Najbolji filmovi koje sam gledao ove godine

Stiglo je ono doba godine kad se vadim za apsolutnu mržnju prema svemu iz 2018. godine stvarima koje su mi se dopale. Nema toga mnogo, ali tokom čitave godine imao sam tu sreću da unapred ili zadocnelo pogledam filmove koji su izmenili način na koji posmatram život, kao u slučaju filmova Uništenje i Kad bi ulica Bil mogla da govori. Drugi su prosto zadovoljili moju nostalgičnu stranu, kao Krid 2 i Noć veštica. E sad, imajte na umu da je poprilično velik broj filmova koje nisam bio u prilici da pogledam zato što ne naginjem uvek ka popularnim (dobrim) filmovima. Ali, u svakom slučaju, nadam se da sam pokazao da kritičari poput mene nisu svi bezdušni kreteni koji jedva čekaju da pokopaju svaki film samo da bi ga pokopali. I mi nekad umemo da volimo.

Evo filmova koji su mi se svideli 2018. godine.

Je li postojao nekad film koji vas je naveo da u celosti izrecitujete “Lift Every Voice and Sing?” Je li postojao nekad film koji vas je naterao da briznete u plač tokom odjavne špice? Da li su se sjedinjeni duhovi Malkolma Eksa i Roze Parks spustili sa nebesa i plakali zajedno sa vama? Da li ste bacili kosku Malkolmovom duhu neposredno pre nego što se isplanirali ono putovanje u Afriku? Pre nego što ste se setili da vaša novinarska plata znači da ste suviše dekintirani za tako nešto? Da li je promenio način na koji posmatrate svet?

Iako mogu da priznam da se desio svaki od tih događaja, ipak to neću učiniti. Ono što hoću reći, međutim, jeste da se nikad nisam osećao bolje što sam crn nego dok sam gledao Crnog pantera. Za više detalja pročitajte ovo, ali ako želite skraćenu verziju, bilo je nečega u sedenju u tom bioskopu i gledanju kako crnaštvo funkcioniše — ne u okovima siromaštva ili patnje, već u iskazivanju dostojanstva — koje je za mene imalo snagu pravog preobražaja. Bilo je to kao da je moja želja da pogledam Majkla B. Džordana, Čedvika Bosmana, Anđelu Beset i sve druge prelepe glumce predstavljena na način koji još do sada nisam video. Do tog trenutka, bela vizura bila je ključna za razne naše priče (beli režiseri/glumci/scenaristi), što je dodatno uticalo na to da sebe doživim kao inferiornog. Crni panter, u kombinaciji sa fantastičnom pričom i komentarom o identitetu i rasnom dualitetom, to je potpuno promenio.

Spajdermen je sve. Jeste, nije uvek bio, neće uvek ni biti ( Crni panter FTW), ali dugo je suštinska istina u Univerzumu Marvelovih stripova bila da je Spajdermen veći i bolji od svih ostalih. Ako nije bio vaš omiljeni lik, i dalje je bio bolji od vašeg omiljenog, a verovatno je i dalje omiljeni vašeg omiljenog.

Prošavši kroz sedam prokletih verzija vlastitog univerzuma, bogovi bioskopa podarili su nam animirani preprič; onaj koji ću nabolje opisati sledećom scenom:

Ostareli, ugojeni Spajdermen prepričava svoj istorijat kroz stilsku vežbu. On prelazi preko trenutka kad ljubi Meri Džejn na kiši ( Spajdermen Sema Rejmija). Onog puta kad je zaustavio voz u pokretu u Spajdermenu 2. I konačno, onog neprijatnog vrcanja guzicom njukorškim trotoarom ( Spajdermen 3) za koji kaže, “o tome nećemo govoriti”. Pominjem to jer su, sem predivne animacije, čak i odnosi među likovim delovali iskreno. Gledati Spajdermen: Novi svet bilo je fantastično iskustvo zato što je film bio svestan onoga šta je; sedmi prokleti pokušaj da se ispriča priča ovog junaka. Iako ima Spajderove ekipe u svakoj sekundi zapleta, film je i dalje svež onoliko koliko je sveže uzeti portorikanskog tinejdžera iz Bruklina (Majls Morales) i iskoristiti ga za komentar o tome šta znači biti Spajdermen. To je savršena kombinacija samosvesti, sa sasvim dovoljno “svežine” da ne postane zamorno.

Ne postoji trenutak u Naslednom tokom kog sam disao kao normalna osoba. To govorim kao neko ko sedi lepo i čak i diše tokom svake krvave, super-glupave i nasilno uznemirujuće scene kojom ga zasipaju po hororima. Zato me poslušajte kad vam kažem da je Nasledno uznemirujući na najneprijatniji mogući način. Zamislite ovaj film kao oluju koja se sprema. Ima sve elemente nečega takvog i onda BAM!, pretvori se u pravi pravcati tornado. Započinje tihom filmskom muzikom Kolina Stetsona, koja se pojačava svakom novom sekvencom. I neprijatna osećanja ne dolaze uz nagla plašenja, već u surovom opisu nečije realnosti. Ovo je stvarna porodica koja pati (Aleks Vulf, Gabrijel Birn, Toni Kolet, Mili Šapiro), svađa se i na kraju umire. Uprkos svim elementima natprirodnog, postoji nešto sa čim možete da se poistovetite na najsjebaniji mogući način kada su u pitanju proste istine nefunkcionalnosti jedne porodice, samo pojačano na stoti stepen.

Šta “tuđinsko” znači u ovom trenutku na filmu? Razmislite malo o tome. Ono, u redu, kontam čitav taj fazon sa krupnim očima, sivom kožom i letećim tanjirima; svi mi kontamo. Ali to je urađeno milion puta od kada su Dan nezavisnosti, Rat svetova, Osmi putnik 1, 2, 3 (nikad 4) predstavili svoje interpretacije. Dakle, ono što je nekad delovalo tuđinski, danas deluje uobičajeno. E sad, uzmite Uništenje na primer, film koji me je zviznuo a da nije delovao kao bilo koji od tih izanđalih “E.T. se vraća kući” sranja — osećajem nečeg istinski drugačijeg. Za početak, bio je jeziv i to zato što nisam mogao da racionalizujem ono što gledam. Postavka je, naravno, bila poznata: biološkinja Natali Portman, s ostatkom ženske glumačke postave odlazi na ekspediciju kako bi istražila entitet koji je zauzeo čitavu jednu oblast. Šta god. Pravi udarac u facu dolazi u Garlandovoj završnici, kad Natali Portman stupi u kontakt sa dvojnicom, napravljenom od njene vlastite krvi, koja zuri u nju kao da uči u hodu. Napominjem, urednik me je nagovorio da pročitam knjige kako bih znao o čemu se tu tačno radi, ali nikad neću zaboraviti tu sliku koja je dala novo značenje reči “tuđinsko”.

Statistika kaže da je 90 odsto gledalaca poput mene otišla da gleda ovaj film u pogrešnom ubeđenju da je Tom Kruz mator čovek. Nismo ni sanjali da nas čeka Tom Kruz u najboljem izdanju pre skakutanja po Oprinom kauču koji daje sve od sebe da se naša relativno mlađa tela osećaju matora kao Biblija. On vozi motore, visi sa helikoptera i radi to po sopstvenom nahođenju iz razloga koji budući sredovečni ja koji će se vozikati u korveti nikad neće moći da shvati. Iako će zaplet zauvek biti malko prekomplikovan, čovek i dalje ima 56 godina, a gledati nekog matorka kako radi ono što Tom radi nikad neće prestati da bude zabavno.

Kao nekolicina vas, uhvatio sam ovo rano i pisao o njemu, i išao sam čak toliko daleko tvrdeći da je to “sirova reprezentacija crne ljubavi.” Kad sam napisao te reči, bio sam u vezi, ali sada više nisam. To će vam reći mnogo toga, ali važno je što pominjem ovo kao ilustraciju za to koliko je moćan ovaj film bio po mojoj reakciji na njega. Beri Dženkins je znao kako da iskaže crnu ljubav kao protivotrov rasnom prevratu. Kroz muziku, ton i dijalog pozajmljen od Džejmsa Boldvina, iskoristio je moć reči na Lj i iskazao kako ona treba da se oseća. Otišao sam ovo da gledam kao fan Džejmsa Boldvina, zato što on razume ranjivu, ekstatičnu i vidno zapostavljenu ideju ljubavi kao nečega što ide ruku pod ruku sa patnjama crnog čoveka u beloj zemlji. A sticao se utisak da Kad bi ulica Bil mogla da govori potpuno shvata to sranje.

Da, da. Još jedan Rokijevski nastavak nastavka. Ali možete da se bunite koliko hoćete… sve dok vas Majkl B. Džordan i njegovo stesano dupe ne pozovu i pitaju da li želite da se družite, i da se bijete. Vidim vas kako idete na trotoar, plašite neke ljude, plešete glupi ples, plačete i za to vreme gubite svu uličnu reputaciju pre nego što pristanete. E, tako se ja osećam svaki put kad neki novi film iz serijala Roki počne da me doziva. Krid 2 ne radi mnogo toga drugačije, dovodeći neka stara imena (Roki Balboa, Ivan Drago) i povratničke heroje (Adonis Krid) u filmu o problemima sa ocem. Ali nisam ni tražio ništa drugačije. Dobio sam istu bazičnu priču o usponu nefavorita. Istu muziku uz koju stežete mišiće. I isti prokleti ishod: osećaj da moje gojazno dupe mora pod hitno u teretanu.

Ovo je moj ovogodišnji sveže isceđeni đus sa pulpom. Mom zemi (Logan Mašal-Grin) implantiraju kompjuterski čip u glavu, a dotični čip ga tera da rade razne stvari, neverovatno nasilne stvari, kao što je tuča sa četvoricom u jednoj prostoriji nakon čega oni ostaju namrtvo mrtvi. Savršeno je besmislen na isti način na koji je Robokap legendaran. Uvek ime nečeg istinski zadovoljavajućeg u tome kad ste bolje nešto. Bolji sin, bolji muž, ali najvažnije od svega, bolji kung-fu, razorni, vratolomni, zločesti, zločesti baja.

Malo filmova ima pravo da se vrati na scenu posle mnogo godina istovremeno tražeći da zaboravim devet smrdljivih nastavaka koji su se desili od 1978. Noć veštica, međutim, ima to pravo. Mislim, kontam ja sve, i ja sam se umorio od gledanja belih tipova koji ubijaju sve oko sebe, ali ima nečega u toj prostoj ideji o liku pod maskom — uključujući njegov spori hod — koji ubija ni iz kog drugog razloga sem da bi to radio. Scenarista Deni Mekbrajd i režiser Dejvid Gordon Grin dovoljno su pametni da znaju šta želim da gledam i ogoljavaju ga na osnove; kad mi nije bio potreban glasan zvuk da bih se uplašio. Sva poznata imena su se vratila, a pod tim mislim Džejmi Li Kertis (niko drugi nije ni bitan) i sve se dešava isto kao i u drugim nastavcima, samo u onoliko dobroj formi kako je to Džon Karpenter zamislio.

Osmi razred je bio baš sjajno vreme? Nije bilo posla, nije bilo voženja kola, domaći zadatak svake jebene nedelje, bubuljica koliko voliš. Ma da, ko šiša osmi razred. Stvar u vezi s mojom prošlošću je da nikad nije onoliko dobra kako je se ja sećam zato što je bila jedinstvena za vreme koje je prošlo. Dopao mi se Osmi razred kao kontrast, zato što je vezan za godište koje mi je poznato (13 godina), tokom vremena koje je veoma drugačije od mog porekla. Režiser Bo Burnham postigao je ovde nešto zaista posebno iscrtavši najsitnije detalje o devojci (Elsi Fišer) koja živi u digitalnom dobu, istovremeno se i dalje čvrsto držeći banalnosti nevinog odrastanja. Možda sam lično odrastao u mnogo gorem kraju pod drugačijim okolnostima, ali sam, kad se sve sabere i oduzme, i dalje mogao da se poistovetim s ovim.

Ovaj je spadao u moju kolekciju “društveno osvešćenog” materijala iz 2018. kao i bilo koje drugo umetničko delo, uprkos tome što je uvrnut kao sam đavo. U priči o telemarketingašu (Lejket Stenfild) koji „priča kao belac“ i mora da bira između uspeha i samopoštovanja, ovaj film je po svemu kako se predstavlja apstraktan. Ako ćemo pravo, sam režiser Buts Rajli ispostavio se kao apstraktna ličnost (na najbolji mogući način), ali to je neka sasvim druga priča. Svidela su mi se imena — Stiv Lift, “Keš” Grin — i kompanije po imenu RegalView and WorryFree zbog kojih je čitavu kapitalističku “poruku” bilo lakše progutati. U poređenju sa svim filmovima sa kojima sam se susreo u prošlosti a koji su komentarisali rasizam i klasizam, bilo je osveženje naleteti na film koji se ne plaši da pokaže ogromne konjske kurčeve kao metod društvenog komentara.

Moja najveća uspomena na ovaj film jeste posezanje za kokicama i osećaj griže savesti sa svakim pokretom ruke. U filmu o čudovištima koja love plen na osnovu zvuka, Džon Krasinski morao je da zna koliko će mi zagorčati to iskustvo. Ne mogu da gledam film a da ne žvaćem nešto. Ako zanemarimo to, Krasinski i Emili Blant (njegova žena) sjajno su odigrali uverljivu porodicu kakvu poznajemo i ova vožnja s takvom porodicom usred okruženja bez ikakvog zvuka — koja radi neke jako, jako glupe stvari, da se ne lažemo — sigurno je jedan od svežijih horor filmova koje sam gledao u poslednje vreme.

Ako ne računamo mog samoproklamovanog kuma Levara Bartona, gospodin Rodžers bio je najdraži pojedinac kog je svako dete poput mene imalo čast i zadovoljstvo da gleda. Nikom nije stajao tako dobro džemper kao ovom liku, a ponovni susret s njim delovao je kao dašak svežeg lahora. Obitavam u svetu koji me je tokom godina pretvorio u cinika, a Tviter nije pomogao u potiskivanju tog nezdravog izliva besa i suzbijanju kulture. Kad mi je serviran Fred Rodžers, sa svim njegovim doprinosima društvu, vratio sam se u tu naivnu prirodu koja je zauvek utešna i ljupka.

Kroz arhivske snimke i porodične ispovesti, režiser Morgan Nevil pronašao je način da se priseti nekog koji je delovao savršeno odgovarajuće. Čovek koji je umeo da priča o smrti tako saosećajno da mi je pomogao da prebolim vlastite gubitke, Fred Rodžers bio je jebeno blago, i nikakvo homofobično cipelarenje ne može da ocrni njegovo ime, pogotovo u lepoti kako ga je Nevil predstavio.

Pratite Noela Rensoma na Tviteru.

Prvobitno objavljeno na VICE Kanada.