Tvoj posao je nebitan

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.

Britanski ekonomista Džon Mejnard Kejns je 1930. godine predvideo da će se do kraja veka u razvijenim zemljama poput SAD raditi po 15 sati nedeljno. Kako to? Zato što će tehnologija preuzeti sve poslove koji ne zahtevaju razmišljanje. Naravno, ovo se još nije odigralo. Bezbroj ljudi širom sveta mora da radi sve duže, od advokata i birokrata do konsultanata i telemarketaša.

Iako većina nas smatra da nam je posao sranje, ipak postoje šljaka koja je zaista besmislena, smatra anarhista Dejvid Greber. U svojoj novoj knjizi Bullshit Jobs: A Theory, on tvrdi da ljudi često protraće život obavljajući besmislene poslove. Autor dela kao što su Debt: The First 5,000 Years i The Utopia of Rules, Greber je rođen u Americi, živi u Londonu, i predaje antropologiju na LSE. Bio je jedan od najistaknutijih glasova pokreta Occupy Wall Street; od njega je potekla čuvena parola „Nas je 99%“.

Pričali smo sa Greberom o definiciji „sranje posla“, o uzrocima niže plate za poslove više društvene vrednosti, i o rešenju cele zbrke preko garantovanog osnovnog dohotka.

VICE: Koji su to poslovi sranje, i zašto postoje?

Dejvid Greber: Sranje posao je svaki posao za koji ili radnik zna da je potpuno besmislen, ili se zna da ništa ne proizvodi. Ako takav posao nestane, svet bi bio u istom ili malo boljem stanju, ali radnik to ne sme sebi da prizna – zato se o tim poslovima toliko sere. Pravimo se da radimo nešto važno, iako realno ne radimo.

Ova neobično zajebana situacija potekla je iz brojnih uzroka. Jedan faktor je onaj opšti stav po kom je bitno da radiš, nema veze šta, važno je da se nešto radi. I levica i desnica se obično slažu da stopa zaposlenosti mora biti što viša, da posao rešava sve probleme. Retko se pravi distinkcija između kvalitetnog posla koji društvu zaista doprinosi, i onog drugog. Ako si pro-biznis konzervativac koji se zalaže za poreske olakšice privrednicima koji zapošljavaju mnogo ljudi, nije ti bitno kakve to poslove ti privrednici stvarno nude. Ako si levičar koji se zalaže za zapošljavanje kako bi porodice vrednih i radnih ljudi mogle da se prehrane, ne misliš o porodicama manje vrednih i manje radnih – zar njima ne treba pomoći?

Ali i sranje posao obezbeđuje prihod, ljudi od njega žive. Kako to može da bude loše?

Pitanje je, ako jedno društvo može da podrži celu svoju populaciju, što evidentno može, zašto se onda insistira na tome da svaki član društva mora nešto da radi kako bi to zaslužio, makar jedan dan kopao rupe a drugi dan ih zatrpavao? To ne zvuči smisleno, sa društvene strane zvuči kao sadizam.

Sa individualne strane zvuči kao OK sistem, ali realno su ljudi očajni na tim poslovima. Možda kažu sebi „Šta ima veze, ne stvaram ništa ali bar sam solidno plaćen za to ništa“. Ti ljudi pristojno zarađuju, na nivou direktora, znači srednja klasa i beneficije, po ceo dan sede igrajući se na kompjuteru ili pišući po Fejsbuku. Možda obave dva telefonska razgovora dnevno, trebalo bi da su prezadovoljni, zar ne? Samo što nisu.

Kod ljudi na takvim poslovima često se javlja depresija. Pod stresom urlaju jedni na druge, divljaju, prave frku oko rokova, zato što nisu u poziciji da sagledaju stvarni značaj svog posla. Kad bi bili svesni koliko je beznačajan, bilo bi im mnogo lakše. Njihovi psihosomatski poremećaji obično nestaju čim im zapadne neki realan zadatak, ili kad nađu novi i stvaran posao.

Kažeš da društvo vrši pritisak na studente, da im zahteva bilo kakvo radno iskustvo, da se tako samo obučavaju da lažiraju stvarni rad.

Interesantno je to, stvarni rad bi bio posao koji nešto zaista proizvodi. Student uči kako da piše radove, polaže ispit, priprema projekte, eventualno da petlja nešto po laboratoriji. Traže mu se rezultati, motivisan je da bude što efikasniji.

Ali onda nađe neki posao na kom manje-više ništa ne radi. Sedi negde i pravi se da je zauzet, pravi se da pazi na kasu u studentskoj zadruzi, pravi se da mu je stalo do rasporeda artikala na policama, a realno je besposlen. Često se radno iskustvo stiče preko administrativnih poslova koji su sami sebi jedina svrha, preliva se iz šupljeg u prazno. Tako se mladi ljudi uče da ne dižu dreku, da treba da se pomire sa tim da će im posle diplome efikasnost postati nebitna, gledaće se samo poslušnost.

A poslovi u tehnologiji i medijima, ima li tu sranja?

Kako da ne. Tražio sam jednom preko Tvitera da mi ljudi pošalju primere svojih besmislenih poslova, stiglo mi je na stotine njih. Jedan dizajner pravi banere za veb stranice, piše da njegova firma ima podatke po kojima na te banere bukvalno niko nikad ne klikće, ali oni zato nabudže statistiku tako da klijentu deluje da ljudi klikću, da ostave utisak da to čime se bave nije potpuno uzaludno.

Interesantan je i jedan primer iz medija: velike korporacije često štampaju novinska izdanja samo za internu upotrebu. Znači, radi čitava redakcija na listu koji ne služi ničemu drugom nego da direktori mogu da se pohvale da imaju medijski odsek, iako njihov proizvod niko nikad ne čita.

Zato i ne gledaš na automatizaciju posla kao na negativnu pojavu?

Tako je. Ne razumem taj strah od robota, zašto društvo ne bi želelo da eliminiše neprijatne poslove? Tamo početkom ili čak sredinom dvadesetog veka, futuristi su zamišljali kako će se jednog dana raditi u proseku po 15 sati nedeljno, sve ostalo će nam završavati roboti. A danas, ta ideja nas užasava: ljudima se govori „Čuvajte se, ukrašće vam roboti posao!“ Delom je uzrok naša nesposobnost da zamislimo čime bi se moglo ispuniti svo to slobodno vreme.

Ja kao antropolog znam vrlo dobro da višak slobodnog vremena ne izaziva dosadu i depresiju. Ljudi uvek nađu način da ispune vreme. Mi trenutno ne znamo čime ćemo ga ispuniti samo zato što nikad nismo imali dovoljno slobodnog vremena.

Mislim, ljudi pričaju kao da smanjena potražnja radne snage mora da bude nešto negativno? Zar nije efikasniji sistem u kom društvo kaže „OK, sada nam ne treba toliko radne snage, hajde da preostale poslove raspodelimo ravnopravnije, a usput i sav taj društveni proizvod.“ Zar je to tako nezamislivo? Ljudi se prave da je nemoguće, a sa tim stavom nikad i nećemo imati efikasniji sistem.

Zanimljivo je što u knjizi ističeš kako se poslovima od stvarne društvene vrednosti obično pripisuje manja monetarna vrednost, da više plaćamo za sranja.

Mene je lično šokiralo kad sam tokom istraživanja naišao na taj podatak. Malo koji ekonomista se bavio tim paradoksom, uglavnom levičari ali ne svi. Bilo je i nekoliko mejnstrim ekonomista.

Svi su isto zaključili: Postoji opšta tendencija da se poslovi od društvenog značaja malo vrednuju u smislu nadoknade. Takođe i u smislu dostojanstva, poštovanja, društvenih beneficija. Meni je to zaista neobjašnjivo. Ima i par izuzetaka, na primer tu su doktori – stvaran društveni rad, a dobro plaćen.

Ima tu i ona racionalizacija po kojoj, na primeru učitelja, ne želimo da budu previše dobro plaćeni jer nećemo da im pare budu glavna motivacija za taj posao. „Kako bi nam deca rasla ako bi ih učili tamo neki pohlepni tipovi, bolje da ih uče skromni i požrtvovani.“ Tu je i ona druga varijanta po kojoj čovek koji radi zaista značajan posao treba da bude zadovoljan tom svešću, šta će mu još i doba plata. Tako se dezavuiše potreba za nadoknadom kod svih koji se bave nekim altruizmom ili uopšte bilo kojim stvarnim, korisnim poslom.

Ne podržavaš inicijative za smanjenje nezaposlenosti koje guraju Berni Sanders i drugi, radije bi da se uvede garantovani osnovni dohodak?

Tačno. Ne bih želeo povećanje birokratije, uvođenje novih sranje poslova samo da bi ljudi imali gde da se zaposle. Može se raspravljati o Sandersovom stavu po kom bi država morala da obezbedi da svaki građanin stekne kakvo-takvo zaposlenje, ali ja bih mnogo radije podržao univerzalni osnovni dohodak: neka društvo obezbedi ljudima osnovnu sumu od koje može da se živi, pa posle oni koji hoće nešto preko toga neka se snađu za posao.

Ja sam ubeđen da bi otvaranje novih radnih mesta samo povećalo broj sranje poslova. Istorijski gledano, to je obično bio ishod sličnih inicijativa. A i zašto bi nam država određivala koji ćemo posao raditi? Zar nemamo slobodu da sami odlučimo šta ćemo sa sobom, kako ćemo najbolje doprinosimo društvu? Kao da smo sebi nametnuli taj stav da slobodu uporno idealizujemo, a u stvari joj ne težimo. Osnovni dohodak bi drugačije postavio stvari. Bilo bi „Evo ti, imaš garantovan opstanak. Sad je na tebi da smisliš šta preko toga želiš da radiš.“