Filip Rot je sa zadovoljstvom ljutio mnoge

"Joj, čoveče, a baš sam želeo da pročita moju knjigu", rekao sam konačno.

"Da, i ja moju", rekla je ona. Napisala je, između ostalog, pesmu po imenu "My Life as a Man", koja je citirala rečenice iz njegovog istoimenog romana. "Možda je stigao da pročita verziju tvog rukopisa prelomljenog za štampu?"

"Da", rekao sam. "To je verovatno poslednje što je pročitao."

Užas ovoga - pomisliti tako nešto, pa još izgovoriti naglas, zamisliti Rota kako traći čak i sekunde poslednjeg meseca svog života na to sranje - naterao nas je da prasnemo. Bog neka nam je u pomoći, smejali smo se. Siroti Rot. Proveli smo toliko vremena čitajući i pričajući o njemu da je naša prirodna odbrana protiv ožalošćenosti bila neka vrsta Muzak-obrade njegovog savršeno baždarenog crnog humora. Bio je anđeo čuvar književne neodgovornosti - koja je, nimalo slučajno, često prelazila u toksičnost - insistiranja na umetničkoj neophodnosti pretvaranja nečijih najgorih impulsa u narativ. Eto. To smo i uradili.

Teško je ne shvatiti gubitak Rota lično. Kao i u slučaju mnogih mojih savremenika i prethodnika, njegov rad izvršio je temeljan uticaj na mene kao čitaoca i pisca proze. Rot je, sa 85 godina, bio isto godište kao majka moje majke, koja je takođe umrla prošle godine. Priče koja je ona pričala o svojoj poluasimilovanoj jermenskoj porodici dok pokušava da ostvari američki san u Zapadnoj Filadelfiji u godinama pre, tokom i posle Drugog svetskog rata odjekivale su mi u glavi dok sam čitao Rotove romane o njegovoj jevrejskoj porodici koja je radila isto to u Njuarku otprilike u isto vreme. Odrastajući u predgrađima Nju Džersija, prepoznavao sam se - što nikad nije pametna ideja - u Rotovim mladim protagonistima, istovremeno ozbiljnim i željnim da unište spokojnu površnost i predvidiva očekivanja pristojnih škola i pristojnih porodica. Njegova upotreba humora kao načina za bekstvo od konvencionalnog života nije isključivo njegovo dostignuće, naravno, ali je vrlo malo pisaca bilo toliko duhovito na pisanoj stranici pre ili posle njega, naročito na taj neobuzdani način koji podseća na stendap komediju iz pakla.

Rot je prečku postavio visoko za sve - pa i samog sebe - o koju ćete žestoko zveknuti glavom.

Njegove knjige, sa pristupom autobiografiji u kojoj se umnožavaju karnevalska ogledala, čine kumulativnu iluziju da je čitalac proveo godine i godine u Rotovom društvu, i u društvu njegovih dvojnika i trojnika, i dvojnika i trojnika njihovih porodica. Stapaju se zajedno, ta parada Rotova, Cukermana i Kepeša, na zadovoljavajuće i sve složenije načine. Posebno sam očaran poplavom fascinantnih knjiga u registru pada u zečju rupu objavljenih između 1986. i 1995. godine, počev sa Kontraživotom a zaključno sa njegovim najmračnijim, najsmešnijim romanom ovenčanim Nacionalnom nagradom za književnost Sabatovo pozorište iz 1995 . godine. Između su dva tanušna (relativno) neuvijena memoara o Filipu Rotu ( Činjenica i Očevina) i dva romana o fiktivnom "Filipu Rotu" od kojih se u jednom, Operacija Šajlok, pojavljuje uljez Rot koji jurca po Izraelu propovedajući obrnuti eksodus.

Rot je bio najživahniji kad je objašnjavao sopstveno delo govoreći o složenostima svog autobiografskog impulsa. U intervjuu za Paris Rivju sa Hermionom Li, objasnio je način na koji pisac može da preuzme ulogu suptilno drugačiju od one koju igra u stvarnom životu. Rekao je, na primer, da se "Selin pretvarao da je prilično indiferentan, čak neodgovoran lekar, dok je u stvarnosti zapravo vredno radio u svojoj praksi i bio savestan prema pacijentima. Ali to nije bilo zanimljivo." Dok je Vilijam Karlos Vilijams, opisujući sebe kao pragmatičnog, posvećenog lekara i oca, bio zanimljiv. "Morate da budete strašno naivni pa da ne shvatite da je pisac izvođač koji izvodi svoju najbolju tačku - pogotovo kad navlači masku prvog lica jednine", dodaje on. "To je možda najbolja maska od svih za drugo ja." Ovo i dan-danas ostaje jednako istinito - i nekako jednako otporno na razumevanje u nekim krugovima - kao što je bilo kad je to izjavio 1984. godine.

Upravo zbog ućutkivanja Rotovog nepogrešivog glasa - frenetičnog, sitničavog, opominjućeg - čak i više od njegovih nepokolebljivih autobiografskih sklonosti, čovek ima osećaj da je izgubio brbljivog starog prijatelja koji je uvek umeo da iznenadi. On nije bio tvorac savršeno sklepanih rečenica kao njegovi savremenici i rivali Džon Apdajk i Sol Belou. Umesto toga, bio je pesnik ekscesa, akumulacije i repeticije, često zanemarujući dobar ukus u želji da stigne negde gde je zanimljivije. Ovaj pasus iz Sabatovog pozorišta, u kom Miki Sabat reaguje na iznenadnu objavu ljubavi, u velikoj meri dočarava Rotov glas kad je u jednom od svojih vratolomnijih pohoda, sa nezrelim, uvek prisutnim seksualnim opsesijama suprotstavljenim složenim, izuvijanim otkrićima karakternih crta lika:

Možda je ovo dobar trenutak da se kaže nešto i o Rotu i ženama. (Ili je možda ovaj pasus za to sasvim dovoljan?) Vivijen Gornik napisala je živopisno osporavan i često citiran esej o načinu na koji Rotovi naratori, počev sa naslovnim junakom njegovog ozloglašenog, spektakularno uspešnog romana Portnojeva boljka, prenose bes prema autoritetima na žene sa kojima spavaju, stvarajući "ostrašćenu vezu između mržnje prema ženama i toga kako je biti Jevrej u Americi" koja nadmašuje čak i Belouovu. Najupečatljivije heroine u Rotovim romanima - među njima, Meri Džejn Rid (koja se sve vreme oslovljava sa Majmunica) iz Portnojeve boljke, Drenka iz Sabatovog pozorišta, Konsuela Kastiljo ("superklasično plodna ženka naše sisarske vrste") iz Životinje na izdisaju - slave se najviše zbog njihovog entuzijazma prema seksu. Naročito u kasnijim knjigama, najkontroverznije u Uniženju, parenje starijih muškaraca sa privlačnim, zloslutnim mlađim ženama deluje mehanički i jeftino. A to je samo vrh, ovaj, ledenog brega.

Ako je u Rotovim delima i primetno odsustvo razvijenih ženskih likova, takođe je istina da nije zazirao od štete koju su njegovi muški likovi činili ovim ženama i samima sebi, često kao posledica njihove nesposobnosti da prepoznaju žene u sopstvenim životima kao ljude od krvi i mesa. Rotove naratore zabavno je slušati (do određene mere), ali oni su i narcisi, svirepi, opsednuti seksom i prevrtljivi. Rotovi likovi svih polova obitavaju u naelektrisanom psihološkom pejzažu koji funkcioniše bolje na nivou retorike nego dramskog realizma. Čovek čita Rota znajući (ponekad eksplicitno, kao u slučaju nekih od knjiga o Nejtanu Cukermanu) da se radnja na stranici odvija u jedinstvenoj, grozničavoj muškoj mašti, sa sve opsesijama i upadljivim mrtvim uglovima koje ono donosi. Veliki broj spisateljica i kritičarki koje znam ceni Rotova dela zbog njihove spremnosti da iskreno istraže dubine njegove seksualnosti, izvlačeći na površinu značajna prosvetljenja sa sve blatom. (Jedna prijateljica kritičarka napisala mi je poredeći ga sa drugim ozloglašeno muškim autorom: "Rotova mizoginija makar je uvek zanimljiva." Pretpostavljam da zavisi od oka posmatrača.)

Ali slaviti Rota znači raspravljati se s njim, prisetimo se samo neslaganja oko njegovog dela koja su ga pratila od samog početka karijere - njegova prva priča u Njujorkeru, "Branilac vere", i novela Zbogom, Kolumbo, uz koju je objavljena 1959. godine, slavno su kritikovane kao dela "Jevreja koji mrzi sebe" - i potrajala skoro do samog kraja. (Kako su uopšte dozvolili Evanu Mekjuenu da snimi film po Američkoj pastorali?) Raspon njegovih dostignuća prevelik je da bi u ovom trenutku mogao da se sagleda. U svojim nemirnim, nemarnim sklonostima da brzo sagori odvažne nove stilove i teme, obrisi njegove karijere možda najviše podsećaju na njegovog kolegu ikonoklasta Boba Dilana, koji je kontroverzno pokupio Nobelovu nagradu za kojom je Rot javno žudeo.

Na samom kraju, čak je i Rot veličan i opran od svega, od Nacionalne medalje za umetnost koju mu je uručio predsednik Obama 2011. godine, preko naklona njegovoj posvećenosti zajednici Adama Gopnika u Njujorkeru, do izuzetno velikodušnog fiktivnog portreta u odličnom romanu Lise Holidej Asimetrija. Ali za dugoročnu reputaciju romanopisca, smrt je tek početak. Tu su gomile romana za čitanje i ponovno iščitavanje (trenutno sam u mračnoj fazi sa knjigama Pisac iz senke, Očevina i Duh izlazi), ponovni susret sa kritikama ("Izgubljeni raj" Elizabete Hardvik, Oslobođeni Rot Klaudije Rot Pijerpont, možda "Goli i sučeljeni" Kejti Roif, samo da bi se malo zakuvala stvar) i najavljena velika biografija (bivšeg saradnika VICE-a) Blejka Bejlija.

Filip Rot sada više definitivno nikad neće pročitati naše knjige, ali nije da bi to ionako uradio. Ali mi ćemo se rvati s njegovim još dugo, dugo u budućnosti.

Endrju Martin je objavljivan u Njujorkeru , Njujork Tajmsu i Paris Rivjuu . Njegov debitantski roman Rani radovi biće objavljen u julu u izdanju Farara, Strausa i Žirua..