrata. I to je bilo to. Jednostavno me niko nije pogledao, i prošao sam pored svih. Ušao sam prejednostavno. Pomalo je to bio i antiklimaks.

Dok sam se muvao tu oko kapija primetio sam izvesnog fotografa Džoša koji je pokušao da se uvali na tri različita ulaza tvrdeći da je zaposlen na festivalu. Video sam da mu ne ide pa sam ga uveo i to na ulaz za izvođače. Ja sam uspešno prošao pored metal detektora, ali Džoš nije. "Jel on iz medija", pitao me momak. "Jeste, sa nama je", rekoh. "Stvarno, trebu mu onda akreditacija". "Tamo i ga vodim, da uzme".

"To ti je napolju".

Prošli smo kroz glavni ulaz, i ovog puta sve je išlo glatko.Jedan od momaka na ulazu me je čak pitao da li da mu pregleda torbu, odgovorih odlučno "Da". Ubrzo zatim obojica smo bili ispred bine i gledali koncert Elder Island.

Ohrabreni uspehom prvog dana, u subotu smo se zaputili na dens festival u Finsburi parku. Uzeo sam novi fluorescentni prsluk za 9,99 funti i na njemu odštampao reč "ĐUBRETAR" i neke rendom brojeve. Uzeo sam i providnu kesu, ubacio par flašica pokupljenih sa trave i krenuo.

Ubrzo sam prepoznao priliku videvši da je na ulazu iza jedne bine stajao samo jedan član obezbeđenje, bez nekog nadzora nadređenih. "Alo druže", začuh. Ignorisao sam taj poziv i fokusirao se na skupljanje otpadaka. "Aloooo druže", začulo se ponovo. Okrenuo sam se i video ogromnog člana obezbeđenja koji je ubrzaim korakom išao ka meni.

"Gde ti je propusnica?". Gledao me je sa dozom nepoverenja.
"Ja skupljam sitan otpad, u Krisovom sam timu", rekoh.
"Lice mu se opustilo, te mi je mirnim glasom rekao da budem u tom prostoru i da moram da uđem na glavni ulaz. Izveo me je napolje, a ja sam zastao da skupim neke pikavce, kako bi sve izgledalo autentičnije. Mahnito sam tražio đubre oko sebe, ali pošto je bilo malo ljudi, nije bilo ni puno đubreta.

"Brate baci nego đubre okolo da imam šta da radim", šeretski sam se obratio obezbeđenju na glavnom ulazu dok prolazio kapiju. Oni su nasmejali, ja sam se nasmejao. I ušao sam unutra.

Ovo sam dugo želeo da probam. Pozajmio sam kuvarsku kecelju i odelo od prijatelja, zadenuo belu krpu za pojas i krenuo na isti festival u Finsburi park. Uvek sam zamišljao situaciju u koju prolazim kapiju sa visoko podignutim loncem prepunim vrele vode, ali je moj prethodni dan ubio i moj budžet pošto sam za đubretarsko odelo na kraju dao skoro 20 funti. Odlučio sam da u rukama držim neke šolje koje sam pokupio okolo.

Marširao sam ka služebnom ulazu ovaj put. "Imaš narukvicu druže?" upitao me je smoreni pripadnik obezbeđenja uvaljen u neku stolicu. "Naravno", odgovorih kao iz topa i pokazujući mu brzinski narukcukvicu sa nekog koncerta iz 2016.godine.

"Hvala", reče nezainteresovani baja i pokaza mi rukom da uđem.

U nedelju smo odlučili da naš cilj bude festival haus muzike u Pekamu. Odlučio sam da se predstavljam kao alpinista-radnik u tehničkoj produkciji festivala. Pozajmio sam alpinističku opremu sa prslukom, kacigom, kanapima i rukavicama.

U pitanju je mali festival sa isto tako malo ulaza. Odlučio sam da uđem na glavni ulaz, iako sam znao da tehnička lica verovatno tu ne ulaze. Opremljen do zuba, brzim hodom prošao sam pored svih ljudi na ulazu i direktno se našao u masi ispred bine. Dok sam igrao sa ljudima, povremeno sam slavodobitno proveravao svoju opremu, baš kako bi umetnik uživao u svom tek završenom umetničkom delu.

Kasnije istog dana na istom festivalu zavukao sam se u žbunje, zbacio opremu i presvukao se u garderobu koju sam poneo kako bih izgleda kao DJ. Cilj je bio da uđem na ulaz za izvođače.
Odmah me je jedna žena koja je radila u PR timu zamenila sa DJ Džasper Džejmsom, iako ne ličimo ni malo po meni. Pomislio da će i ovo proći dosta lako. Spreman sam se uputio kao ulazu za izvođače sa izmišljenim umetničkim imenom: DJ Dirt-E. Nisam imao nijedan način da dokažem da sam zaista DJ. Moje odelo nije koštalo ništa, pošto sam obukao svoju garderobu, stavio ranac na leđa i okačio slušalice oko vrata. Prišao sam ulazu, spremivši priču da sam ja DJ Dirty-E i moj set počinje u 7 sati. Bilo je dosta bizarno pošto me niko ništa nije ni pitao. Jedna žena mi je ljubazno rekla da nemaju više narukvica i da sačekam u bekstejdžu dvadesetak minuta.

Ali su me onda pretresli. U rancu su umesto ploča pronašli rukavice, šlem i kaiševe.

"Vi radite ovde?", pitao je.

"Ne, samo sam do malopre bio na drugom poslu"

"OK, samo nemoj da vadiš tu opremu ovde"

"Ne brini, neći sigurno."

Uskoro sam se našao u masi đuskajući uz muziku ispred bine, trudeći da ne lupam ljude svojim velikim rancem. Šanker me je pitao, videvši da nosim slušalice kad ja nastupam. Rekoh "u 7, na mejn stejdžu", odgovorih ushićeno. On reče da će doći da me vidi.

Tri dana, tri festivala, šet različitih trikova - svi su upalili. Pozdrav za sve vaše članove obezbeđenja na festivala i izvinjenje svim majstorima za upadanje čije sam fore razotkrio prilikom pisanja ove priče.

@oldspeak1 / josheustace.com

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE UK.