Zašto ratni fotoreporteri izgube interesovanje kad ljudi prestanu da umiru?

Tekst je prvobitno objavljen na VICE UK.

Sve fotografije iz War Is Only Half the Story

Kada je videla kako međunarodna javnost okreće leđa Bosni nedugo po okončanju rata i počinje da izvlači naslove iz drugih sukoba širom sveta, reporter Sara Teri je odlučila da želi da podrži posleratno izveštavanje. Osnovala je Aftermath Project koji nudi godišnje stipendije fotografima spremnim da prikažu posledice koji rat ostavlja na ljude umesto samog rata.

Sarina nova knjiga pod naslovom War Is Only Half the Story obuhvata deset godina posleratnog rada i pokušava da podseti ljude da kraj rata nije uvek kraj traume i patnje.

VICE: Vaše izveštavanje iz Bosne inspirisalo vas je da pokrenete Aftermath Project. Opišite nam šta ste tamo radili i kako je to uticalo na projekat koji je usledio?
Sara Teri: Projekat je počeo u Bosni jer me je razljutio tekst koji sam tamo pročitala u kom se navodi kako, baš u vreme kad su Bosanci najzad počeli da se polako vraćaju kući, međunarodna zajednica gubi interesovanje za sukob u Bosni pa traži neko novu žarište, što je u to vreme bio Istočni Timor.

Meni je to zvučalo kao ograničeno stanovište, odraz društva u koje smo se pretvarali. Čak i pre tih osamnaest godina, postajali smo kultura kojom upravljaju društvene mreže, tragično plitkog interesovanja. Javnost je odlučila da je pet godina bilo dovoljno, da je vreme da se ponovo zanemari sukob u kom smo videli najgori evropski genocid još od vremena Drugog svetskog rata.

Dok sam ja radila u Bosni, pažnja javnosti je bila posvećena fotoreporterima sa ratišta u kontekstu terorističkog napada 9/11. Ja smatram da je izuzetno važno da se isprate svi ratovi koji se u naše ime vode širom sveta, ali tu sam počela da shvatam da je od rata još važnije zatišje koje ga sledi.

U tom posleratnom periodu se insistira na redefinisanju ljudskosti. Mene su fascinirali bosanski muslimani, žrtve „etničkog čišćenja“ spremne da se vrate upravo na ta mesta sa kojih su ih susedi isterali. To je za mene bila zapanjujuća ilustracija snage ljudskog duha. Želela sam time da se bavim.

Kako je sam Aftermath Project proizašao iz toga?
U Bosni sam bila deo radionice sa fotografom Semom Abelom koji nas je pitao šta želimo da ostvarimo svojim radom. Ja sam tada već bila nagrađivani reporter, videla sam uticaj svog rada, ali nisam razmišljala na taj način u kontekstu fotografije.

Sećam se da sam odgovorila: „Bilo bi stvarno divno kad bi ratni fotoreporteri bili spremni da postanu posleratni fotoreporteri – htela bih da moj rad to inspiriše“. Dan kasnije, rekla sam sebi „Šta pričaš, niko te ni ne zna kao fotografa, većinu ljudi je bolelo uvo za Bosnu, odakle ti ideja da ćeš svojim fotografijama nešto da pokreneš?“ Nekako sam ipak odlučila da osnujem program stipendija za fotografe u oblastima posleratnog zatišja. Nemam pojma kako sam se na to odvažila – nije bilo ni novca ni organizacione podrške – ali eto, rekla sam sebi da mogu. To se desilo 2003., četiri godine se razvijalo pa smo prve stipendije počeli da dodeljujemo 2007.

Deset godina se obim bavite. Da li smatrate da bi posleratni period prirodno privlači novinare i umetnike spremne da situaciju sagledaju dublje od ratnih reportera?
Ja sam počela u novinskom žurnalizmu pa razumem ciklus smenjivanja novosti, ali ipak želim da mu se usprotivim. Htela sam da pitam: „Zašto bi samo smrt, razaranje, zaraze i glad bili vredni medijske pažnje?“

Po meni zatišja zaslužuju podjednaku pažnju kao i sukobi, ako ne i više. Ona nude neverovatno moćne priče o ljudskoj prirodi, i da, svakako traže da se situacija sagleda dublje. Ja sam u Bosni živela četiri godine. Sam rat jeste fizički opasan, duboko poštujem kolege koje direktno prate sukobe, kojima to znači nešto više od prilike da se proslave – ali u ratu je prilično jasno šta treba snimiti, zar ne? Eno bombe, eno tenka, eno leševa…

Mislim, ako se zanemari fizička opasnost, rat je lako fotografisati. Ali šta fotografisati u posleratnom periodu? Kako snimiti ono što niko još ne vidi? Zato je meni toliko draga poezija, više nego narativni tok u knjizi. Poezija je u neku ruku sve ono što ne vidimo.

Nešto najlepše što sam čula na temu mog rada u Bosni bio je komentar koji glasi: „Uh, ti si baš mnogo vremena provela čekajući“. Stvari se fotografu ne dešavaju pred nosom; potrebno je vreme da se sagleda ponovni razvoj civilnih institucija društva, ljudski bol, svi znaci upozorenja na razvoje novih sukoba…

Kako mislite da se Aftermath Project uklapa u širi medijsko-reporterski svet?
Deo našeg originalnog plana bila je promena medijskog pristupa sukobima u svetu. Želimo da proširimo dijalog, da sagledamo posleratne probleme i njihov značaj.

Zaista mislim da se u dnevnom novinarstvu danas ide linijom manjeg otpora – bitno je samo privući pažnju. Gledano istorijski, pažnju najbolje privlače šokantni prizori, ali mene više zanima razgovor na duže staze; ne interesuje me šok, on samo vodi zamoru.

Kao novinar i kao fotoreporter, oduvek sam smatrala da je svakog čoveka moguće ubediti da mu bude stalo do nekog pitanja. Tu treba početi. Neki ljudi do kojih dopremo možda će se zamisliti, možda će potražiti stavove intelektualaca po tim pitanjima. A iz tog skupa možda će neki još manji broj odlučiti da lično uradi nešto, da se angažuje.

Mediji zavise od klikova. Ne svi mediji, ima odličnog izveštavanja i danas, ali generalno gledano sve se radi na kratke staze. Meni se čini da ljudi bolje reaguju na sporije, detaljnije izveštavanje. Aftermath Project odstupa od modernih medijskih standarda, nema sumnje, ali mislim da uticaj ipak imamo. Danas se češće viđaju reportaže iz posleratnih perioda, i to ne uvek povodom desetogodišnjice sklapanja mira i slično. Dakle, nije da uopšte nema pomaka.

Svet je prezasićen vestima i sadržajem sa društvenih mreža, tako da je važno podsećati javnost da smo i dalje ljudska bića. Upravo to radi posleratno izveštavanje.

Ne bih vam tražio da rangirate sukobe iz čijih zatišja izveštavate, ali ipak, da li vam neki od njih deluje kao posebno sposoban da apeluje na ljude?
Svi se mi obično oslanjamo na reference iz mladosti. U moje vreme, Vijetnam je bio rat koji je ostavio najveći utisak na nas. Generalno, sukobi koji dugo potraju privlače pažnju ako medijski uticaj istraje, tu je prilika da se na ljude apeluje. Današnjim Amerikancima taj simbol bi verovatno bio rat u Avganistanu ili Iraku, kom se ne nazire rasplet.

Kad je Monika Bulaj dobila našu stipendiju za Avganistan, jedan drugi fotograf joj je pisao i rekao nešto u smislu „Šališ se, kakvo ti je to zatišje, kakav posleratni period ako sukobi i dalje traju?“ Ja sam mu odgovorila da se zatišja redovno javljaju u toku samih sukoba. Na primeru Avganistana, imamo zatišje posle sovjetske invazije, zatišje posle plemenskih sukoba koji su razarali Kabul, a i zatišje posle invazije američke koalicije.

Šta je tačno „zatišje“ po definiciji vašeg projekta?
Mi ga široko definišemo – zatišja ima i na aktivnom ratištu. Projekat obuhvata i radove poput onog Denija Vilkoksa Frejžera na temu indijanskog rezervata Pajn Ridž; on se bavi zatišjem posle masakra koje su američke snage izvršile pre više od 150 godina.

U jednom trenutku javnost i obrati pažnju na zatišje, kad se sukob okonča, ali čini mi se da ne postoji nijedan rat u ovih deset godina za koji je moguće reći „Eto ga! Jasan primer u kom je javnost bila dobro informisana o posleratnom periodu…“

Hteo sam da vas pitam o Ruandi, koja se obično navodi kao pozitivan primer posleratnog ishoda. Kako Aftermath Project gleda na taj sukob?
Ruandu smo apsolutno morali da uključimo jer toliko ljudi kaže „Bože, vidi ti samo te Ruanđane! Kako su doveli zemlju u red, kako su uspešno ostavili prošlost iza sebe!“ A meni je to uvek bilo, kao, čekaj malo – da tu nema još neke priče?

Zapad obožava Ruandu jer je Ruanda posle rata odmah krenula na posao. Poznati su kao biznis-frendli lokacija, Pol Kagame je došao da postavi ekonomiju na noge, a tek usput obradi milion tužbi sa kojima su se i međunarodni i gačača tribunali suočavali. Ruanda izgleda tačno onako kako Zapadu odgovara. Novac je tekao potocima, Kagamea ništa nije ograničavalo, sve je išlo kao po loju.

Ipak, moji prijatelji iz Ruande mi kažu da su stvari tamo jako nezgodne, signali se javljaju u senci, Kagame se pretvara u diktatora. Između ostalog, zabranio je da se priča o Hutu/Tutski podelama – svi moraju da se identifikuju kao Ruanđani. Štampa je pod potpunom kontrolom vlasti, ljudi žive u strahu. A mi podržavamo takvu politiku.

Ruanda je za nas upozorenje kad se priča o posleratnom periodu. Tako je i Tito održao Jugoslaviju posle Drugog svetskog rata, nametnuo je slogan „bratstvo i jedinstvo“, bilo im je zabranjeno da ističu etnički identitet… a onda je umro, i ceo sistem se raspao. Slične stvari se danas odvijaju u Ruandi: bukvalno je protivzakonito reći da si Hutu ili Tutsi, prisilno se održava normalno stanje, a u stvari svi vrlo dobro pamte ko su, šta su, i ko je kome šta uradio. Opasno je to.

Potrebno je bolje razumeti ne-zapadnjačke narative. Moramo da naučimo da slušamo ljude, da priznamo da nemamo baš mi rešenje za svaki problem. To je ono što bi posleratno izveštavanje trebalo da omogući.

War Is Only Half the Story nalazi se u prodaji.