Budi kao Vea: naših 5 kandidata za predsednika države

Ovih dana, jedna od udarnih vesti koja nam stiže sa je ta da je Žorž Vea, nekadašnji proslavljeni fudbaler Monaka, Pariz-Sen-Žermena, Milana, Čelsija i Mančester Sitija, na dobrom putu da postane predsednik Liberije. Vea je već dvanaest godina aktivan u političkim vodama – 2005. je izgubio u drugom krugu predsedničkih izbora, 2011. je bio kandidat za potpredsednika zemlje, a sada, evo, stigao je i da se ponada najvišoj državnoj funkciji. Da li će mu to i fakat poći za rukom, saznaćemo u novembru za kada je zakazan drugi krug liberijskih izbora – u svakom slučaju, bila bi to velika čast za Veu, čoveka koji je važi za jednog od najvećih afričkih fudbalera svih vremena. Fudbal i politika često idu zajedno, i Žorž Vea nije prvi fudbaler koji je nakon kačenja kopački o klin napravio uspešnu „drugu" karijeru. Legenda Milana i italijanske reprezentacije Đani Rivera je recimo već trideset godina aktivan u tim vodama, a svojevremeno je u vladi Romana Prodija imao i funkciju u ministarstvu odbrane. Oleg Blohin, legenda kijevskog Dinama i bivši selektor Ukrajine, odradio je dva poslanička mandata u Ukrajini. Gžegorž Lato (Poljska), Ziko (Brazil) i Mark Vilmots (Belgija) takođe su imali epizode u političkom životu svojih zemalja. Vein put do predsedničke fotelje naterao nas je da razmislimo ko bi još u svetu fudbala mogao da bude idealan kandidat za šefa države. Iz računice smo izuzeli ove gorenavedene koji već imaju jak politički CV, i našli petoricu koja su, po našem proračunu barem, solidne opcije. Dobro, ima tu malo i maštarija svakako, ali uzevši u obzir ko je sve danas predsednik, sumnjam da bi oni bili drastično gori izbor. HULIO DELI VALDES (Panama)

Panama nije zemlja sa nekom fantastičnom fudbalskom tradicijom, ali je ipak svojevremeno uspela da iznedri jednog asa svetskog kvaliteta. Hulio Deli Valdes je kao dvadesetšestogodišnjak 1993. stigao u italijanski Kaljari nakon jako kvalitetne epizode u urugvajskom šampionatu, i momentalno postao miljenik navijača. Tim sa Sardinije se u zlo jakoj seriji A održao na sredini tabele, ponajviše zahvaljujući bravurama panamskog špica koji je u dve sezone postigao dvadeset i jedan pogodak.
Posle Kaljarija usledila je selidba u Pariz-Sen-Žermen, gde se priključio zvezdama kakvi su Rai, Patris Loko, Juri Đorkaef i Leonardo. U Parizu je dodao još dvadesetak pogodaka, osvojio Kup Kupova i zaslužio nadimak „Panagol", jasna asocijacija na njegovo centralnoameričko poreklo. Nakon Francuske, proveo je i solidnih šest golova u Primeri, stigavši usput da postavi rekord po broju postignutih golova za Malagu u najvišem rangu španskog fudbala. Sve ovo itekako kvalifikuje Deli Valdesa da se oproba u političkim vodama, uzevši u obzir da se radi o čoveku koji je dugo godina bio jedan od najpopularnijih sportista koje je ova mala zemlja na „spoju" Centralne i Južne Amerike ikada imala. Idealan premijer u njegovoj vladi bio bi ko drugi do njegov brat blizanac i takođe bivši fudbaler Horhe Deli Valdes, takođe napadač koji je veći deo karijere proveo u Japanu, a ministar spoljnih poslova bi bio jedan od najboljih bacača „klozera" u istoriji profesionalnog bejzbola Marijano Rivera, ikona njujorških Jenkija. DIDIJE DROGBA (Obala Slonovače)

O fudbalskim kvalitetima Didijea Drogbe već sve znate. Od rane mladosti u Francuskoj, u kojoj boravi od svoje pete godine, i uspešnih par godina u Le Manu, Gengamu i Marseju, pa sve do zlatnih godina u dresu Čelsija, gde je osvojio četiri Premijer Lige, isto toliko kupova i jedan trofej Lige Šampiona – ako bi morali da imenujemo naslednika Žorža Vee u kategoriji „Afrički fudbaler sa najviše uspeha u evropskom klupskom fudbalu", to bi zasigurno bio on. Ono što međutim moguće ne znate je njegov politički i humanitarni angažman. Drogba je svoj status velike zvezde iskoristio na najbolji mogući način – njegov lični apel na prestanak sukoba 2005. bio je jedna od prvih stavki u mirovnom pregovoru zaraćenih strana u građanskom ratu koji je pet godina tinjao u njegovoj otadžbini. Takođe, njegova je ideja bila da se jedan kvalifikacijski meč za Kup Afričkih Nacija odigra u gradu Buake, koji je važio za pobunjeničko uporište. Ovim gestom, dve strane su se dodatno približile mirovnom rešenju. Sada vam je valjda i malo lakše što su nas njegovi „slonovi" pobedili u onom inače nevažnom meču na SP 2006. u Nemačkoj – taj plasman, inače prvi u istoriji Obali Slonovače, po mnogima je bio jedan od krucijalnih događaja koji su doveli do mira u ovoj afričkoj zemlji. Drogba je već deset godina takođe ambasador dobre volje Ujedinjenih Nacija, što je svojevrsna nagrada za njegov dugogodišnji humanitarni rad. Svojevremeno je ovaj fudbaler donirao celokupan godišnji profit od svojeg ugovora sa Pepsi Kolom kako bi se u rodnom Abidžanu sagradila nova bolnica. Takođe, bio je jedan od glasnogovornika u svetskoj kampanji protiv Ebola virusa koji hara afričkim kontinentom. Sagledamo li sve ove stavke, kao i činjenicu da ga je rođena majka zvala Tito jer je bila veliki ljubitelj lika i Josipa Broza, dolazimo da zaključka da je Drogba ne kvalifikovan, već prekvalifikovan za posao šefa države. Obala Slonovače teško da je ikada imala popularnijeg i uticajnijeg sportistu, a na njegovoj strani je i minuli mirotvorački rad, kao i izdašan privatni kapital. Ukoliko bi se Didije kandidovao na sledećim izborima, čisto sumnjam da bi iko mogao da mu stane na crtu. Naravno, pre toga bi morao da završi svoju aktivnu fudbalsku karijeru – ako niste znali, Drogba trenutno igra za Finiks u drugom rangu američkog profesionalnog fudbala (iliti sokera). ŠON GOUTER (Bermuda)

Feed the Goat and he will score, pevali su godinama navijači Mančester Sitija u slavu svog bermudanskog napadača. Gouterov put do vrha bio je dug i neuobičajen – kao mladić, nije uspeo da se probije u Mančester Junajtedu, pa je usledilo dugo lutanje po nižim ligama – sa uspehom je igrao za Roteram i Bristol, a 1998. obreo se u Mančester Sitiju, tada drugoligašu koji je, da zlo bude gore, nedugo po njegovom dolasku ispao i u treću ligu. Upravo je „Jarac" bio glavni faktor u ekspresnom povratku „građana" u elitno društvo. U dve godine pogodio je mrežu pedeset puta, i onda kao tridesetogodišnjak konačno zaigrao Premijer Ligu. Te iste 2000. godine, njegova rodna zemlja odužila mu se na interesantan način – 21. jun je danas zvanično „dan Šona Goutera", državni praznik na Bermudi, što je valjda jedini slučaj da ja znam da je neki fudbaler ovako ovekovečen u zavičaju. Gouter je završio karijeru u Mančesteru sa 103 gola u 212 utakmica, a za nacionalni tim Bermude postigao je čak 32 gola u svega 36 nastupa. Šon se trenutno bavi trenerskom poslom u nižim engleskim ligama, ali ne sumnjam da bi se odazvao nekakvom političkom angažmanu ako bi ga neko naterao. U stvari, ima li idealnijeg čoveka da ga motiviše od njegovog bivšeg saigrača Žorža Vee? Njih dvojica su, na kratko, igrali u Sitiju na početku dvadeset i prvog veka. Takođe, Bermuda je protektorat Ujedinjenog Kraljevstva i tamošnja najviša politička funkcija je guverner, koji biva zapošljen po preporuci nekoga iz britanske vlade. Sve što nam treba je samo neki odani „Sitijevac" na visokoj poziciji u Dauning Stritu, i ostatak će se već sam razrešiti. HUS HIDINK (Južna Koreja)

Hus Hidink je, jasno, Holanđanin. I to jako uspešan Holanđanin, jedan od moguće najuspešnijih trenera koje je ova zemlja ikada poznavala. Tokom svoje duge i plodne karijere, Hidink je osvojio šest nacionalnih titula i Ligu Šampiona kao prvi čovek PSV-a, jedan kup sa Čelzijem i jedan Interkontinentalni kup sa Realom, a pogotovo je uspešan bio kao selektor. Tako je recimo sa Holandijom 1998. stigao do polufinala svetskog prvenstva, a sa Rusima deset godina kasnije do polufinala Eura. Ipak, njegov najimpresivniji mandat bio je onaj na klupi Južne Koreje. Hidink je sa svojim „crvenim đavolima" 2002. napravio pravu senzaciju, završivši turnir bukvalno niotkuda na četvrtom mestu. Mnogi će se ovde sada prisetiti raznih arbitarskih marifetluka koji su obeležili ovu fudbalsku smotru, ali nije sporno da je Koreja te godine igrala stvarno dopadljiv napadački fudbal. Hidinkov mandat na dalekom istoku učinio je od njega živu legendu među svim Korejancima južno od 38. paralele. Njegovi fudbaleri su u znak zahvalnosti oslobođeni vojne obaveze (za Južnu Koreju, zemlju koja je u večnom stanju borbene gotovosti, je ovo OGROMNA privilegija), a on lično je postao počasni građanin Seula, seulski univerzitet mu je takođe uručio i počasni doktorat, i na kraju balade dobio je i državljanstvo Južne Koreje. Čovek koji sa Svetskog Prvenstva sa azijskom ekipom eliminiše Portugal, Italiju i Španiju deluje mi kao zaista idelan kandidat za državničku funkciju. Mislim, kada uspete da se izborite sa Figom, Totijem i Raulom, sigurno ćete moći i sa Kim Džong Unom. Svi uslovi su tu – čekamo korejanski narod da se oglasi. DARKO PANČEV (Makedonija)

Okej, sad stvarno malo dajemo mašti na volju, ali iskreno da vas pitam…zašto da ne? Makedonija je u poslednje vreme sve osim simbola političke stabilnosti, štaviše nedavno smo zamalo imali i mini građanski rat između sukobljenih frakcija. Narod je očigledno nezadovoljan trenutnim garniturama na vlasti, pa možda ne bi bilo ni najgluplje rešenje nekako ubaciti „kobru sa Vardara" u skupštinske klupe.

Jedini rizik ovde bi bio moguće zahlađenje odnosa sa Italijom, jer Darko, koliko čujemo, još uvek nije preboleo to što mu je odlazak u milanski Inter de fakto upropastio karijeru. Ali okej, verujem da bi nekako na kraju svi ipak našli najbolje rešenje. Sa druge strane, zamislite samo kakav bi doček kao zvaničnik doživeo u Beogradu! PROČITAJTE JOŠ: