Jedan temperamentni, poetski dan sa francuskim proizvođačem prirodnog vina

Prvobitno objavljeno na Munchies.

Nekada davno postojao je Božole. Region severno od Liona, sa 19.000 hektara vinograda i 3.000 proizvođača vina — organskih, konvencionalnih i prirodnih vina podjednako — koji su svi živeli u harmoniji. Među njima je bio i Silver Trišar, mladi vinar ubeđen da mu je proizvodnja prirodnog vina i te kako dostupna — te je brzo prestala da ga zanima kao životni cilj.

U ovom trenutku, Silver spava, sa glavom na stolu. Tu, među uglavnom praznim čašama i flašama, on odlazi na počinak. Jedan je ujutro. Njegova partnerka Matilda, naviknuta na takvu scenu, nežno ga budi. Silver podiže glavu, pozdravlja nas omamljeno i premešta se na kuhinjsku sofu, pravljenu specijalno u ovu svrhu. Čaše nastavljaju da se pune, Silverove flaše se prazne, a njegovi snovi slede jedan drugi, u njegovom obamrlom stanju.

Devet je izjutra, a ćutljivi vinar pretvorio se u srdačnog mladog čoveka. Stoji kraj rerne, na kojoj šargarepa i pripremljeni komadi mesa ukazuju da se sprema govedina na burgundski način. U kadar ulazi plavokosa glava. To je Silverov mali sin Leon — slika i prilika majke Matilde, koja spava nedaleko odatle.

Kuća miriše na sreću i kantinu. U glavi čujem Betovenovu “Odu radosti” i već sam napola iskomponovao veseli saundtrek, u stilu američkih serija — kad najednom Silver izjavljuje: “Sranje, upravo sam sanjao da nismo završili orezivanje.” To me momentalno vraća u stvarnost. Nalazimo se u vinarevoj kući, gde se porodični život uvek vrti oko vina i njegove proizvodnje.

Juče Silver nije spavao. Umesto toga razmišljao je o svojim vinima, poslu koji je već obavljen i poslu koji mu tek predstoji. Sada, početkom aprila, vinova loza upravo je orezana. Podrezivanje grana, odabir pupoljaka, ključna je stavka. To će diktirati rod zemlje, kvalitet soka.

Silver je naučio sve vinske izraze vrlo rano, od dede i strica, obojice vinara. Ali jedan jezik koji mladi Silver nije govorio bio je jezik naturizma, veštine pravljenja prirodnog vina: negovanje vina i praćenje koraka proizvodnje vine bez menjanja njegovog ukusa.

Silver se priseća kad ga je otkrio: “Prva prirodna vina koja sam okusio bila su vina Žana Kloda Lapalua, u njegovoj kući. Govorio mi je o stvarima koje su mi bile strane: prirodni kvasci, odsustvo sumpora.” Silver se zainteresovao za prirodno vino i, prema sopstvenim rečima, “nikada se više nije osvrnuo”.

Napustio je rodni Božole da bi učio kod Dominika Beluarda, u Savoji, gde će provesti godinu dana. Od Beluarda je mogao da nauči principe biodinamike, poljoprivredne grane koja u obzir uzima uticaj meseca i sunca na razvoj biljaka i njihovih prirodnih odbrambenih mehanizama. Ali Silver nije pazio na času. Makar ne previše: “Bio sam potpuno u oblacima — prirodno vinarstvo vratilo me je na zemlju.”

Tako je 2012. počeo profesionalno njim da se bavi. Silver je tada imao 32 godine, sa “pretenzijama nekoga ko misli da zna sve”. Dve propale berbe srušile su mu sve nade, ostavile ga bez novca i igde ičega. “Gotovo smo bankrotirali”, priznaje on. Ali onda je stigla neočekivana pomoć iz Božolea. Lokalni vinari ponudili su mu podršku i dobrodošle savete, pomogavši Silveru da spase mršavi rod. Ne mora posebno da sa napominje da je ovaj put Silver i te kako pazio na času.

Što nas dovodi do današnjih dana. Brioš praline, prepoznatljive za ovaj region, koliko god primamljive bile, moraće da sačekaju — vreme je da se pođe na pijacu. Tokom vožnje, Silver mi se otvara. Priseća se godina pre Matilde: “Bio sam trol, imao sam sve — kamion, psa i traktor.” A onda je došla Matilda, prema kojoj Silver gaji bezgranično divljenje — očigledno u njegovom glasu i očima.

Kasnije, za stolom, zaljubljeni osmeh ostaje mu na licu. Upućen je Leonu, njegovom sinu — i Matildi, uvek. Postoji hiljade načina da se izrazi ljubav, a za jednog vinara, to je često preko njegovih vina. Svako najbolje zna svoje. Bez prebijene pare, ali zaljubljeniji nego ikad, Silver je 2013. godine napravio vino “Samo si mi ti pred očima” kako bi osvojio Matildino srce. Ove godine nastavlja u istom stilu sa “Malim srcem” — njenim nadimkom.

Samo je jedna druga žena do sada stekla tu privilegiju: Silverova baka Žizel, poznata kao “Žisus”, ime koje sada nosi jedno od njegovih najlepših vina. Ona je očigledno zaslužila tu čast; pružila mu je sve dok je bio mlad i lud, uvek se našavši unuku u najtežim vremenima. A onda, konačno, tu je i “Leon”, vino prvi put predstavljeno 2016. godine u čast rođenja Silverovog sina. Takva je poezija vinara.

Napolju svetlo počinje da bledi; postaje vlažno i prohladno. Ogroman pladanj sa sirom i dalje suvereno vlada kad napuštamo sto sredinom popodneva. Silver ima hiljadu stvari da uradi — da etiketira flaše, za početak. U međuvremenu, odvaja vreme da protegne noge sa porodicom.

Pred nama se proteže apokaliptični krajolik, gotovo nalik mesečevom. Vinova loza deluje usamljeno, sićušno i sklupčano, na ovim poljima na kojima nema ničega, pa čak ni vlati trave. Jedino je u blizini još prisutan narandžasti korov, koji izgleda gotovo natprirodno.

Kod Silvera, gde je svuda sve zeleno, zemlja vas nikada ne napušta — bukvalno. Lepi vam se za telo poput ljubavnice. Štaviše, tako se i zove: terre amoureuse, glinasta zemlja koja postaje lepljiva posle kiše. I nema sumnje da joj Silver uzvraća ljubav koju mu ona daje.

Silver neguje svoja polja, održava zemlju, ponosi se Božoleovim potencijalom: “Naše vino odražava regiju — moj grad u Božoleu, na primer. Moj proizvod odražava mene, ali najviše od svega, odražava svoje ime.”

On vodi računa o svojim vinima ali se ne pridržava strogo zakona biodinamike. Ispočetka, možda je objavio svetu: “Odlazim u biodinamiku.” Ali ga je brzo sustigla realnost. Njegovi rani promašaji razblažili su njegove snove, figurativno rečeno. “Iznad svega želim da pravim vino. Prirodno, kad god je moguće”, izjavljuje on sada. Sve što je preostalo od njegovih ranih ciljeva jeste ime njegove vinarije: Selena, u čast boginje punog meseca.

Dovoljno smo besposličarili; vreme je za aperitiv i ponovo ovladavaju teskobe jednog vinara. Vreme je za etikete, etikete, etikete. Svi se ubacuju da pomognu; mašina za etiketiranje zuji kao luda. Na kraju nam se pridružuje prijatelj vinar, Žerom Balme, i mi pravimo pauzu. Zajedno se upućujemo ka podrumu u kom se drži Žizus — vino, ne baka.

Silver odvrće česmu na buretu i crvena tečnost nam ispunjava čaše. Njegov poslednji nektar koji čeka flaširanje mešavina je dva vina napravljena u čast dve žene u njegovom životu. Ukusno je i prijatno. Ubrzo posle toga, još jednom čujemo poznati zvuk ludovanja proizvođača nalepnica; čini se da se Silver iskrao da dovrši posao.

Deset je uveče. Večera je poslužena. Za stolom, Žeromovo i Silverovo vino veselo se takmiče za prvo mesto. Oba su napravljena od gamaja, jedinstvene crvene sorte grožđa iz Božolea; oba rastu na istoj zemlji; a opet, oba ističu drugačije note — prepoznatljivi pečat vinara.

Čaše se obilato pune “Trišarom” i “Balmeom.” Sjajno napredujemo s bocama — i Silverova glava je već otežala. Još jednom, odlazi na počinak za stolom, namiren i okružen pravim ljudima.