Quantcast
Sport

Eurobasket 2017 - pobednik dana: Srbija

Jer, kako to kažu Amerikanci, defense wins championships.

Miloš Jovanović

screen shot

Mogao bi ovo biti jako kratak tekst u kojem bi samo posložili ono najosnovnije. Ono servisno. Srbija je pobedila 83-67 reklo bi se, rutinski. Bogdan Bogdanović je postigao svoju normu, ubacio 22 komada, podelio četiri asistencije, uhvatio šest lopti. Boban Marjanović i Ognjen Kuzmić gospodarili su kako svojim, tako i tuđim reketom. "Ekipa sa klupe" pružila je jake minute. Sve je funkcionisalo savršeno. Šta više da pišem o tome?

Zagrebite površinu i videćete da se ovde još svašta ima opisati. Italija jeste arhivirana onako kako su neki od nas verovatno i očekivali, ali to je samo trećina priče. Ono glavno, krtina, suština, kako već želite da ovo kažete je sledeće - Srbija igra svoje četvrto uzastopno polufinale. I to, ovog leta, u specijalnom izdanju - bez Tea, bez Belog, bez Kaline, Simona, Raduljice, Nedovića, i onog nekog ljubitelja konjičkih sportova koji, koliko čujem, trenutno radi reklamnu kampanju za "Tigar" iz Pirota.

Izmiče mi sad kako se zove, jebiga.

Kada izgubite dva igrača, vi se adaptirate. Kada, međutim, izgubite sedam igrača (plus osmi Stefan Marković koji se na vreme odjavio), od kojih su četvorica starteri, vi se ne adaptirate, vi se ponovo izmišljate. Reinkarnirate. Analizom prethodnih sedam mečeva, možemo podvući da se Srbija, izgleda, uspešno reinkarnirala.

Nema više "vica" u igri, nema više lucidne asistencije, nema više kreacija sa niskog posta i "Divac" pasova, nema ni toliko hitre tranzicije, ni neočekivanih šuteva sa distance. To je sve ostalo na plažama Ria. Ako je prošlog leta na OI Srbija ličila na Sakramento iz najboljih dana, ovo što na ovom EP gledamo je neki mutirani Detroit sa kraja osamdesetih. Tvrdo, brutalno, sa maksimalnim fokusom na kontrolu lopte i gušenjem u odbrani. I, hej, to radi pos'o.

Selektor Aleksandar Đorđević je za svog igračkog vakta bio izrazito napadački orjentisan bek, pa je malo i interesantno videti kako se na klupi nacionalnog tima transformisao u čoveka koji šalje na klupu kada se propusti defanzivna rotacija. Italijani su to najbolje osetili na svojoj koži - Srbija ih je uporno forsirala na rešenja u poslednjim sekundama napada, nešto što ova "raspucana" ekipa sa puno niskih lakih na obaraču baš i ne voli previše. Nije Srbija dozvolila da ih destabilizuju Marko Belineli, Điđi Datome i Nikolo Meli - indisporani Belineli pogodio je tek dve od jedanaest šutnutih trojki, a dalje od šutiranja on i baš ne ume nešto više da radi.

Na sve to, Srbija je ponovo pokazala staloženost u napadu. Bogdan Bogdanović dobio je zeleno svetlo da radi šta hoće, i promašio i boga i oca sa linije za tri poena. Međutim, kompenzovao je to izuzetnom efikasnošću u šutu za dva, kao i dobrom minutažom na pleju kada je Stefan Jović odmarao zbog ličnih grešaka. Bogdanović se tiho i nenametljivo ustalio u liderskoj roli koju smo mu potajno namenili kada je Teodosić ispao. Upravo ono što nam je trebalo.

Ostali su svoje uloge odigrali maksimalno posvećeno. Ognjen Kuzmić impresionirao je sa dve atraktivne blokade, kao i ofanzivnim skokom. Boban Marjanović je ponovo na malim minutima napravio veliki haos. Milan Mačvan je kapitensku ulogu shvatio vrlo ozbiljno, i igra možda i ponajbolju košarku otkako je reprezentativac. Odlično su svoj posao odradili i Gagi Milosavljević i Vladimir Lučić - čak je i Vasa Micić pokazao da može biti korisna rezerva prvom prevodiocu lopte.

Voleo bih takođe da vam skrenem pažnju na jednu stvar. U kurtoaznoj razmeni izjava koja je prethodila četvrtfinalu, čelnici našeg saveza bili su jako oprezni, govoreći kako je ovo jako teška utakmica, i kako bi i "Golden Stejt bio u problemu" da mu fali ovoliko igrača. Međutim, sa druge strane stizale su isključivo birane reči. Italijani su prebacivali lopticu i govorili kako smo mi favoriti, a najinteresantnija bila je izjava selektora Etorea Mesine koji je Srbiju uporedio sa "Realom iz Madrida".

Ovo je vrlo vredno poređenje, i to iz jednog jedinstvenog razloga. Real Madrid je pre pedeset godina bio Real Madrid, i za pedeset, sto, petsto, hiljadu, milion godina biće Real Madrid. Kada vidite to ime, znate o kome se radi i šta vas potencijalno čeka. Real iz Madrida je više od brenda u sportskom svetu, to je termin koji izaziva veliko poštovanje.

Možda Mesina nije razmišljao previše o toj rečenici, ali je definitivno bio u pravu. Tradicija je velika stvar u evropskim sportovima, i stari kontinent itekako zna i pamti šta Srbija predstavlja u košarci. Toliko je, eto, jak naš imidž da nas jedan od najčuvenijih trenera Evrope (ali ne i Japana, samo da dodam) u minulih trideset godina koji u sastavu ima dva mega-košgetera i sa hendikepom od osam igrača nazove "Realom". Pametnome dosta, i zatvorimo ovu diskusiju ovde.

Da se moja prognoza o "slovenskom polufinalu" obistini, pobrinuli su se Rusi u drugom četvrtfinalnom meču odigranom u sredu. Bila je to dosta zanimljiva utakmica, odigrana u nekom čudnom ritmu - čas visokom, čas niskom - u kojoj je na kraju trijumfovao tim koji je bio manje crknut i koji je načinio manje grešaka. Ispostavilo se da su to bili Rusi.

Činilo se da se Sergej Bazarevič debelo kocka sa daljim plasmanom kada je inicijalno slabog Alekseja Šveda ostavio na klupi bolji deo druge četvrtine - Grci su to iskoristili i preuzeli primat, ostvarili čak i lepo vođstvo od desetak razlike i izgledali mnogo stamenije na istanbulskom parketu. Znao je, međutim, iskusni bivši bek "zbornaje" da će grčke žute minute svakako stići, i da to onda treba ukombinovati sa Švedom u boljem izdanju.

I onda, kao po scenariju, Grci negde sredinom treće deonice počinju da prave one svoje klasično grčke svinjarije. Janis Burusis se pretvara u mlohavu masu koja promašuje zicere i svađa se sa sudijama, Jorgos Printezis nekim čudom ne može da pogodi okean sa linije penala, a onu ključnu transformaciju Rusi forsiraju dobrom odbranom na pleju - Nik Kalates, čovek koji je veoma kvalitetan "up-tempo" plejmejker čiji je forte trčanje, tranzicija i rešenja u istoj, biva sveden na nekoga od koga se očekuju rešenja sa loptom u ruci iza trojke dok sat za napad ističe. Kalates nije Teodosić, i nikad neće ni biti - naciglao je barem pet trojki u zlo doba, i cela je mašinerija krenula nizbrdo zajedno sa njime.

Daleko da su Rusi bili drastično bolji. Šved, koji je odigrao 30 minuta, ubacio svojih 26 poena (uz 7/22 iz igre doduše), je celu četvrtu deonicu disao na škrge. Timofej Mozgov je bio u konstantnoj tuči sa grčkim centrima, i toliko se izmorio da je na kraju meča u jednoj komičnoj sekvenci bio blokiran od strane obruča. Poslednjih pet minuta utakmice bili su, suštinski, jeziva košarka ali kvalitetna drama. U tom obračunu bogalja, više umešnosti i marginalno bolju fizičku spremu prikazala je reprezentacija Rusije.

Pred nama su sada polufinala, koja će biti odigrana u četvrtak i petak. Prvi na meniju su Slovenci i Španci - biće jako zanimljivo gledati kako se španski bekove snalaze sa Dragićem i Dončićem, i kako se Vidmar glođe u reketu sa braćom Gasol. A u petak, u petak u pola devet uveče, čeka nas prvi od dva koraka do pobede. Do konačne pobede.

PROČITAJTE JOŠ: