Kad tvoja mlada pacijentkinja odbija zahvat koji bi joj spasao život

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Kad sam ušao da popričam s njom, sedela je besno na krevetu prekrštenih ruku. Bilo je teško poverovati šta je uradila.

"Ovo je jebeno sranje", rekla je, a potom ustala i počela da kruži po sobi.

Bila je mlada, bela i krupna. Imala je svetlosmeđu kosu, plave oči i predugo bi gledala pravo u vas.

"Imam ja svoja prava", rekla je.

"U redu je", rekao sam glasom kojim umirujete dete.

"Nije u redu!", rekla je ona povisivši ton.

"Odakle si?", pitao sam je.

"Iz Oklahome!", vrisnula je, prepavši me.

"Vratiću se", rekao sam i izašao na staklena vrata. Momci iz obezbeđenja su nas pažljivo motrili.

"Treba joj još ativana", rekla je njena medicinska sestra.

"Želite li ponovo da je vežemo?", pitao je čuvar.

"Čekajte da razmislim", rekao sam, gledajući je kako ponovo seda na krevet i počinje da se klati.

Oni su zavrteli glavama.

Dan ranije, dok je vrištala i divljala po autobuskoj stanici, neko je pozvao hitnu pomoć. Bolničari su je obuzdali i doveli u bolnicu. Omamili su je ativanom i haldolom — starim lekovima, sa decenijskim istorijatom i previše anegdota.

Spavala je. Kad se ponovo probudila, bila je mirnija i tražila je da ide. Davala je obećanja. Ali se i žalila da je bole grudi.

Neko je tražio da joj se uradi rendgenski snimak.

"Opšte odeljenje ju je primilo na sprat", rekao je dežurni lekar, u redovnoj viziti, nekoliko minuta pre nego što sam ušao u njenu sobu.

"Opšte?", pitao sam. "Sprat?"

Slegnuo je ramenima.

"Niko je drugi neće", rekao je.

Nastupila je duga tišina.

Zabila je sebi iglu u srce.

I tako sam sedeo i gledao rendgenske snimke na kompjuterskom ekranu, a nakon toga i CT sken i ehokardiogram, čitao beleške sa raznih specijalističkih odeljenja —kardiologije, kardio-torakalne hirurgije, psihijatrije i interne medicine. Svaki od njih bio je plemenski dokument koji je prebacivao odgovornost na neko drugo pleme.

Nismo je znali odranije. Bila je posetilac, na proputovanju. Nismo znali odakle je došla niti kuda se zaputila, a odbijala je da nam kaže sama.

Ali igla u njenom srcu nije bila jedina. Njen abdomen takođe je bio pun igala, koje su se osvetlile na rendgenskom snimku poput šrapnela iz nekog zaboravljenog rata.

Sve su bile iste, jarko bele u osenčenim delovima ekrana. Bile su to igle za šivenje od sedam centimetara, iste kao one koje je koristila moja baka, sa naprstkom. Dok sam gledao ekran, izgledalo mi je kao da su odabrane s pažnjom, da bi bile identične, kao da je sledila neki oblik reda, iznova i iznova ponavljajući ritual. Mora da su tamo bile dugo, jer joj je stomak bio bled i neobeležen ožiljcima.

Telo može da istrpi igle za šivenje u abdomenu. Šanse idu u vašu korist; šanse da ćete oštetiti crevo ili neki veliki krvni sud veoma su male. Ako prođe dovoljno vremena, a igla nije zašla suviše duboko, telo će je čak polako i misteriozno isterati na površinu, uz pomoć mehanizama koje niko ne razume.

Ali ovog puta, u skorijoj prošlosti — niko ne zna tačno kada — konačno je našla savršeno mesto, tik ispod leve dojke, između rebara.

Gurala je iglu u grudi sve dok ova nije nestala, kroz žilavo vlaknasto tkivo perikardijuma i duboko u sam srčani mišić. Treba vam snaga za tako nešto. Vrh igle konačno se zabio u srčanu komoru i ostao tamo.

Kad biste malo bolje pogledali, videli biste sićušni ubod bez krvi. Ali to je bilo sve.

Telo ne može dugo da istrpi iglu za šivenje u srcu. Već su počeli da se formiraju ugrušci oko nje u srčanoj komori i mogli su da se otkinu svakog trenutka, zasuvši njen mozak i druge organe. Ili bi mogla da počne stvarno da krvari, dok otkucaji njenog srca vitlaju iglom tamo-vamo kao dirigentskom palicom.

Čekala ju je velika i krvava operacija: sternotomija, u kojoj se otvore grudi, a srce se nakratko zaustavi da bi mašina radila njegov posao umesto njega. Ali kako su sati prolazili, ona je odbijala da dopusti hirurzima da je taknu.

"Moramo da izvadimo iglu", rekao sam, vrativši se u sobu nekoliko minuta kasnije, pokušavši ponovo da je urazumim, kao da pričamo o običnom svetu. "Zato te probada u grudima."

Ponovo dug, prodoran pogled.

"Zabila sam iglu tamo unutra baš zato što su me bolele grudi", rekla je strpljivo. "Ne smete da je izvadite. Potrebna mi je."

"Da li želiš da se ubiješ?"

"Naravno da ne", rekla je.

Bila je smirena tada. I izgledala je savršeno zdravo.

Mentalne ustanove nisu bila nepristojna mesta. U njima je postojala izopačenost, ali i društvena odgovornost i dobrodušnost. Osamdesetih je ukinuto finansiranje i ogroman broj pacijenata izbačen je na ulicu ili smešten u loše regulisane grupne domove. To je priča koja je ispričana mnogo puta do sada, dočekana kolektivnim sleganjem ramenima.

Niko ne voli mentalno obolele. Oni su nam odbojni, zato što su nam toliko blizu.

Činovi kao što je njen nas razotkrivaju. Osećamo užas i posredno uzbuđenje zbog krajnjeg i nedokučivog prestupa, i fascinirani smo njim, ali je sažaljenje koje uspevamo da prizovemo apstraktno.

Finansiranje nevinosti je jedna stvar. Finansiranje nepojmljivog i zastrašujućeg je sasvim druga.

Pozvao sam hirurga.

"To preporučuju sa psihijatrije", odgovorio sam. "Napisali su u njenom kartonu."

"Ne mogu to da uradim. Mora da sarađuje posle. Šta će napraviti rani?"

Razmišljao sam o tome. Imao je pravo — otvorena rana na njenim grudima, sa njenim srcem koje kuca na nekoliko centimetara ispod, sa drenažom i svime ostalim što viri iz nje. Mogućnosti su bile groteskne.

"Šta bi uradio", rekao sam, "da je stigla na hitan prijem s iglom koja joj viri iz grudi?"

Obojica smo znali odgovor na to. Bila bi odvedena u operacionu salu uprkos njenom mogućem protivljenju. Hitan prijem je mesto na kom se donose odluke i na kom se one sprovode u dela. Ali suština je uvek u kontekstu.

"Neću je primiti", rekao je, "ako ne da dobrovoljni pristanak."

I tako sam te noći obavio još desetak razgovora. Pričao sam sa bolničkim administratorom, drugim hirurzima i psihijatrima, lekarima interne medicine i šok-sobom. Neko vreme sam uživao u apsurdnosti svega. Delovalo je nadrealno i uzbudljivo, kao i prijatno, zavodljivo pravednički. Ali posle nekog vremena, umorio sam se od sopstvene pravičnosti, umorio sam se od istih robusnih očiglednih argumenata i živog peska papirologije bez odgovora. Nisam stigao nikuda, zato što je niko nije želeo i razumeo sam to, zato što je ni ja nisam želeo. Želeo sam da ode.

Negde između svih tih telefonskih razgovora shvatio sam da niko u ovoj priči nije racionalan. Igla je bila golim okom nevidljiva i stoga apstraktna. Apstraktno znanje je jednako nemoćno kao i apstraktno sažaljenje. Retko nas nagoni na delanje. Sve znamo, a opet sledimo samo instinkte. Igla u njenom srcu delovala je kao statistika, kao grafikon visokih temperatura umesto same vreline.

Obično kad odem kući, ne osvrćem se više za sobom. Ne razmišljam o onima koje sam video, ne sanjam ih. Ostavljam ih za sobom.

Ali narednih nekoliko dana ipak sam je pratio, preko kompjutera, iz daljine. Delom sam je sledio iz radoznalosti, delom iz nemoći, ali najviše zato što je otkrivala toliko mnogo o nama samima. Otkrivala je tako jasno naše osude, naše vrednosti i odluke, i naš izbor odgovornosti, našu iskonsku prirodu, koliko često racionalni intelekt prosto poklekne pod našom životinjskom stranom, nudeći nagone kao argumente.

Prolazili su dani. I dalje je niko nije želeo. Trajale su rasprave, održavali su se sastanci, pojavljivali se etičari, krećući se bez žurbe ka neizbežnom, dok je njeno srce počelo da pokazuje sve izraženije znake oštećenosti. I onda, konačno, trećeg dana, igla je počela da se pomera.

Taj pokret je sve prelomio. To je bilo saznanje koje je moglo da se opipa, zlokobno i užurbano.

Kad je igla počela da se pomera, odveli su je u operacionu salu.

Doveli su je u salu. Zabili su joj infuziju u ruke. Dali su joj anesteziju, intubirali je i postavili je na mašinu za veštačko disanje.

Pripremili su joj grudi, premazavši ih smeđim betadinom, u hirurškim odorama, rukavicama i maskama. Potom su je prekrili plavim hirurškim čaršavima, sve dok joj nisu ostale vidljive samo grudi. Sve sam to mogao da zamislim.

Napravili su vertikalni rez duž sredine njenih prsa, dodirujući kauterom krvne sudove, koji su pucketali i otpuštali male pramenove dima u vazduh.

Prešli su testerom preko njene prsne kosti, obrisavši sa sečiva krhotine od kosti i krv. Raširili su joj grudi i prvi put se videlo njeno srce koje je kucalo.

Prikačili su je na srce/pluća bajpas mašinu, koja preusmerava krvotok iz srca. Ohladili su joj srce slanim rastvorom i potom ga zaustavili kalijumom.

Hladno, nepokretno srce, sa živim telom oko njega, teško je zamisliti. Ali to se dešava svaki dan, svuda oko nas, proizvod racionalnog uma i viševekovnog istraživanja.

Napravili su sićušan rez u srčanoj komori. Napipali su iglu rukama u rukavicama i potom je izvukli. Već je bila obavijena trombom osnovnog odbrambenog mehanizma tela, kao umočena u mastilo boje rđe.

Zašili su rez tesnim vezom. Zapušili su ubod igle u srčanoj komori. Oprali su joj srce.

Potom su pustili grimiznu krv obogaćenu kiseonikom iz bajpas-mašine nazad u njega. Čekali su i gledali kako joj srce polako postaje crveno i toplo.

Fascinantno je gledati kako srce ponovo oživljava. Video sam to svega nekoliko puta i pre mnogo godina, kao student. Ali nikad to neću zaboraviti.

Otkačili su je sa pumpe. Postavili su drenažu i spojili joj prsnu kost nazad nerđajućim žicama koje će ostati u njenom budućem kovčegu stotinama, ako ne hiljadama, godina. I konačno su zatvorili glavnu ranu — otvor od tridesetak centimetara, na sredini njenih grudi.

Sve skupa, od početka do kraja, trajalo je manje od dva sata.

Odveli su je u šok-sobu.

Osmog dana otpuštena je u centar za mentalno zdravlje, pod negu psihijatara.

Tamo je kreveta malo, dragoceni su i lista čekanja za njih je duga. Uvek pristižu novi ljudi, ljudi koji žele da umru, ljudi koji su psihotični, ljudi koji su opasni po sebe ili po okolinu, ljudi koji ne žele da uzimaju lekove, čije su ih porodice napustile, koji nemaju novac ili osiguranje, ljudi sa jednom nogom u ovom svetu, a drugom u onom.

Psihijatri moraju da ih prime. Nemaju izbora. I zato se hvataju za bilo šta — obećanje, izvinjenje. Prepoznavanje. Tvrdnju o tišim glasovima ili želji za životom.

Beleška jedanaestog dana opisala ju je kao mirnu. Osećala se bolje. Nije više želela da se ubada iglama. Želela je da ode i nastavi put za Kaliforniju. Imala je prijatelje tamo, nekog koga je želela da sretne. I dalje je imala kartu. Uzimaće lekove. Nije više bila leopard u kavezu, koji samo kruži, i kruži, i kruži.

Pozvali su joj taksi do autobuske stanice.

Frank Hajler, doktor medicine, lekar je za hitne slučajeve koji živi u Albakerkiju, u državi Nju Meksiko. On je autor, između ostalih, knjige Krv neznanaca.

Detalji su izmenjeni da bi se zaštitila privatnost pacijentkinje.