Intervju

Prošetajte i pročitajte ovaj intervju sa Nilom Jangom

Posle šezdeset godina legendarne karijere, Nil Jang i dalje pruža otpor muzičkoj industriji. U retkom intervjuu, govori za NOISEY o umetnosti, algoritmima i tome kolika je verovatnoća da će muzika spasti svet.

pisao Andrea Domanick i Alex Robert Ross
03 April 2018, 6:00am

Ilustracija: Andrea Domanick

Intervju je prvobitno objavljen na Noisey.

"Prelepe su", kaže Nil Jang za nove melodije koje mu se u poslednje vreme motaju po glavi. Bubnja dlanovima po prekrštenim nogama u apartmanu u hotelu Four Seasons u centru Ostina, u Teksasu, dok mu je crna košulja razdrljena tako da se vidi majica sa natpisom Third Man Records. "Ali svi tekstovi na te melodije su profani. Sve su prostakluci, što me strašno zbunjuje." Njegove plave oči ispod crnog trilbi šešira seku klimatizovan prostor. Sve te psovke idu na račun platformi za striming i algoritama, kaže on. Možda je psovanje jedini efikasni rečnik kojim može da se artikulišu bes i frustracija života u 2018. godini. To i muzika. Sve je skloniji tome da je snimi: "Ako izdam Profane, što će biti naslov albuma, a sve te prelepe melodije budu sadržale psovke... To bi moglo da bude prilično radikalno."

Sa 72 godine, skoro 40 studijskih albuma i šest decenija građenja reputacije genija, odmetnika i ikone, Jang i dalje pokušava da spase svet. I besan je što bi bilo ko želeo da ga spreči u tome. Tu je da priča o Paradoksu — premijerno puštenom na Netfliksu 23. marta — nadrealističkom novom vesternu u kom glumi misterioznog Čoveka sa crnim šeširom. Ali vrlo brzo prelazi na priču o Arhivama Nila Janga, izuzetnom onlajn projektu koji je pokrenuo prošle godine. To je neobičan i neiscrpan resurs, koji sadrži svaku ploču koju je Jang ikad izdao, još od ranih surf pesama The Squires sve do solo folk remek-dela, preko ozloglašenih i fascinantnih Trans i Everybody's Rockin', sve do prošlogodišnje energične, živahne The Visitor. Sve je, naravno, vrhunskog audio kvaliteta. On je slavan kao strastveni aktivista, koji se protivi ratu, Monsantu, korupciji i svemu između, ali Jangova najjavnija bitka poslednjih nekoliko godina usmerena je protiv tehnologije koja guši kvalitet audio snimka.

Sve je to deo iste priče. Muzika, kaže Jang, hrani čovekovu dušu, a kvalitet mp3-a koji čujemo na servisima za striming pruža nam samo delić tih hranljivih sastojaka, ako imalo. Da biste shvatili Jangov nepokolebljivi (ali nedavno osuđen na neuspeh) pokušaj da približi Pono masama ili njegovu posvećenost neoskrnavljenim audio snimcima u njegovim arhivama, morate to da posmatrate očima Nila Janga: gomilu bogataša u odelima koji su se zaverili da vas zakinu za vaše bogomdano pravo na dušu. On će nastaviti da se bori protiv toga. Kako da se ne bori?

Naš razgovor sa Jangom kretao se brzo i momentalno menjao brzine. Možete da ga pročitate ispod.

VICE: Nedavno ste pročešljali čitav svoj katalog kako biste napravili „Arhive Nila Janga“. Pitam se kako je bilo vratiti se svemu tome i misliti o sebi kao mlađem čoveku koji svira, reagujući na svet koji se sve više menja.
Nil Jang:
Znate, ne mislim mnogo o tome. Pomislili biste da ću misliti o tome sve vreme dok gledam Arhive, ali Arhive su samo hronika, platforma za organizovanje stvari koje su se već desile. Samo organizujem stvari koje već imam i stavljam ih na pravo mesto. Povremeno dozvolim sebi da se prepustim delima koje sam nekad radio i prosto... lepo je što mogu da ih posetim. I lepo je što mogu da ih čujem, zato što ne volim da slušam muziku danas jer sve zvuči grozno. Muzika je mnogo izgubila pod velikim tehnoloških kompanijama. Većina slušalaca danas nije ni svesna koliko je zakinuta. Voli muziku i dobija muziku — I to je dobro. Ali dobija samo pet odsto kvaliteta zvuka — naročito kad ga uporedite sa klasicima iz tridesetih, četrdesetih, pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih. Ove nove mp3 kopije, šta god one dođavola bile, znam da su samo pet posto tog zvuka ili manje. Da sam slikar i da sada gledamo lošu sepija verziju slike u punom koloru — bio bih veoma uznemiren. To je moje gorivo. Zato se trudim da insistiram na boljoj audio tehnologiji.

Dolazim iz prošlosti, a tvrdim da postoje vrata koja mogu da se otvore ili prozor koji može da se otvori. I svi vi koji volite muziku, volite celu scenu i volite sve u vezi s njom, mogli biste da čujete i osetite nešto što nikad pre niste imali priliku da osetite. To je moj pristup sada. Odlazim kod muzičkih kompanija i govorim im: "Zašto biste ograničavali pristup zlatnim kapijama muzike — pravim pravcatim draguljima, tim snimcima, tim drevnim jebenim snimcima sjajnih pesama Frenka Sinatre, Keba Keloveja, Džimija Rida, Madija Votersa, Glena Milera, svega. Zašto biste ograničavali kvalitet svega toga na pet posto onoga što je bilo kad je snimljeno? Šta time dobijate?"

Koliko vam onda teško pada da budete optimistični u svojoj muzici i životu kad se toliko dugo borite protiv stvari kao što su ove?
Veoma sam optimističan da ljudski duh može da se izbori sa mnogo toga. Mislim da to gde smo danas ne govori o tome gde smo se uputili. Mislim da je ovo najniža tačka — sasvim drugi kraj klatna. U ovom trenutku situacija baš nije dobra. Ali trenutno ne brinem najviše što glavni dasa nema muda, ne zna da se oprosti sa ljudima i veoma je loš uzor za našu decu. To mi zaista mnogo znači, ali mi ne znači skoro ništa u poređenju sa štetom koju nanosi životnoj sredini. To je veoma nepromišljeno. To me brine.

Sve što se dešava je veoma, veoma mračno. I ljudi to počinju da osećaju. Ne volim kad se ljudi uloguju u Arhive sa Fejsbuka. Ako se već loguju sa Fejsbuka, želim da im ponudim da pročitaju nešto o Fejsbuku kad dođu, da znaju odakle su to došli. A i dalje koristim Fejsbuk zato što moji korisnici, moji obožavaoci, ljudi koji žele da znaju šta radimo, tu mogu da saznaju šta radimo. Ali morate da stignete do nas, i tu nema nikakvih pravila, nećemo vas pratiti i iskoristiti. Jednom kad izađete iz tog prostora, došli ste na sigurno, došli ste u naš dom. Dakle, želimo da ljudi znaju da nam je stalo do toga. Mislim, šta da vam kažem kad imate algoritme koji podstiču decu mlađu od deset godina na pornografiju...

Sve je to zastrašujuće i distopijski. Suludo je da tako nešto uopšte postoji.
To je zloupotreba tehnologije. Tehnologija bi trebalo da unapređuje život. Zlikovci sad mogu da koriste alate koje koriste dobri momci, koji su pravljeni za dobre momke. Ali zlikovci ih sad imaju i ljudi koji ih prave veoma, veoma, veoma greše kad kažu da to nije njihova odgovornost. To je njihova odgovornost, ali oni ne žele da nadgledaju njenu upotrebu. Oni ne žele da budu to što proizvode. Ali morate da shvatite da kad imate moć, imate i odgovornost. Dakle, morate biti u stanju da ljudima saopštite šta se dešava. Da ih upozorite.

"Kiseonik umetnosti, umetnosti koju udišemo, na kraju će nas spasti."

Nešto mora da se uradi, ne zbog mene, već zbog umetnosti. Šta je sa mladim umetnikom koji želi ovim da se bavi, ali nema odakle da krene jer ne postoji vrednost, pesma nema nikakvu vrednost, ne postoji način da izdate pesmu i dobijete bilo šta zauzvrat da biste mogli da kupite pojačalo i kupite kamionet kojim ćete odvesti bend na sledeći koncert? Izdate sjajnu ploču i mnogi ljudi je čuju, ali niko za to ne dobije novac. To je kao da me plate za sve pesme koje sam ikad snimio, sve što sam ikad uradio, plate me, dakle, za sve te pesme, ali niko ne plati Crazy Horse, niko ne plati bendove, niko ne dobija tantijeme. Poenta nije u meni i mojim momcima, nama matorcima. Poenta je u ljudima koje ne poznajemo, koje nismo upoznali. U desetogodišnjim muzičarima. Gde će oni ići? Nemaju kuda. Ovo je teška situacija za umetnost. Ne želim da budem negativan. Moramo da smislimo kako da budemo pozitivni.

Ono što je možda još podmuklije u čitavoj ovoj stvari jeste da je umetnost do te tačke pretvorena u robu da ljudi više neće umeti da ih razlikuju. Ljudi će je doživljavati pre kao asesoar nego kao umetnost koja ih dotiče duhovno, egzistencijalno.
To je velika opasnost platformi.

Umetnost sada doživljavamo kao kapital.
Stvarno je loše.

I što se muzičari više vezuju za te nove platforme, možda ćemo više viđati kako gutaju umetnost.
To se neće desiti. Ne. Nemojte da brinete.

Šta vi mislite da će onda pokrenuti klatno na drugu stranu?
Kiseonik umetnosti, umetnosti koju dišemo, na kraju će nas spasti. Kad budemo uspeli da vratimo umetnost u stanje u kom je nekad bila — a dokazao sam da tehnologija za to postoji — nema drugog razloga da sva ta mesta ne zvuče jednako dobro kao moj sajt, sem poslovne politike muzičkih kuća. Ali ja ću to rešiti. Obelodaniću to i to će izvršiti veliki uticaj. To će se desiti. A ako se ne desi, stradaću u pokušaju i neko drugi će to uraditi.

"Zbog toga su pedesete, šezdesete i sedamdesete bile toliko dobre — ljudi su se predavali umetnosti zato što su je osećali. Sada toga više nema. A kad to povratimo, sve drugo će poći nabolje."

To će se desiti. Jer umetnost neće umreti. Ne možete vi da ubijete umetnost. A umetnost mora da diše, tako da morate da date umetnosti kiseonik koji joj je potreban, a ne samo ovolicko kiseonika. Umetnost u ovom trenutku pati. Dakle, ako omogućite umetnosti da diše, svi će udisati umetnost. Oni će je udisati i svima će nam biti bolje. Sve će biti bolje, zato što će vas umetnost hraniti. Vi ne uspevate da izvučete hranljive sastojke iz umetnosti zato što ih ne čujete — to je samo pet procenata onoga što je nekad bilo tamo. Dakle, ono što se dešavalo u mom telu kad sam slušao velike ploče u svoje vreme, kad sam bio potpuno naložen na muziku — to se danas ne dešava. Ne dobijate to. Zato se desio i pokret. Zbog toga su pedesete, šezdesete i sedamdesete bile toliko dobre — ljudi su se predavali umetnosti zato što su je osećali. Sada toga više nema. A kad to povratimo, sve drugo će poći nabolje. Možda neće biti slobodni kao ranije, ali mislim da će ljudi koji su slušali muziku preko platformi biti mnogo slobodniji kad budu udisali umetnost, kad je budu osećali, kad je budu osećali u duši. U tome je suština umetnosti, a ove nove tehnologije nam to ne dopuštaju. U tome je njihov najveći zločin.

Postoji taj argument đavoljeg advokata da je većina ove tehnologije demokratizovala pristup slušanju muzike. Što ne znači da muzičari ne treba da budu plaćeni ili da kvalitet ne treba da bude kao što je nekad bio. Ali sve od pristupa muzici do tehnologija za pravljenje muzike... gde se to uklapa u širu sliku?
Ako već imaju pristup ovome, trebalo bi da imaju pristup kvalitetu. Cena bi trebalo da je ista. Nema razloga da to košta više. I zaista, biće to bolje za muziku. Sada govorim samo o muzici konkretno. Mračna je to stvar, to o čemu govorimo. Ali ne mislim da to ne može da se prevaziđe; mislim da je to nešto što može da se prevaziđe. Ljudi samo moraju da čuju. Samo moraju da čuju da postoji više od onoga što dobijaju. Zato su se i desile šezdesete — zato što su ih ljudi osećali. Nisu svi samo išli na koncerte — oni su i slušali ploče. Ploče imaju sve.

Ploča je univerzum zvuka. Sve je tu. To je odraz pravog stanja stvari, kao da se gledate u ogledalu, kao da gledate odraz planine Šasta u jezeru Šasta na kom nema nikakvih talasa. Savršen odraz. E, to vam je ploča. A digitalni zapis — bilo da je u visokoj ili niskoj rezoluciji, a posebno u niskoj — samo je rekonstrukcija onoga što se desilo. E, pa to se nije desilo. To su stvari koje samo izgledaju kao ono što se desilo, sklepane tako da mogu da se kontrolišu. Ima mnogo lepote u toj tehnologiji, ali sem ako je ne koristite na najvišem nivou, ne dobijate lepotu. Dakle, mnogo je jeftinije nego što je bilo u prošlom veku. U 20. veku, morali smo da uprostimo sve zato što je svako morao da plati za uspomenu. Sada nemate izazov uspomene. Imamo striming. Nemamo potrebe za uspomenom.

Vrlo sam posvećen ovome zato što sam na tome odrastao. Moj život je sazdan na umetnosti. Sazdan je na muzici. I sve što se dešava danas sa platformama bitka je koja mora da se razreši i mora da se vodi. To je sada jedna epska priča koja se otela kontroli.

Šta mislite o arhivama kao o alatu? Hoćemo li ih viđati češće zato što imamo tehnologiju koja ih omogućuje? Ili je to nešto što će sve učiniti potrošnim, zato što je sve prisutno onlajn?
Ovo se dešava kad ga ne čujete — to osećanje. Sve je potrošno zato što sve imamo onlajn. U ovom trenutku, ne možete da ga dobijete onlajn. U ovom trenutku, od onoga što dobijate ne osećate se kao da to nije potrošno. Osećate se kao da je tapeta. Dakle, možete da promenite zid, okačite neki drugi zid — šta god. Ofarbate ga drugačije. Sutra promenite pesmu, dobijate drugi osećaj. Sve je sranje, nije bitno. Tu sve postaje pomalo depresivno, zato što ne dobijaš ništa. Pustite pesmu koju su svi voleli 1975. godine, prodala se u milionima primeraka, svi su bili ludi za njom, i vi ste u fazonu: "Oh, ovo je isto kao i sve ostalo." To je zato što dobijate vrlo malo od nje da biste uspeli da prepoznate šta je. Ne dobijate dovoljno da biste je osetili. Osećanje je veoma, veoma važno. I u tome je suština moje borbe; u tome je suština ove tehnologije. Arhiviranje je samo slaganje po redu, a platforma za arhive i sve to služi da bi se organizovao opus ljudi, bilo da pišu knjige, bilo da su filmski stvaraoci, bilo da proučavaju predsednike Sjedinjenih Država.

Zato što je sve pretvoreno u plejliste za spremanje kuće.
Tačno tako. Trebaju nam neki novi algoritmi koji poštuju umetnost. To nam treba.

Džarvis Koker imao je jednu sjajnu izjavu. Rekao je da je muzika postala kao mirišljava sveća.
Električna mirišljava sveća. Imate mali prekidač i uključujete je ili isključujete po potrebi. Ona ne zagađuje — veoma je čista. Prilično je uznemirijuće kad razmislite o svemu. To što radite vi na NOISEY-u, treba samo tako da nastavite. To je sjajna stvar. Ne kažem da ono što slušate nije dobro, da sve propuštate. Jer ljudi se lože na to što rade. Kažem da ovde postoji jedan prozor. Bacite pogled kroz taj prozor — vidite da li prepoznajete nešto ili vidite li nešto što niste videli ranije, da li osećate nešto. Slušajte ovu muziku pola sata. Popušite malo trave i poslušajte je. Uradite bilo šta što želite. Popijte pivo, popušite malo trave, prošetajte, udahnite malo svežeg vazduha, poslušajte je, vidite da li se osećate drugačije. Bolje je za vašu dušu. Zato što sa platformi ne dolazi ništa što je dobro za vašu dušu tako kao pravi kvalitet.

Pratite Andreu Domanik i Aleksa Roberta Rosa na Tviteru