Reklame
pop kultura

Velika rokenrol prevara - to su bile naše devedesete

Srce ne mora da kuca da bi neko bio živ. Velika rokenrol prevara nas je i tome naučila. I zato, hvala ti, Kosta.

pisao Zoran Panjković
28 Jul 2017, 8:29am

Zoran Panjković i Aleksandar D. Kostić. Fotografija ljubaznošću Paralel festivala

Radio je u ovoj sredini, nekako do "Gazimestana", bio važan kao i televizija. Nismo baš znali kako izgledaju Đoko Vještica, Sloba Konjović ili Marina Rajević, ali kad mi kažu: "Na prvom mestu Diskomera, ispred Idola nalazi se grupa Metak i Split at Night ili "A mi Zokiju sa Novog Beograda ispunjavamo želju i za kraj '100 veličanstvenih', slušamo Specials i Message To You Rudie

", ja znam da je to to. I nema te TV zvezde poput Gorana Milića ili Miće Orlovića kojoj ću da verujem više. Samo je SFRJ bila sredina u kojoj televizija nije "ubila" radijske zvezde. U vreme "događanja naroda", pojavio se radio B92 sa briljantnim supkulturnim i popkulturnim emisijama.

Stvarala se nova scena radijskih zvezda u nekoj našoj sredini, bogatijoj za one stotine hiljada ljudi koji tada Njujork, Melburn i London nisu doživljavali kao mesto gde će zauvek odlaziti, stvarati porodice i umirati. Mi smo znali kako izgledaju Žikica, Toma, Mjehur, Kosta i Miško, samo zato što smo živeli zajedno sa njima. Očešavali bismo se sa njima na ulazu u Dom omladine ili Akademiju, zaslepljeni bismo gledali Piksija na Marakani ili Pixies u SKC-u I živeli smo bolje od onog istog Njujorčanina, Melburžanina ili Londonca, koji će ovoj našoj generaciji uskoro postati prvi komšija.

Informativni program na medijskom nebu Jugoslavije postajao je mejnstrim, potiskujući Bajagu i Džonija na alternativni kolosek. Spomenka Jović, SPO ili Mirko Jović, Bate, Brace i Badže, svako na svoj način preuzimali su medijski prostor. Broj nula na novčanicama uvećavao se u ritmu povećanja broja ljudi koji bi zauvek odlazili odavde. Svirala se neka nova muzika, a frekvencija na radio aparatima postala je daleko važnija nego što je i sam Tesla svojevremeno planirao. U takvom ambijentu nastajale su kultne radijske emisije, koje su preuzimale značaj Vibracija, Diskomera ili Ventilatora, koje su putovale do nas u jednom od vagona Tajanstvenog voza, zajedno sa Ritmovima srca, Šišmišom I sličnim magijski privlačnim sadržajima u nestvarno neprivlačnom vremenu.

Tako je nastala Velika rokenrol prevara. Veća i od Pistolsa i njihove Great rock'n'roll Swindle. Kosta i Miško bili su radijski Lenon i Mekartni, Džaja i Cvele, Mija i Čkalja, prirodno upakovani na jednom mestu. Čini mi se da je bio kraj leta 1993. kada je kviz počeo da se emituje. Nedelja u 21 sat, na 92.5 Mhz. Najgluvlji dan, otkako je računanja vremena. Sa jedne strane stakla Miško Bilbija i Aleksandar D. Kostić. Sa druge Mikrob, Nikša, Boža i ko sve još ne… Bez mobilne telefonije, interneta, Shazama, aplikacija… Morao si da znaš sve o popularnoj kulturi.

Špica kviza Velika rokenrol prevara

Oprosti Lazo Golužo, ali nisam siguran da bi svi šampioni tvoje Kviskoteke mogli da prođu prvi krug pakla, a to je, za početak, pogađanje pesme koju bi im brižljivo pripremili Kosta i Miško. Prvih osam koji bi pogodili pesmu, obezbedili bi plasman u drugi krug. Na putu do velikog finala čekala bi ih obrada, pogađanje filma na osnovu zvučnog inserta, zagonetna ličnost i milion drugih pitanja. Za sam kraj, jedinstveni Saša Marković Mikrob bi pobedniku kviza postavljao pitanje za masku koju bi mu poklanjao u slučaju tačnog odgovora. Nagrade su bile knjige i diskovi, koje je poklanjala 92-jka. Sat ili dva puštanja muzike za pobednika posle kviza sledeće nedelje. Žurke koje bi se organizovale u palačinkarnici Amika u Skadarliji, piće u kafiću Plato u okviru istoimene knjižare, mesec dana besplatnih projekcija u Kinoteci i šta sve još ne… Pobednici superfinalnih specijala dobijali bi zimovanja i letovanja.

Mikrobove maske na izložbi povodom 20.godišnjice kviza. Fotografija ljubaznošću Paralel festivala

Zaboravio sam da vam kažem ključnu stvar. Bilo je nemoguće ovaj kviz igrati sam. Tako su se stvarale ekipe. Ekipe bi nedeljom pravile kućne žurke. Žurke su se kao epidemija širile Beogradom. E, to su bile, naše devedesete… Dakle, njih dvojica su najodgovorniji za armiju frikova, kojima su knjige, muzika, film i strip bili važni kao i hleb, koga je u radnjama bivalo sve manje. Bili su važni za socijalni, emotivni i svaki drugi aspekt naših života. Nedelja je bila naše crveno slovo. Svaka.

Prvi put sam kod kuće sam slušao kviz 29. septembra 1993. godine. Pet dana kasnije, nakon uspešno završena dva kruga audicije, pojavio sam se u Ritmu srca All Star kod reditelja Đoce Marjanovića. Nakon 48 sati, pozvao sam ekipu kod sebe da probamo nešto da napravimo. Došli su Dušan Kaličanin, Dejan Čagorović, Mića Ocokoljić i Dragan Mihić. To je bila prva postava naše, u tom trenutku bezimene ekipe. Pobedili smo u finalu, odgovorivši na pitanje: "Ko nas je te 1962. slao na lokomotivu?". Posle nekoliko vezanih što finala, što pobeda, dobili smo nadimak "Kompjuteraši" i to od ekipe koja se okupljala na Dorćolu i koju si činili naši kasniji veliki drugari: Jelena Pašić, Bili, Vuk, Braca, Damjan… Verovatno najzabavnija ekipa.

Posle pobede u superfinalu, osvojili smo zimovanje na Brezovici, pobedivši u finalu naše najveće "rivale", takođe kasnije drugare, ekipu "Vijci", koju su činili uglavnom studenti sa Mašinca, Vlada, Lonče…. Vukova ekipa je takođe bila jaka: Vuk Radović, Nikola, Igor… takođe "mašinci". O nama je pisao Ćirilo u Talasu. Stigla su i pojačanja: Ivan Mijović Zmija i Miloš Ivanović Kepa, čovek koji je u X beogradskoj gimnaziji pokazivao matiš nikome drugom do Saši Đorđeviću. Počeli smo da opravdavamo ime Kompjuteraši. Imali smo DVD ROM Cinemania, ali su nam naše glave i gomila opskurnih knjiga iz pop kulture bile glavno naoružanje. Baza nam je bila u Bloku 70a, kod Rakija i Sanje, studenata ETF-a. Imali smo dve linije i par jataka, umesto kojih bismo prolazili u četvrtfinale, ostavljajući njihove telefonske brojeve, a oni bi zauzvrat, "morali" da se "sklone" ukoliko bi igrali protiv nas.

Superfinala su se snimala na kasete. 10.8.1997. Fotografija ljubaznošću M.Medić

Dakle, Velika rokenrol prevara. Jednom smo prošli sedam puta, i na kraju pukli, od osmog četvrtfinaliste, ispostaviće se, Vijaka. Samo jednom smo prošli svih osam puta, ostavljajući brojeve telefona naših jataka, ali kako ih nismo imali dovoljno, ostavili smo i onaj Kleopatrin. Tepih servis je bila ozbiljna ekipa, koja je nastala od naše, kada su jednom "prekršili dogovor" i pobedili nas pogodivši Majkla Stajpa kao zagonetnu ličnost. Bili su tu i "Jeca i deca", izvesni Slaven i desetine drugih. Sećam se da smo jednom izgubili u prvom četvrtfinalu igrajući u Bloku 70, da bi munjevito kolima stigli na Vračar, kao poslednji četvrfinalni par, kod naših jataka Igora i Marine, sada poznatih faca u izradi gramofona. Nakon što smo u sumanutoj vožnji beogradskim ulicama stigli do Sinđelićeve i na kraju trijumfovali, rešili smo da se preselimo na Vračar. Pobeđivali smo i gubili, družili se sa ostalim ekipama, sticali drugarstva sa velikim beogradskim knjižarima Giletom, Sanjicom, Kafkom, Acom… Interesovanje za kvizom je lagano počelo da pada.

Poslednji put smo se okupili na Superfinalu leta 1996. Posle toga, Kepa je kao Milko, otišao među Vijke. Svi preduslovi za postojanje kviza nestajali su sumanutom brzinom. Okupirali su nas internet i mobilna telefonija. Sve nam je postajalo dostupno, osim inostranstva u koje su nas sprečavale da uđemo takse za izlazak iz zemlje i legendarne vize. Radio je gubio sjaj, postajući lagano medij za konzumaciju. Čak su nestajale i one stanice kod kojih je vrhunac interakcije između voditelja i slušaoca bilo: "Kako se čujemo na Zvezdari?"

Kosta (levo) i Miško. Fotografija ljubaznošću Paralel festivala

Sa Kostom i Miškom smo postajalidrugari, kolege, navijači. Bili su nam važni kao deo porodice, jer su uspevali da razviju kod nas ono što nisu uspevali ni roditelji, još manje nastavnici i profesori. To što su oni napravili tada od našeg grada, verovatno ni sami nisu bili svesni. Okupili su svoje sledbenike, istih interesovanja, želja i dometa. Razlikovali su se samo klubovi za koje su navijali., ali utisak je da je većina i tu vrstu strasti delila sa njima dvojicom. Možda će neko reći da smo bili "riznica gluposti i nepotrebnih podataka", ali češće se setim kako sam u rekordnom roku pogodio kao zagonetnu ličnost Vladimira Milića, našeg bacača kugle, nego teme za Diplomski na ETF-u.

Sa Miškom i Manjom smo realizovali izložbu Mikrobovih maski povodom 20 godina od prve emisije kviza, u okviru festivala Paralel. Kosta nam je prošle godine bio u žiriju Paralelnih vizija.

Srce ne mora da kuca da bi neko bio živ. Velika rokenrol prevara nas je i tome naučila.

Još na VICE.com

Od Kviskoteke do Brojki i slova: moj život kroz kvizove

Bez Fejsbuka, bez mobilnih: Kako se protestovalo u Srbiji pre 20 godina

DJ Boža Podunavac: Trideset godina na tronu tehna u Srbiji