Ko su beogradski pokretni bronzani spomenici

Oni su prvi koji izlaze na sunce prestonice i poslednji koji od njega odustaju, aktivni bez obzira na godine, na neki su način zaštitni znak Beograda, kao pokretni spomenici. Koračaju utvrđenom maršrutom, brže ili sporije, goli do pasa - ako su muškarci, u atletskim majicama i šortsevima, ako su u pitanju žene, čije su noge i ruke u tom hodu preplanule i utanjile se.

Neki se nakon fiskulture relaksiraju tako što se opruže po klupama, ili leškare na betonskim ogradama kejeva, ili se kupaju u rekama, na mestima za koje većina građana veruje da su prljava.

-Voda je čista, vidite mi kožu – 71-ogodišnja put jedne Ljubice zbilja je glatka, „bez i jedne bubuljice“, iako se već dve decenije brčka u Savi, uglavnom na potezu između Brankovog i Železničkog mosta, sa strane Starog sajmišta.

Tu je zatičemo usamljenu na dugačkom šetalištu jednog od najvrelijih dana ovog leta, i to u „nedoba“. Ljubica ne pazi na vreme, na poguban uticaj ultravioletnih zrakova, izlazi iz kuće čim „pozavršava sve poslove“.

Od jutros u 6 sati, prvo je radila „vježbe“, pa doručkovala, oprala dve mašine veša, skuvala ručak, otišla da se pokloni svečanoj rizi Isusa Hrista u crkvu na Banovom brdu, gde je odežda odnekud doneta. Ponela je fotografije svih unuka, i za njih se molila, i tek onda, mirna, sišla na obalu, iako inače nije po religijskom P.S.-u, već prilično nestašna i slobodoumna.

Kad nema toliko obaveza, „hvata 83-ojku kod Studentskog grada“, gde živi, a onda 65-icu, da bi poslednji deo svakodnevne trase prevalila peške. Nikad je ne mrzi i nikad ne smišlja izgovore da ostane kod kuće, jer „kuća neće da pobegne“.

Sedi na betonskoj bankini, ako se tako zove ograda što oivičava kej, u kupaćem kostimu na rasprostrtom peškiru jer beton je nepodnošljivo vreo. Zategnuta koža joj je u bronzanoj nijansi, što je rezultat sunčanja od maja svake godine. Ništa ne maže u smislu zaštite, verujući u postepenost crnjenja što joj uvek uspeva, bez guljenja.

Najosetljiviji deo tela – vremešni dekolte, ona čuva rasprostrtom maramicom. Ostatak poliva vodom iz flaše. Uvek dođe sama, tako joj je najkomotnije, iako, da hoće, mogla bi da ovde nakamari društva koliko hoće.

- Prolaze ljudi, pa stanu i bulje, neko me pita da li imam cigaretu, a ja znam da samo hoće da zapodene razgovor – nju ovo ne čudi koliko uzrast tih što je startuju. Među njima ima dečaka, „mogli bi unuci da joj budu“, malo posede, pa kad shvate da ih ignoriše, podviju rep i odlaze.

Stariji umeju da je zapitaju „kakva je voda“, misleći na Savu, na šta ona resko odgovara „uđi, pa vidi“. Dobro zagrejanoj, u pola pet popodne, sada joj je reka hladna, iako je često prepliva kako bi razgovarala sa pecarošima, na drugoj obali.

- Svašta tu možeš da čuješ, da razmeniš misli – njen je način stalnog obrazovanja, od čega joj je još važnija razmena „pozitivne energije“. Onu negativnu, Ljubica odbija na razne načine, pa osim pomenutih, ponekad radoznalcima što stanu i zagledaju je, pokaže guzicu, kratkim i brzim pokretom smicajući donji deo kupaćeg. Tad se ti perverti pokunje, i nestaju, ostavljajući je samu u nirvani.

Taj pitomi mir, sa sporadičnim ispadima nestašluka, Ljubica pripisuje „uticaju vode na živce“. Jer „dovoljno je da posle posla svratiš do reke i gledaš u nju pet minuta, da ti sve brige nestanu“, što i rade neke tri ženice s kojima se združila. Međutim, posebne reči hvale ima u odnosu na blato, koje dotičeš stopalima sišavši niz basamke keja.

- Jedna je žena imala grozne rane po nogama, mislim, od psorijaze, i sad joj je sve to nestalo – Ljubica kao da reklamira ovu „banju“ na Novom Beogradu. Sve je to u redu, kažem, ali, kako se ne plaši gustog rečnog saobraćaja, kad preplivava, vraćam je na prethodnu temu razgovora. Zapravo, vraćam se na nju sama u grču misli „šta sam ono ’tela“, zalavljenog pitanja u malom mozgu, dal’ zbog sunca ili njene žovijalnosti, teško je odgonetnuti.

- Barže vidim izdaleka, pa se povučem, a skuteri me zaobilaze – opisuje kako je „preplivati Savu za nju nula“. Stresam se od njenog rizika, koji ona sama ne vidi.

Svoje više nego očigledne optimističke stavove, Ljubica duguje i ljubavi prema bilju, zbog čega je i zavšila Šumarski fakultet. Sad kad je u penziji, svedena je na nekoliko saksija sobnog cveća kome tepa „dušo, srculence“ kada ga zaliva.

Ima nečeg od pozitive i u imenu što joj ga je „đed“ ostavio u amanet.“Đed je pet godina živeo u Americi i tamo našao ’prijateljicu’ LJubicu. Tražio je da se ovako nazove najstarija unuka, jer je ta žena bila dobra, i mnogo mu je pomogla“ – kaže, nadajući se da je „nasledila“ i deo njenog karaktera.

Pričala bi naša LJubica do sutra, sve smejući se široko razvučenim usnama, i očima, al’ ekipi Vicea je prevruće. Ona će ostati još malo, pa na autobus, kod kuće je čeka rashlađeno pivo kojim završava svaki letnji dan. A mi nastavljamo u potrazi za Ruži sličnima, uz izvesnu zebnju od toplotnog udara.

Koji kilometar dalje, u blizini hotela Jugoslavija, nabasavamo na 56-ogodišnjeg Mirka. Njegova je taktika rečnog aktivizma nešto drugačija: čim dođe sa posla, on hita da brzim hodom pređe zacrtanih osam kilometara od stana kod Starog Merkatora, sve do Ušća i natrag.

Zima je nanela samo njemu primetni sloj salca oko stomaka, pa stavlja pojas, jer bliži se letovanje na moru, gde bi svako od početka da je fit&slim. I njemu se komšije čude što trčkara po upekloj zvezdi, za šta ni malo ne haje jer ga ta brza šetnja razmrda i razgali, bez obzira na užarene temperaturne uslove. Stoga laki džoging, plus sunčanje, nikad ne propušta.

Često sa njim krene njegova pet godina mlađa žena, dok vikendom povedu i dvogodišnjeg unuka, kako bi mu razvili dobru naviku boravka u prirodi. Doduše, jedini se Mirko sunča opružen na klupi, kada ga supruga ili čeka u hladovini, ili se vraća kući. I njemu je mesec kad startuje sa pokrajrečnim aktivnostima maj, osim kad zima ranije popusti, sad kad je svako proleće varljivo.

- Nešto mi niste pocrneli – čudim se bledoj boji njegovog torzoa. Mirko, informatički stručnjak, više veruje naučnim apelima nego Ruža, pa se štiti „nekim jakim faktorom“. Svo zdravlje se skladišti unutra, gde prodire „pozitivna energija“, da iskoristimo opis blagotvornosti efekata sunca naše prethodne sagovornice.

Mirku ne pada na pamet da se baci u Savu, a nedajbože Dunav, hladi se na tri usputne česme u svakom smeru. A nekada je ovde bio „peškir do peškira, kupač do kupača“, a sad „klozet do klozeta“, kako primećuje jedan Mirkov kolega u šetanju. On ne bi da se slika, pa ni da se predstavi, jer mu ne prija „medijski vid popularnosti“. Šteta, tip je dasa, iako zašao u sedamdesete.

Obilazimo ista mesta neku nedelju kasnije. Da li što se primiče kraj leta, ili što su se vruućine odužile, tek kod Jugoslavije, svi su užurbaniji. Niko ne bi da ćaska, već razgovor odlaže za neki „sledeći put“. Ili se izgovaraju rečima sličnim čuvenoj filmskoj frazi: „Evo, samo da skoknem tetki po lekove“.

Tražimo i Ljubicu nema je. Nivo Save se spustio preko kritične granice, pa je blagotvorni mulj sad zatrpan đubretom. Po zamuljanoj vodi plutaju ulošci, kao da mašu „krilcima“. Možda i zovu na skok, ali to što nema Ljubice nije baš najbolji znak.

Tako priču završavamo prilično neprijatnim utiskom koji bi mogao da stane u opis „klozet do klozeta, uložak do uloška i uzgred PET ambalaža na kamarama“, što će oterati i najupornije pokretne beogradske spomenike