Svaki grupni čet na svetu je sranje

1. Svaki grupni čet na svetu je sranje. Jeste! Znaš da je sranje, samo nećeš da priznaš. U istoriji ljudske rase, još nije izmišljen normalan način da se razgovara sa petoro ljudi istovremeno, a neće nam ni tehnologija to omogućiti. Priznajem, i sam učestvujem u grupnim četovima (Neizbežan su deo života i/ili prijateljstva! Nemoguće je izbeći ih! To ne znači da nisu sranje!) Ponekad mi čak bude zabavno u četu. Nekad sam čak bio zahvalan što mi je ta opcija na raspolaganju. Znate onaj dan kad je počeo da kruži onaj video ono dvoje ljudi što se jebu na stanici, u sred saobraćajnog špica? Bio je to izuzetan dan za grupni čet. Popeo sam se na krov i zahvalio suncu, mom jedinu božanstvu. "Hvala ti, o žuto sunce", rekao sam žmirkajući u pravcu plamena. "Hvala što nam dade grupne četove, javni seks, i sve drugo izobilje." To ipak nije opravdanje za sve ostale bedne grupne četove koje sam morao da istrpim pre i posle toga. Dan javnog tucanja bio je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Svetla tačka koja dokazuje postojanje senke.

2. Postoje tri vrste grupnog četa, pa iako moram da istaknem da je jedan od njih beskonačno gori od druga dva, ne sme se zaboraviti da su sva tri užasno, užasno loša. Evo kakvi grupni četovi postoje:

a) Grupni čet u koji si zapao na osnovu bliskosti sa učesnicima u stvarnom setu. Primeri slede:

– Uža porodica, krvni srodnici (kad četuješ sa familijom, mama vas smara TV serijom koju niko osim nje ne gleda, a tata se jednom u osam meseci setio kako rade emotikoni pa ih ne pušta; inače su samo komplikovan sistem kojim te roditelji mame da napišeš psovku da bi te onda grdili zato što si napisao psovku.)

– Sprat u studentskom domu, treba ga nekako izdržati godinu dana („Ko to stalno baca ubruse pod tuš??").

– Svaki živi i mrtvi komšija u bloku u kom sticajem okolnosti živiš, sa kojima si zakonski obavezan da održavaš kontakt da vam ne bi neko od njih opet sjebao reciklažu („Zdravo svima, samo da vas podsetim: mnogi su opet počeli da stavljaju poklopce od mleka u zelene kese, a to kao što smo ranije već objasnili stvara probleme đubretarima, zato vas najlepše molim da pripazite, lep pozdrav").

– Ekipa za mali fudbal.

– Svako ko je ikad učestvovao u kafanskom kvizu koji se ponedeljkom održavao u kraju i kom si nekad živeo ("Preklinjem te da me više ne dodaješ“" "NAĐEMO SE U 5 FALE NAM JOŠ DVOJICA SPORT IMAMO SAMO JOŠ FILM MUZIKA GEOGRAFIJA POZZ").

– Nepodnošljiva radna grupa sa posla u koju zalaziš samo da bi im objasnio da i danas kasniš jer je saobraćaj opet zakrčio.

Sve su ovo otrovi koji ti se polako cede u vene.

b) Grupni čet u koji si se iz najbolje namere upustio sa dragim prijateljima ali u kom polako – možda još nisi primetio, samo čekaj – počinje da se gubi ona vrcava duhovitost kojom raspolažete uživo, za koju si mislio da će se nesmetano preneti u čet. Ne nadovezujete se onako humorom. Čak i kad te krene, neko uleti sa nečim neočekivano pragmatičnim - „Zna li neko šta mu dođe taj USB-C? Ne mogu zvučnik da nakačim na punjač“. Čak i najbolji četovi u kojima jedni druge besomučno zajebavate propadnu zauvek kad neko lupi „jel mnogo za struju i gas 80 funti mesečno, meni zvuči mnogo?". Onda taj antihumor počne da vam zagađuje interakciju uživo, prijateljstva koja su ti nekad značila i na koja si se oslanjao postaju toksična zbog grupnog četa. Naiđeš na jednog od njih uživo pa bude OK, idemo na pivo ali samo jedno, pa onda ajde da pozovemo celu ekipu sa četa kad smo već 40% tu, i praviš selfi vas dvojice, i seva blic, i kucaš u telefon adresu i poziv ostalima, i onda vidiš u odrazu na ekranu kako ti je prazan pogled, i bude ti jasno do koje se mere u stvari ne zabavljaš…

c) Grupni četovi započeti zbog nekog konkretnog dogovora, što je najgora stvar na svetu.

3. Momačke/devojačke večeri, prevoz minibusom na venčanje u nekom pripizdincu, trideseti rođendan nekog dramosera, ekskurzija u Amsterdam: u ovim se grupnim četovima zaglavljuješ nepovratno, a najgori su od svih. Kreću se u talasima. Prvog dana ste si veseli i želite jedni drugima dobrodošlicu, četrdeset ljudi je napisalo „zdravo svima" praćeno serijom emotikona, svi redom lupaju kako jedva čekaju da krenete. Onda neko promeni ime grupe tri puta za sat vremena. Onda neko kaže „hajde više, hoćemo li da se dogovorimo?“ Onda glavni organizator kaže „Evo ovako: 200 evra po osobi, krećemo u četvrtak u pet ujutru, znači morate da uzmete po dva dana slobodno, ne pitajte zašto“. Onda kreće delikatni ples poznat kao „ja ne mogu u to vreme, hajdemo u ovo drugo“. Onda glavni kaže „Dobro, evo, KONAČAN dogovor: utorak četvrti, jel‘ važi? Onda vam se devet sati javlja neko kome je čet bio utišan pa je propustio da vam kaže da ne može nikako u utorak, a pošto je u pitanju baš kum/kuma dever/deveruša slavljenik/slavljenica, morate sve ispočetka da dogovorite. Posle telefon ne prestaje da pišti dok se voziš ka aerodromu, i dok se voziš od drugog aerodroma. Ona tokom samog događaja beskrajna logistika („Jel video neko Krisa? Povratio sa ograde, otišao u WC, nema ga već tri sata.“ „Ima neko punjač za telefon??? Svisnuću!!!“) A posle, kad se ponadaš da je pakao najzad okončan, kad samo hoćeš da dođeš kući, istuširaš se, i sedneš kao čovek, telefon opet počinje da pišti: selfiji, fotke, podsećanja na pošalice koje nisu bile smešne ni onda a kamoli sada, da bi tri dana kasnije neko pitao „a kaćemo opet n piće“. Tu već znaš, osećaš u kostima, da iz ovog grupno četa izlaska nema. Pakao, robija, dođe ti da ih pošalješ sve u Hag.

4. Idealan broj učesnika u grupnom četu je četiri. (Priznajem da nikad neću biti sposoban da ih ukinem. Prihvatam da će nastaviti da postoje.) Pet ponekad može da prođe. Šest je previše. Kad dođete do šest, uvek se nađe neko suvišan ko pita da li bi bilo OK da pozove i bratovu devojku, ili ortaka sa faksa, ili šta već. To menja ceo vajb četa, kvari ga kao ustajalo mleko. Potrajaće još malo dok ne prepukne na pola, pa počnete da vodite dva paralelna razgovora, jedan sa uljezima a jedan bez njih.

Pročitajte i:

Učesnik sam dva grupna četa koji mi prijaju: jedan uglavnom tih sa tri ortaka (savršen broj). Jedan sa malim rođakom koji bez reči okači dvadeset skrinšotova iz Majnkrafta, na koji mu svi komentarišu kako su do jaja. Nedavno me je dodao u drugu grupu pod nazivom „Šampioni“, gde dokumentuje svaku svoju pobedu u Fortnajtu, ali tu jednog klinca ne mogu da istrpim, pa ne učestvujem previše. (Sad sam proverio, ispostavilo se da me je rođak izbacio iz grupe. Nisam ni hteo da budem u njoj, ali platiće mi za ovo.)

Svaki grupni čet u koji su me na Fejsbuku ljudi dodali, ili sam momentalno utišavao ili sam napuštao. Šta će mi u životu toliko buke i notifikacija? Ako je nešto važno, poslaće mi poruku direktno. Za grupnim četom jednostavno nema potrebe. Nema razloga da toliki broj ljudi istovremeno priča nešto direktno meni u telefon. Najgori ljudski izum do sada.

5. A možda ja u stvari mrzim svoje prijatelje, i svoj telefon, i društvo u kom moram da živim. Možda sa mnom i ne vredi komunicirati. Možda mrzim svog malog rođaka, njegov skor na Fortnajtu koji je bolji od mog i kojim se stalno hvali. Možda mrzim jeftine puteve u Evropu. Da li ja u stvari mrzim sve na svetu? Da li je problem u meni? Da li je problem u izuzetno popularnom načinu komunikacije koji koriste praktično svi živi na planeti, ili možda u meni samom kome se ta komunikacija ne sviđa? Možda je to do mene. Mislim, nije do mene. Ali možda neki mali deo mene misli da jeste do mene.

6. Možda je u tvom grupnom četu zabavno, nemam pojma. Možda tebi prija. Ali pogrešno je tako misliti i tako živeti. Svaki je grupni čet na svetu sranje. Priznaj da jeste.

Pratite Džoela Golbija na Tviteru.