Tom Saks za VICE: Novac je iluzija, važno je ne zaboraviti ko si

Kada odrastaš u gradu u kome su dobar deo tvog života zatvoreni muzeji, postane ti prirodno da o umetnosti učiš iz knjiga, filmova ili muzeja drugih gradova. Ipak, umetnost je u ovoj zemlji uvek nalazila način da opstane, upravo zbog vrhunskih umetnika, ali i manifestacija poput Oktobarskog salona, koji pružaju publici priliku da se susretnu sa njihovim delima i koji predstavljaju mesto dijaloga domaćih i umetnika iz čitavog sveta.

Trenutno, pod konceptom “Čudo kakofonije”, koja sugeriše konstelaciju dela koja izražavaju svojim oblikom, strukturama i sadržajem, raznolikost i bogatstvo kakofoničnog izraza kao važnog elementa ili stanja na međunarodnoj sceni savremene umetnosti na početku ovog veka, traje 57. Oktobarski salon, koji je okupio 72 umetnika iz celog sveta, među kojima je i superstar, njujorški umetnik – Tom Saks.

Ovaj svetski priznati umetnik poznat je po radovima inspirisanom ikonama modernizma i dizajna. Koristeći skromne materijale, Saks kreira paralelne univerzume sa polufunkcionalnim skulpturama, koje umetnik i njegovi asistenti u ateljeu prave za interaktivne projekte, kao što su Ludaci i Svemirski program.

Na otvaranju Oktobarskog salona, Saks je u sred Knez Mihailove, u vazduh ispalio pet raketa koje su se onda spustile na zemlju malim padobranima.

Tokom tih dana, ja sam poput napaljene tinejdžerke popričala sa ovim umetnikom.

VICE: Kakvu ulogu ima Njujork u romantizaciji nesavršenosti koja se prepoznaje u vašim delima?
Tom Saks: Kao jedan od najvećih gradova na svetu, Njujork je u isto vreme najgore mesto za život, ali takođe i najbolje mesto za stvaranje. Moj tim se sastoji iz ljudi koji su došli iz različitih krajeva sveta u grad koji nas za rad nagrađuje još većom količinom posla. Sistem se jednostavno raspada, u odnosu na 70te kada je Njujork bio najbolje mesto na svetu za život i rad umetnika.

Šta povezuje NASU i Wu-Tang?
Pa prva stvar koju smo naučili konzumacijom LSD-a je da je svaka stvar na ovom svetu povezana (smeh). Obe ove institucije koje su postale brend, one revolucionarne na svom polju stvaranja. NASA je elitni brend, oni su bukvalno Šanel u sferi nauke, kada vidiš njihov logo ti znaš da su ljudi koji stoje iza toga biznismeni. Sa druge strane Wu-Tang Klan je prva hip hop grupa koja je izgradila svoj identitet na osnovu logotipa. Voleo bih ovo da kažem, mi smo naš put na Mesec izgradili na krvi Afro-Amerikanaca, koji su bili porobljeni od strane privilegovanih belaca i koji su učinili Ameriku kakva je danas ekonomski i kulturološki jaku.

Smatrate da se dosta resursa ulaže u različite svemirske programe, sa druge strane kažete da Vaš projekat svemirskog programa, za razliku od “ovih pravih”, osvaja srca? Da li je to zbog osećaja posebnosti koje posetioci Vaših izložbi doživljavaju?
Pre svega bih rekao da je moj svemirski program pravi, to što oni rade sa kerozinom i titanijumom, mi radimo sa kartonom i selotejpom, ali ipak imamo iste probleme u procesu.

I mi moramo da dođemo do planete bezbedno i imamo ograničene budžete. Sam proces egzekucije do najsitnijih detalja čini ovo iskustvo stvarnim i autentičnim. Na primer, Sovjetski svemirski program nikada nije poslao čoveka na Mesec, ali su bili blizu. I mi smo blizu, kroz učenje, iskustvo i znanje. Poenta je u putovanju, ne u destinaciji.

Šta za Vas znači fraza “jedinstveno fejk”?
Mi nismo prava NASA i to je jasno, ne prodajemo lažni Lui Viton, već smo transparentni o tome šta zapravo radimo. Mi nismo NASA iz Vašingtona, mi smo NASA iz Tom Saksovog studija i po tome smo jedinstveni. Kul mi je što ovo zapravo prvi put da ovo objašnjavam.

Posmatrajući Vaš rad od početka do danas, stiče se utisak da je osnovni pokretač Vaše kreativnosti, zapravo potreba za ispunjavanjem želja. Taj manir možemo videti od “Fotoaparata”, preko otkrivanja tehnika u “Bojama” pa sve do “Svemirskog programa”. Da li je važnija želja ili njena materijalizacija?
Vau. Mislim da obe stvari idu ruku pod ruku. To je metafora za seksualnost, želju za konzumacijom, očekivanja koja mogu da traju nekoliko minuta ili godinama, istraživanja, zavođenje, sve to zajedno funkcioniše u trenutku stvaranja ideje, a nakon toga i tokom egzekucije samog dela. Retko kada napravim skulpturu, a da imam sve osmišljeno unapred, radost promene dolazi usput.

Tokom života ste se osim umetnošću bavili i drugim poslovima koji prosto “plaćaju račune”, kažete da i sada kada od svoje umetnosti zarađujete, i dalje jednom godišnje radite poslove tog tipa. Koji je povod za to?
Možda je do nostalgije, ali mislim da je važno održati konekciju sa osnovnim veštinama na kojima je i moj studio nastao. Mi koristimo materijale poput čelika i drveta, koji se obrađuju na veoma fizički zahtevan način, treba ostati u kontaktu sa svojim korenima. Ja imam internacionalnu karijeru, i to je blagoslov, ali novac sam po sebi je iluzija, važno je ne zaboraviti ko si.

Uticaj Dišana i Karnela se primećuje u Vašem opusu, na koji način sukobljavate advertajzing sa umetnošću?
Advertajzing je đavolja umetnost i veoma cinična profesija. Advertajzing i propaganda koriste tehnike umetnosti kako bi pridobili javnost za sebe. Ja verujem u transparentnost i da se dobar proizvod prodaje sam. Zato se divim brendovima koji se opiru kapitalizmu i trude se da budu što transparentniji. Neko može reći da je i moj rad propaganda, ali se ja zaista trudim da promovišem sve vrednosti transparentnosti. Zato je važno da uložimo sopstveni trud u sve što radimo.

NASA je najveći brend na svetu koji ste Vi tehnikom “uradi sam” približili običnom čoveku. Da li je NASA veća inspiracija kao brend ili kao vrsta religije?
To je sjajno pitanje! Kod nas u studiju se pozdravljamo sa “Heil Segan”. U nauci postoji vera, ali je vera zasnovana na skepticizmu. U slučaju da imaš ludu ideju o tome da je Bog stvorio svet, deo tvoje religije kao naučnika je da tu ideju dokažeš. Kao i u umetnosti u kojoj se ta ista stvar ogleda u procesu između ideje i samog nastanka dela.

Kako je izgledao proces rada na projektu “Rockets” i koliko je NASA tim učestvovao u tome?
Sama ideja dolazi iz pravca konceptualne umetnosti, sa kraja 60ih i početka 70ih godina i dematerijalizacije umetnosti. Pet raketa za Beograd, su zapravo “socijalne skulpture”, koje su lansirane sa iste tačke, a nakon toga pokupljene sa mesta na kojima su sletele. A sama ideja je inspirisana mojim detinjstvom, kada nam je kao klincima lopta preletala u dvorište komšija, a mi smo se plašili da odemo po nju. Jer te komšije uvek zamišljaš jako strašno. Onda ipak odeš po tu istu loptu, a ispostavi se da tu žive neki divni ljudi. Oni prestaju da budu izmišljena čudovišta i na neki način postaju tvoji zaštitnici. I mislim da je u gradu poput Beograda, ovo bila fantastična prilika da se ljudi različitih kultura i miljea, konektuju oko nečega tako nevinog. U gradu koji iza sebe ima istoriju ratova, koristiti rakete kao simbol mira, jer ih NASA koristi sa istom idejom, jeste stvar povezivanja sa sugrađanima.

Projekat koji ste predstavili na 57. Oktobarskom salonu se sastoji od 5 vitrina u kojima je po jedna raketa. Svaka raketa nosi ime po jednom od Vaših heroja. Ko su Vaši heroji i zbog čega?
Tu su Dejvid Braun, Karl Segan, Džejms T. Kirk, Maja Andjelou, i još oko dve stotine drugih. To su ljudi koji su od mene stvorili ono što sam danas. U ljudskoj prirodi je da imaš aspiraciju da budeš poput nekoga ko te na neki način inspiriše. Ovo su sve ljudi ili fiktivne ličnosti koje su na neki način istraživale svet, kosmos ili daleke galaksije i na taj način su oni moji učitelji. Da odlučim da napravim autoportret mislim da bi to bilo od dela svih njih. Tu ideju sam zapravo dobio gledajući film “Weird science”(smeh).

Da li je Pluton planeta?
Verujem da jeste. Iz naučnog aspekta nije, ali mislim da je kulturološki važno da prepoznamo Pluton kao planetu, Dizni je čak nazvao svog glupavog psa po njemu. Pluton je na taj način dobio mesto u kulturi i deo je onoga što mi jesmo.