Reklame
rejv žurke

Od pečurki do pilula, od rejva do ubistva – tri decenije Full Moon žurke

Kako su se tajlandske hipi žurke na plaži pretvorile u ozloglašene celovečernje bahanalije.

pisao Robyn Wilson
21 April 2018, 6:00am

Veselje u Koh Fanganu, na Tajlandu. Dan Vincent / Alamy Stock Photo

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE UK.

Već u prvih par minuta, nade o ludom provodu bile su mi raspršene. Oko jedanaest tog kišnog petka uveče, probijala sam se kroz gužvu na Had Rin Nok plaži, dok se naokolo održavao Full Moon parti.

Ritmovi iz zvučnika raznih barova na plaži su se borili za prevlast, a vetar s mora nosio je miris jeftinog pića na točenje. Prošla sam pored grupe pijandura koja pozira za Instagram ispred vatrenog obruča i zapitala se šta ja tu uopšte tražim. Nije ta divljina za mene.

Sa druge strane, grupa devojaka je sa telefonima u rukama spremno čekala da vidi šta će se desiti sledećem skakaču preko zapaljenog konopca natopljenog benzinom. (Desilo se da se opekao.)

Vatreni obruč, Koh Fangan plaža. Russell Kirby / Alamy Stock Photo

Jasno je bilo da više neću naći ni traga hipi komuni koja je na istom mestu pre trideset godina zagovarala slobodnu ljubav.

U ono vreme, 1988. godine, plaže su bile do te mere netaknute da je fosforescentna svetlost obasjavala vodu čim je dotakneš. Ista voda bi se po danu prelivala u tirkizno-plavim tonovima, ili bar tako danas tvrdi pedesetčetvorogodišnji Kolin koji je tada živeo na obližnjem ostrvu po imenu Koh Samui. „Kad poprskaš nekog vodom, bilo bi to kao da bacaš safire i dijamante“, priča on preko Skajpa svojim grubim glazgovskim akcentom.

Kolin objašnjava da su po ostrvima putnici uglavnom kružili samostalno: „Bilo je potrebno dva dana da stigneš do Samui jer se moglo doći samo noćnim vozom od Bangkoka do Surat Tanija, a onda čamcem preko do ostrva. Tada nam uopšte nisu dolazile grupe turista.“

Nije bilo ni struje, pa bi se na obali okupljali čopori divljih pasa „u sablasnoj pomrčini“ zbog kojih su ljudi izbegavali plažu. Zato su i počeli da se okupljaju u noći punog meseca, priča Kolin. „Kad bi izašao pun mesec, plaža bi bila sva obasjana a psi bi se povukli. Stotine ljudi su šetale tuda.“

Oktobra 1988., dva holandska stonera iz Kolinovog bungalova na ostrvu Samui odlučila su da povedu društvo preko mora do slabo naseljenog Fangana. Njih desetak se potrpalo u brod, naoružani pivom, koka-kolom, travom i pečurkama.

Kolin je pošao za njima par dana kasnije, na pun mesec. Kaže da je zatekao prizor iz pećinskog doba. “Svi su bili bradati, zaogrnuti u sarong, mleli gandžu kokosovim orasima“, smeje se on danas. Šatore su razastrli u travi pod palmama, odnekud je dopirao zvuk bongo bubnjeva i akustične gitare, a logorska vatra je neprekidno gorela na plaži.

Pečurke bi proradile negde u sumrak, pod sjajem punog meseca. Satima bi pričali o egzistencijalnim pitanjima kakva čoveku već padaju na pamet kad je na pečurkama, a zatim se skinuli i otrčali u okean na kupanje – prilično kul iskustvo, sve u svemu.

Ali vajb se ubrzo promenio. Par dana kasnije Kolin se vratio na Samui i zatekao rat zemljoposednika koji je buktao po ostrvima. Ubrzo je na ostrvu bio izgrađen aerodrom u iščekivanju velikog poskupljenja nekretnina.

„Nasilje je izbilo pravo niotkuda“, priča on. “Ljudi su pucali jedni na druge, mene je šokiralo kad sam shvatio da svi moji poznanici poseduju oružje i ne libe se da ga upotrebe. Neki sa Fangana su počeli da prodaju esid i druge droge, pa su ih lokalni dileri poterali sa svoje teritorije mačetama – nisu dali da im stranci kvare posao.“

Full Moon parti dana pređašnjih. parasola.net / Alamy Stock Photo

U aprilu 1989., na ostrva su stigli elektricitet i ekstazi, pa su Koh Fangan okupljanja u noći punog meseca postala mnogo glasnije i masovnije zabave. Sa vremenom, to je preraslo u današnju manifestaciju koja se održava svakog meseca i ima posetu od tridesetak hiljada ljudi – za Novu godinu bude ih i do šezdeset. Danas je to praktično noćni klub na otvorenom, nalik na bilo koji drugi na Zakintosu ili Majorci, bez ikakve veze sa prirodom ili čak zemljom u kojoj se nalazi.

Nažalost, nasilje obično prati alkohol, drogu, i novac, pa su noći punog meseca tokom tih trideset godina razvile kriminalnu reputaciju.

U jednom baru na Fanganu, 2013. godine je bio ubijen dvadesetdvogodišnji Britanac, nehotična žrtva obračuna između dve lokalne bande. Drugom britanskom turisti gubi se trag 2008.; poslednji put je bio viđen na Full Moon partiju, a slučaj još uvek istražuje policija Norfoka i Safoka. Izvesni Izraelac je na istoj lokaciji bio izboden i nasmrt pretučen 2007., a takođe su zabeležena brojna davljenja.

Ko nije čuo šta se ovde dešavalo tokom godina, možda bi bio iznenađen brojem klinika hitne pomoći u susednom mestu. Ja sam četiri izbrojala samo na prilazu plaži. U par njih sam ušla i pitala osoblje da li imaju više posla nego obično kad je pun mesec. Medicinska sestra se histerično nasmejala i zakolutala očima iznad hirurške maske. „Moglo bi se reći“, odgovorila je.

Njen smeh je dobro ilustrovao sveprisutni osećaj bezakonja u ovom sumnjivom kraju. Svi Tajlanđani sa kojima sam razgovarala su me upozoravali – pazi sa kim pričaš, pazi šta kome smeš da kažeš – isti zlokobni ton koji je Kolin uočio pre svih tih godina još uvek je prisutan.

Nasilje se možda i može zanemariti – tako je svud u svetu, zar ne? – ali neoprostiva je šteta koja se životnoj sredini nanosi sabijanjem svih tih hiljada ljudi na jednu omanju plažu svakog meseca. Okean se koristi ne samo kao kanta za otpatke od plastike i stakla, već i kao septička jama.

500px / Alamy Stock Photo

Jedan posetilac mi je kroz smeh opisivao kako se pijane devojke muče da skinu bikini pre nego što se ispiške u more. Lokalni barmen kaže, „Oseka povuče svo đubre i sve što gosti ispovraćaju."

Ipak, on ne bi da se ukine Full Moon, ekonomija zavisi od njega. Taksista mi to prevodi u brojke: za pun mesec, zaradi oko 6000 bahta (155 EUR); inače zaradi oko 150 bahta po večeri (4 EUR). Prodavačica mi kaže da od jedne večeri punog meseca može da zaradi dovoljno da prehrani porodicu mesec dana. Teško je zanemariti ovakve argumente.

Lokalni turistički agent priča mi kako policija želi da „popravi reputaciju“ ostrva Fangan. U poslednje vreme odvijaju se brojne racije ( Reggae House u decembru, Bello Bar u novembru) a zatvaraju se hosteli bez licence.

Barmen opisuje slične scene: policija čeka u pripravnosti, spremna da problematične goste odvuku u zatvor na trežnjenje. Takođe kaže da cena ulaznice od 100 bahta koju Full Moon gosti plaćaju delom ide na troškove čišćenja plaže dan kasnije; ovaj posao obavlja udruženje lokalnih ugostitelja.

Ostali sagovornici nisu bili optimisti u pogledu dovođenja Fangana u red, pa su mi preneli priče o saradnji između policajaca i lokalnih gangstera.

Chris McLennan / Alamy Stock Photo

Par dana posle noći punog meseca, vratila sam se na plažu i osmotrila spremanje. Lokalci prazne kante i grabuljama češljaju pesak, dok električna bušilica sa obližnje građevina pruža muzičku podršku i njima i preostalim gostima koji se još čvare pod tajlandskim suncem. Svi deluju umorno, kao da su predugo bili na spidu.

Trideset godina kasnije, od originalnih okupljanja na Koh Fanganu nije ostalo praktično ništa. Svidelo se to nekom ili ne, ovdašnja ekonomija se danas potpuno oslanja na prihod od turističkih poseta. Lokalna zajednica iznalazi načine da se izbori sa haosom koji te posete ostavljaju iza sebe.

A ako ćemo pravo, zar nije bolje da se svo ovo ludilo sakupi na jedno mesto nego da preplavi čitavu zemlju?