Tekst prvobitno objavljen na Noisey.Kao i skoro svi, i ja bio opsednut novom sezonom Tvin Piksa. Nije uopšte onakav kakvim sam ga zamišljao, ali je u stvari savršen jer je prilika da gledam Linča kako koristi nekoliko miliona dolara da bi kopao po svojoj podsvesti sat vremena svake nedelje. Specifičnost ove sezone što na kraju najvećeg dela epizoda, indi umetnici natupaju u Bang Bang baru. To nije baš uverljivo, ali nije ni bitno. Ono što jeste je da je najdirljiviji muzički trenutak bio onaj u kome Karl Rod, kog igra Hari Din Stenton, sedi sam u kampu i svirajući akustičnu gitaru, izvodi Vestern standard „Red River Valley".
Reklame
Kao Karl, Stenton je jedna od retkih čistih duša u ovom gradu zapostavljenih, anđeo koji spašava one kojima je to najpotrebnije. U 91. godini, na kraju svog života, Stenton se vratio u žižu javnosti. Pre nego što je počeo novi Tvin Piks, ukazana mu je čast stvaranjem Heri Din Stenton nagrade (prva je naravno otišla njemu) a uskoro će se, on, posthumno, zajedno sa Linčom pojaviti u filmu „Lucky". U pop kulturi, postoje te ličnosti koje su na margini, ali koje dobiju kultni status zbog svoje jedinstvenosti. A ponekad, kroz nasumičan splet okolnosti, ti kult heroji opet dobiju trenutak da zasijaju. Uprkos, ili možda baš zbog Stentonove nonštalantnosti po pitanju slave, on je postajao sve voljeniji kako je vreme prolazilo.Da biste otkrili srž onoga zbog čega je on bio neverovatan, sve što treba da uradite je da pogledate Partly Fiction, dokumentarac o njegovom životu koji je 2014. snimila Sofi Huber. Taj film ukršta njegove najpoznatije uloge (Paris, Texas; Repo Man; Alien) sa scenama njega kako sevozi po Los Anđelesu, bleji na kauču i pije kod Dan Tane, u restoranu koji je kao i Stenton, jedan od poslednjih ostataka starog, bizarnog Holivuda.„Radim ovo jebenih 50 godina", Stenton kaže na početku filma, do čijeg kraja će te postati ubeđeni da postoji samo jedan genije na ovom svetu, i to je upravo on. „Znate li da idemo oko Sunca brzinom od 17.000 milja na sat? To me čini nervoznim", on promrmlja u jednom trenutku, pre nego što povuče cigaretu kao da mu život zavisi od toga. „Ništa ne mogu da uradim povodom toga," zaključi na kraju, glasom punim straha koliko i uzbuđenja.
Reklame
Ono što je bitno za Partly Fiction je koliko je njemu svejedno što neko snima dokumentarac. U jednom trenutku, Linč se pojavi na njegovom kauču, oduševljen kafom i pita Stentona kako bi opisao sebe. „Nikako, ne postojim ja", kaže Stenton. „Šta misliš, kako će te se sećati?", pita ga Linč. „Nije bitno" je odgovor. Ali Linč ne odustaje i traži od Stentona da mu opiše snove koje je imao kao dete. „Noćne more".Stenton je kao da je Joda koji ne ispušta cigaretu iz usta. Kriptičnu samotnjak kome su vreme i iskustvo dali mudrost da razume ceo univerzum. U filmu, jedino kada je izgleda otvoreno su muzičke pauze, u kojima peva svojim pucketavim, prelepim tenorom, dok svira akustičnu gitaru. U jednom momentu izvadi usnu harmoniku. Prsti mu igraju dok traži note i on duva u nju tako čisto da izgleda kao da mu ceo život pušenja nije uopšte oštetio pluća. Sa krajem pesme, on se nasmeši.Na sreću, neko je imao ideju da objavi, kao album, sve pesme koje Stenton izvodi. I prelepo je. Pola kantri, pola album Stentovnih senzibiliteta, ovaj album se oslanja na tradicionalni fol i rane rok ikone kao što su Roj Orbison i Čak Beri, ali i na Krisa Kristofersona i Vilija Nelsona. Pesme zvuče kao da su Stentonove jer se verovatno družio sa svim tim ljudima. Prilazi im kao i glumi- u filmovima, postepeno postane jasno da Stenton vidi sebe kao plovilo za likove koje igra, sve dok se on i uloga ne spoje u jedno. Iako su drugi napisali te pesme, Stenton peva tekstove kao da ih je živeo, što podseća na Borhesov "Pierre Menard, Author of the Quixote", gde glavni junak pokušava da stvori uslove u kojima će moći da diktira Kihotija kao što je to Servantes uradio.
Reklame
Ono što je ludo je da, iako Menard nije uspeo u toj nameri, Stenton u ovim pesmama jeste. Mada, sa druge strane, to se kosi sa Stentonovom životnom filozofijom. Ako smo svi jedno ništa, kako on sam kaže, onda umetnici ne stvaraju, nego manifestuju dubinske impulse univerzuma, što znači da nema „autora", nego postoje samo ljudi koji su uspeli da naprave nešto pre drugih. Naravno, ovo nije jedini način da se razmišlja o ovim temama, ali Herija Dina Stentona je boleo kurac šta vi mislite. Ono što je bitno je da se on ponašao kao da je ovo iznad istina, i on izvodi ove pesme sa više strasti i osećanja nego bilo ko drugi. I u tom momentu, pošto je on ništa, i sve te pesme su ništa, i mi svi smo ništa, ove numere su postale njegove.Još na VICE.COM:Šta ćemo da radimo bez "Tvin Piksa"?Dejvid Linč kaže da je nova sezona "Tvin Piksa" moguća "za nekoliko godina"Novi Tvin Piks: kako Dejvid Linč uništava sve što volimo u vezi sa televizijom