Bindžovanje video sadržaja nam utiče na mozak

Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu Tonic.

Godine 2018. nemoguće je izbeći lavinu TV serija, filmova, i striming video snimaka. Makar se u rupu zavukli, pre ili kasnije probudiće vas ping! zvuk telefona koji želi da vas obavesti da vaši prijatelji kreiraju ili konzumiraju video sadržaj. I šta ćete? Pokleknete. Odskrolujete gde treba i bez oklevanja kliknete na Watch next episode. Dobrodošli u doba beskrajnog gledanja.

Lamentirati na temu adiktivnosti telefona i društvenih mreža bilo je prevaziđeno još 2007. godine – Epl i Fejsbuk već dugo poseduju vašu dušu, pomirite se sa tim. Šon Parker, jedan od prvih investitora u Fejsbuk, nedavno je za Axios rekao da je ova platforma bila dizajnirana da iskoristi ljudsku potrebu za uzajamnom validacijom – jednu od naših najvećih psiholoških slabosti.

Ali još jedna psihološka slabost potajno se zloupotrebljava na svim mogućim servisima i platformama – naša potreba za kompletiranjem sadržaja. Ljudska bića, stručnjaci kažu, teško podnose nezavršene narative ili prekinute razgovore. Upravo zato smo tako skloni da opsesivno čitamo knjige i gledamo serije. Bindžovanjem do kompletiranja, uporno guramo dalje do kraja knjige ili sezone, gde se nadamo da čeka zadovoljavajuće finale.

Psiholog Met Džonson sa Halt poslovne škole u San Francusku bavi se upravo tim konceptom. Po njemu, definicija „bindžovanja“ razlikuje se od osobe do osobe. Ako kažete sebi da ćete odgledati tri epizode The Crown u cugu, i onda zaista odgledate samo te tri epizode, to nije opsesivno gledanje iako možda deluje kao da previše vremena provodite pred ekranom. Ali, ako ste sebi zadali jednu i samo jednu House of Cards epizodu a onda se ispostavi da ste ih odgledali pet zaredom – niste prošetali psa, niste oprali veš – to je već ozbiljno bindžovanje. Prioritet vam je kompletiranje narativa – želite da vidite koga će sve Frenk Andervud zajebati – sve ostalo postaje manje bitno.

Naravno, onlajn striming servisi kao što su Netflix ili YouTube dolivaju ulje na vatru tako što nam nude opciju da dok gledamo jednu epizodu unapred učitamo sledeću. Ova opcija deluje zgodno, ali osmišljena je kako bi se zloupotrebila slabost konzumenta sadržaja. „Skloni smo tome da održavamo status kvo, da se krećemo linijom manjeg otpora. Ako nam se neka opcija ponudi kao predviđena, mala je verovatnoća da ćemo je isključiti“, kaže Džonson. Ova post-plej opcija oslanja se na to da se većina epizoda završava u dramatičnoj neizvesnosti, baš kao i poglavlja mnogih knjiga.

Kod većine ljudi, ovo pokreće takozvani Zeigarnik sindrom, manifestaciju poriva za kompletiranjem sadržaja. „Kad nas nešto prekine, počinjemo opsesivno da razmišljamo o tom trenutku. Na primer, ako u kesici ostanu samo dva-tri komada čipsa, poješćemo ih kako bismo okončali proces, čak iako nam se više ne jede čips“, objašnjava Džonson. „To je potpuno nevezano za pitanje da li nam neka aktivnost prija ili ne; potreba za kompletiranjem obrasca gura nas dalje.“

Moglo bi se reći da ovaj poriv i nije tako loša pojava (na primer, istrajnost se obično tretira kao vrlina) ali psiholog Adam Altar sa NYU istražuje koliko nam nezadovoljstva izaziva činjenica da živimo u svetu u kom je često nemoguće odstupiti od ekrana. „Sadržaj koji danas konzumiramo predstavlja nam se bez jasnih završnih sekvenci. Nekad su one postojale kako bi nam se dao znak da je vreme da počnemo da se bavimo nečim drugim – da posle kraja jedne TV epizode, moramo da se strpimo nedelju dana do sledećeg nastavka. Slično kad iščitamo novine i časopis, i tako dalje.“ Današnji sadržaji, sa druge strane, svesno se kreiraju bez dna. Netfliks objavi celu sezonu serije odjednom, i automatski pušta drugu epizodu čim odgledate prvu. Čak i noću kad se čovek opusti, pred očima mu skroluje sadržaj sa društvenih mreža sve dok se kapci sami ne zatvore; onda slučajno sanjate šta je radio pas neke praktične nepoznate osobe.

Nije uvek problem u ekranu. Kada je dvadesetpetogodišnja Sruti Narajan diplomirala, primetila je da čita manje nego ranije – nije imala vremena za beletristiku na fakultetu. Da bi se vratila u nekadašnji ritam, zadala je sebi ciljeve: pročitaće 35 knjiga 2015., 50 knjiga 2016., i preko 50 prošle godine. „Dešavalo se da mi po mesec dana čitanja prođe u magnovenju, uvek sam žurila kako bih ispunila zadatu kvotu“, kaže ona. „Prioritet mi je bio da izguram do poslednje stranice, ne da čitam polako i smisleno.“ Kaže da je počela da čita u panici, kao da je svaka knjiga tempirana bomba koja se mora savladati kako bi se prešlo na sledeću.

Krajem 2017., Narajan je shvatila da se jedva seća detalja iz mnogih knjiga koje je pročitala tokom prethodne dve godine. Ispunila je sve ciljeve koje je postavila, pojela i poslednji komad čipsa iz kesice, ali nije joj prijalo.

Da li ćemo ikada konzumirati kulturni sadržaj sa ciljem internalizacije i razvoja, umesto potrebe za kompletiranjem? Možda više nismo ni sposobni za to. Prelomna tačka javlja se u trenutku kad shvatimo da smo nezadovoljni žrtvom koja se zahteva od nas kako bismo sve zamišljene ciljeve ispunili u roku. Narajan je za 2018. godinu sebi zadala da ne čita knjige radi ispunjenja kvote. U januaru je pročitala samo dve; kaže da joj je ovaj luksuz prijao. Da li će izdržati je sasvim drugo pitanje. Kao i većina nas, ne bori se samo protiv svoje opsesivne prirode. Bori se i protiv Netfliksa, što je ozbiljan protivnik.

Još na VICE.com:

13 trikova za Netfliks koje svi treba da znaju

Brat Pabla Eskobara tuži Netfliks za milijardu dolara

Xbox želi da postane Netfliks za gejmere, ali zaboravlja da mu fale igre