Pitali smo taksiste, mesare, kladioničare, prodavce na pijaci: Kako protiv Brazila?

Pogledajmo istini u oči pre nego što joj vežemo povez oko tih istih očiju i počnemo da je zovemo pravdom da bismo mogli da je maltretiramo i kukamo joj kako je bio očigledan penal i čemu koji krasni služi taj VAR. Švajcarci su nas dobili i jebiga sad, to se u fudbalu događa. Dobili su nas, fudbalskim rečnikom rečeno, jer su bili koncentrisaniji, iskoristili svoje šanse i jer imaju ono što mi nikada nećemo - a to nije toliko protestantska etika, koliko su to brda para uloženih u fudbal i stabilna država koja privlači emigrante.

Poraz još više boli jer smo dopustili sebi da nas pred tekmu mediji lože ko budalu na džigericu u čaši – hajp je bio preglupo jak, na RTS-u su se postavili kao da će u najmanju ruku Srbija da povrati Prizren tako što će neko s prezimenom na "-ić" (ili "-ić-ić"), uterati loptu u mrežu nekome ko igra za Švajcarsku, i sve to u ruskom gradu u sred Poljske. "Bitka za Kalinjingrad!" je pisalo u najavi, ej jebote ko da je protiv Švajcaraca krenula četvrta oklopna armija pod komandom Ždanova i Aleksandra Rankovića da im objasni familijino stablo jer su se drznuli da imaju nekoliko albanskih imena u sastavu.

Ipak, sve to je uticalo i na mene i počeo sam da se ložim, šta ću. Plus sam lečeni fudbalski ćoman, koji posle godina navučenosti i neurona sprženih prenosima Kalča, Primere i Premijera sada kontrolisano koristi samo male doze metadona koje dobije isključivo od FIFA, kao od zavoda za bolesti zavisnosti, svake četiri godine kada je svetsko.

Dakle, dobijena Švica i tekma sa Brazilom kao revijalni deo Sunčanih skala, selfi Ljajića sa Nejmarom, evropski Brazilci se grle sa brazilskim Brazilcima, prisećaju se najsmešnijih intervjua Ramba Petkovića, karneval i karaoke, šesnaestina finala. Izgubimo – auf, dovoljna je rečenica "moramo da pobedimo Brazil". Ukratko, anksioznojenost je osećaj kojim bi se najbolje opisalo moje stanje pred tekmu sa Švajcarskom. A pošto je opšte poznato da su svi Srbi selektori, a i ja sam u Srbiji, onda teret selektorstva pada i na mene. Šta raditi? Kako napasti Brazil? Da li lomiti Nejmara pa se nadati najboljem? Toliko pitanja, ali odgovora niotkuda, ponajmanje od Mladena Krstajića, pošto mi ne odgovara na poruke već neko vreme, iako sam mu samo slao smajlije sa poljupcima i cvikerima na Vajber.

E, zato sam i smislio da pišem ovaj tekst i najavio da će mi trebati fotograf pred tekmu sa Švicom – da bih imao opravdanje zašto sam pošao u grad, da među mojim sapatnicima-sunarodnicima potražim to malo podrške, malo tog optimizma i te kurčevitosti po kojoj smo navodno poznati skoro kao po lepim devojkama. Ali pre svega da se oprobam u jednoj disciplini koja je meni lično, a rekao bih i nama kao narodu, strana otprilike koliko i sir od alpake, a to je planiranje za najgore. Šta ako izgubimo od Švice pa moramo na Brazil svim srcem na sve ili ništa? (izgubili smo). Krenuo sam od gajbe ka centru Beograda i redom pitao ekipu po kafićima, iskusne magove u kladionicama, piljare na pijaci i taksiste na stanici – dakle, sva četiri reprezentativna društvena staleža.

Imao sam sreće da prvo naletim na gospodina Vuleta, koji je sa mirnoćom zen koan majstora ispijao ladno pivo u birtiji na ćošku, sam za stolom i spreman za razgovor. Njegove blage i mudre reči su me uverile u ono što sam instinktivno već znao - da će biti zajebano ako moramo da se čupamo protiv Brazila.

- U prvom poluvremenu sve u napad, mora bog da nam pomogne, da mi pobedimo taj Brazil. Sami vrlo teško, ja mislim. (bez pomoći Boga - prim. au.) Mi i tamo gde moramo da pobedimo, nemamo sreću. Desilo se i kod mnogih utakmica gde smo bili bolji, imali šanse i sve, ali eto nismo imali neku sreću.

Čika Vuletova priča je odjeknula kao sto odsto istinita u mom srcu, jer i ja tako nekako cenim. Stari Heleni su sreću, u smislu fortune i orfanele, smatrali za vrlinu jednako važnu kao hrabrost, plemenitost, slogu i nebivanje Persijancem. Da li Srbija ima sreće? Makar u fudbalu? Pa ne, nema, i niko zdrav u glavu to ne bi tvrdio. Da li ima makar više sreće nego pameti? Diskutabilno. Uf.

Pošto me je sedamdesetogodišnji čika Vule umirio podsetivši me da je sve to van naše kontrole, ali isto tako i zabrinuo jer sam skapirao da je takođe mnogo toga i van kontrole Krstajića i njegovih igrača, rešio sam da vidim šta misle ljudi po kafićima, tradicionalno ležerniji, čim mogu da u ovo doba sede u kafiću i budu već blago pijani dok se približavala tekma sa Švajcarskom.

U obližnjem kafiću me dočekao Miljan, koji sa svoje 23 godine očigledno ima mnogo više vremena da se posveti fudbalu nego četrdesetogodišnjak koji pokušava da živi od kenjanja po internetu, pa mi je odmah izdeklamovao kompletnu postavu Srbije za FIFA 2018.

- Rajković na golu, Ivanović, Kolarov, štoperi Tošić i Milenković, dva zadnja vezna Matić i Milivojević, ubacio bih konkretno protiv Brazila, stavio bih na levo krilo Radonjića zbog brzine i prodornost i driblinga. I zato što navijam za Zvezdu iskreno, Sergej Milenković-Savić u sredini, desno Tadić i u špicu bih možda zamenio, stavio bih Jovića ili Prijovića, a Mitrovića bih, a jebiga stavio bih ga ako da gol protiv Švajcaraca.

I šta ćemo sad, Miljane? Dao je gol, a izgubili smo. Ništa, izgleda da smo osuđeni na Mitrovića i protiv Brazilaca.

Na Miljana se nadovezao njegov vršnjak Relja koji očigledno živi u 2006. godini jer je uporno ponavljao da je trebalo zvati "Kežmana, Žigu, Pantelu". Ali, imao je Relja i za taktiku protiv Brazila šta da kaže: "3-5-2 i što bi rekao Ćurčić Đani, visok presing na zadnju liniju Zvezde - i 2:0 za Partizan! A šta god da bude, ko god da pobedi, ubiću se ko stoka od alkohola i to je to." OK, to već mogu da razumem i da saosećam.

Hm, iskreno, deluje mi sva ta priča o taktici malo kao da pravimo račun bez krčmara i tu klasično srpsku-narcisoidnu grešku – da pričamo samo o sebi. A svi znamo šta je rekao Helmut von Moltke, ili bar znamo mi što smo iz nekog razloga čitali citate po internetu: ni najbolji plan ne preživi susret s protivnikom. Zato ajde da vidimo mi kakvi su nam protivnici, dajmo malo inteligencije, što nije slučajno u engleskom sinonim za obaveštajni rad.

Skapirao sam da je ekipa u kafiću ipak suviše ležerna i da ću morati da odem na neko mesto koje malo ozbiljnije shvata celu priču da bih dobio ozbiljnije mišljenje o protivniku. Dakle, kladionica - jer svako mišljenje za koje je vezan finansijski dobitak ili verovatnije gubitak jeste po diflotu ozbiljnije mišljenje.

Ekipa iza svetlosno izolovanih vrata i zidova kladionice mi je odmah ulila poverenje. Pogledali su nas na sekund, odmah fajlovali pod "ovi ne zalaze inače u kladionicu" i vratili se tihoj analizi Nejmarovog romskog porekla u svojim glavama, očiju prikovanih za umirujuće zelenu boju terena, jedinu zelenu boju u celoj prostoriji, kao što i treba da bude. Ipak, prišao sam i postavio sam pitanje o taktici protiv Brazila sa pijetetom, jer znam da jedino što zagriženi kladioničar voli više od mira dok gleda tekmu jeste prilika da pokaže svoje ogromno teorijsko znanje o fudbalu.

Slobodan, 60, očigledan profesor u ekipi, jer svaka kladža ekipa ima jednog "profesora", mi je maksimalno iskulirano objasnio sve.

- Vidiš da su ovi Južnoamerikanci zaboravili da igraju fudbal. Samo na kontru, i dobijamo i njih. Oni moraju da pobede, mi moramo da pobedimo. Samo da se naši ne svađaju i da igraju normalno. Jeste voljni, oćete da idete dalje, pobedite - tako bi im rekao Slobodan, mirno i ledeno kao da izriče ocene na kolokvijumu iz dinamike fluida, da je Krstajić. Pa jes, ono, tako bi nešto sigurno rekli i Sun Cu i Grunf da sam ih pitao - a šta bi falilo Krstajiću da posegne za klasicima svetske književnosti poput Alana Forda, da malo objasni igračima kako stoje stvari. Dok sam razmišljao o još nekom prikladnom citatu iz Sun Cua ili makar iz "Nemanjića", Peđa, 25, uleteo je sa jasnim i daleko vatrenijim pristupom: "Protiv Brazila visoki presing, 4-3-3, pun napad, bez odbrane, baš kao nekad Brazilci. Krstajić bi trebalo to da radi, jer nemamo šta da izgubimo." Na to se nadovezao Jovica, 52, po stažu i stavu delujući kao mlaka i staložena sredina između prethodne dvojice, sa očinskim savetom za Krstajića: "Samo u napad. Na gol više. To uvek prolazi. Protiv svakog. Prijovića samo da ubaci, on je okej, ja bih ga upario s Pešićem."

Glava je već počela lagano da mi pulsira, što kladionica hoće da mi učini. Pomislio sam da mora da se Galeb ovako osećao kada je snimao serijal o drogama, ili će pre biti da sam želeo da snimam serijal o drogama više nego da se patim sa ovom anksioznošću oko jebenog fudbala i neosnovane čežnje za pobedom nad jebenom Švajcarskom. Izašao sam napolje iz kladionice na vazduh, udahnuo punim plućima mešavinu eurodizela i mesa na ćumuru poznatu i kao "BG premium vazduh", što me je taman dovoljno osvežilo da mogu nastavim dalje šetnju, pravo ka svojoj sledećoj odrednici: pijaci.

Kao što svaki pošten čovek zna, na pijaci ima svega što tom poštenom čoveku treba, pa tako i breskvi, banana i trešanja - a pored trešanj bio je tu i Davor, najveća moja trenutna potreba i najveća eminencija fudbalske teorije Palilule, ili makar Paliluske pijace. Obratili smo mu se za kilo bresaka, pola kile banana i lep komad njegovog stručnog mišljenja o tome kako ćemo sa Brazilcima – pa sad, ako Krstajić ovo pročita, nek mu se makar javno zahvali tako što će u prenosu protiv Brazila jesti breskvu, znaćemo Davor i ja da je to poruka za nas i znalački ćemo namignuti jedan drugome kada se sretnemo nekog idućeg vikenda.

- Protiv Brazila, bez obzira na Švicu, treba igrati punim intenzitetom. Treba igrati maksimalno odgovorno u odbrani, ne treba juriti po svaku cenu, nego strpljivo i ne treba prezati od njih - objasnio mi je Davor. "Nisu oni toliko jaki koliko su njihova imena jaka. To što možda mi u kvalitetu zaostajemo treba nadomestiti borbom, naročito jer se borimo za prolaz dalje. Maksimalan pritisak odbrane, pomeriti je na 30 metara od gola i jak vezni red. I onda šta se uradi, uradi. Milinković-Savić, on je veliki talenat, ali mislim da on nešto nije spreman za velike utakmice. Nekako je mekan. Nije da ga ja ne volim, ali bilo bi dobro da krene s iskusnijim igračima. U napadu Tadić i Kostić i Mitrović."

Okej, ovde već zalazimo u profesionalne vode, što je preko moje glave, ali kao što je i red, verujem stručnjacima, to jest Davoru i ne dovodim u pitanje, molim lepo. Pošto sam morao da kupim i neko meso za ručak, rešio sam da spojim korisno i korisno i priupitao moje lokalne mesare za njihovo mišljenje.

Tamo sam zatekao Miloša, 26, koji me je iznenadio svojim stručno potkovanim i promišljenim savetima (što je valjda iznenađujuće samo nekome ko ne provodi puno vremena u mesari, to jest meni): "Protiv Brazila se ne bih branio, samo napad. Sigurno bih igrao bez Kostića, Ljajić obavezno, on mi je najjači naš igrač posle Sergeja, očekujem od njega napokon da eksplodira pošto je savršen tehničar i odličan fudbaler, samo treba da sredi te neke svoje bubice, ima taj neki svoj karakter, temperament nezgodan, treba mu vreme malo da se navikne pa da fudbal bude na prvom mestu. Za šanse protiv Brazila, šta da kažem, može tu svašta da se desi, jesu oni favoriti, ali nije Brazil kao što je nekad bio. Imaju Nejmara koji je stvarno nenormalan igrač, i druge dobre igrače, ali niko nije kao što su bili Ronaldo i Ronaldinjo. Mislim da sa njima može da se igra najnormalnije – što znači samo napad, bez straha i to je to."

Posle ovoliko istovara stručnosti, osetio sam da mi definitivno treba malo da opet sednem i razmislim, tako da sam se uputio ka prvom sledećem kafiću. Tamo, naravno fudbal, prenos Brazil-Kostarika. Vidim, ćuti se, napeto, rešim da razbijem tišinu i priupitam najbližeg gospodina koji deluje kao da ga zaista interesuje to što mu se odvija pred očima kako treba protiv Brazilaca. Ispostavilo se da sam se obratio na pravu adresu: gospodin se zove Lazar, a i on, kao prava stara garda, ima šta da kaže o antičkim vrlinama:

- Najvažnije je da igraju zajedno. Zajedno napadaju, zajedno brane. Jedino imam zamerku što nije pozvao Fejsu. Zato što je taličan, u kom god klubu da je igrao je osvojio nešto. Ja bih ga poveo, držao bih ga na klupi samo zbog toga.

Eto, samo sloga srpskog reprezentativca spasava. Sloga i sreća. Tačno ono što nam je oduvek falilo. Do jaja, baš sam optimističan.

Dobro, kome čovek da se obrati u ovom gradu da čuje nešto pametno, a narodno, nešto što će mu postaviti stvari realno ali ujedno i pokazati da uvek može gore? Pa naravno – taksistima! Pohitao sam tako ka najbližoj taksi stanici da bih tamo zatekao par prevejanih pružalaca taksi usluga kako gledaju tekmu na malom ekranu u kolima. Znalci, očigledno. I naravno, imali su spremnu taktiku protiv Brazila, taman sa dozom loženja koja mi je bila potrebna i za kojom sam ceo dan tragao, da mi povrati organizam u ravnotežu bolje od jogurta sa probiotikom posle tepsije bureka sa eurokremom.

Dragan, 62, vlasnik napredne tehnologije ekrana kraj volana mi je odmah, zajedno sa svojim kolegom Rajkom, objasnio: "Krstajić bar dva igrača da menja, brža, da bi mogao da parira, Mitrovića van a Prijovića u igru. Okretniji je, brži, i Andriju Živkovića da ubaci, a Ljajića da izbaci, slab je, nije brz. Njegov cilj je što više utakmica reprezentacije, da se bolje proda. Ništa nije do sad ni pokazao." samouvereno je rekao Dragan, i dodao ".Ja sam pre početka prvenstva rekao više se plašim Švajcaraca nego Brazila jebiga. Brazil ko Argentina, neozbiljna ekipa, slaba odbrana, a niko ne može s jednim ili dva igrača u timu da bude prvak." E, to su reči pravog narodnog selektora.

Na to se nadovezao njegov kolega, Toma, koji mi je konačno pružio dugo tražene reči stabilnosti koja su mi kasnije te večeri pomogle da izbegnem omanji šlog posle Šaćirijevog gola (kunem se, čak mi se strim zamrzao bukvalno u trenutku kada je lopta uletela u mrežu, i tada sam pomislio da je gol možda greška, možda je pukao internet pa mi šalje neke pogrešne piksele ili šta već, možda doživljavam moždani udar, ma ovo se prosto jebeno ne do-ga-đa)!

Ali imao sam spreman mehanizam odbrane: trepnuo sam dva puta, strignuo ušima, stukao rivotrilčić, zavalio se nazad na kauč i pustio da mi se po moždini razliju mudre reči Tome taksiste, dostojne da odjekuju u večnosti isklesane u bronzi na sred srpske kuće fudbala: "Igramo normalno i otvoreno. Mislim da ćemo pobediti, oni nisu uopšte u formi, samo su naduvani, ali slabo igraju oni. Ja navijam za Partizana, pa ne bih menjao ništa. Možda umesto Ljajića bi mogao da igra Filip Kostić, pošto je brži malo, može da igra i napred i nazad, a Ljajić je lenj. Samo snažno i napred i pobedićemo sigurno, 100 posto." TESTIFAJ, TOMO, TESTIFAJ!