Glumac Milan Marić za VICE: Hod po ledu do međunarodne slave

Proveli smo nekoliko dana sa glumcem koji igra glavnu ulogu u "Dovlatovu", ruskom filmu koji će premijeru imati na Berlinskom filmskom festivalu

|
dec 25 2017, 11:15am

“Ako propadnem, nema nazad”. Tako Milan opisuje noć kada je hodao po zaleđenoj Nevi u Peterburgu.

Na sever Rusije, u grad koji "izgleda kao muzej koji je na silu izgrađen na močvari i ledu” došao je da snimi film. Tačnije, da igra glavnu ulogu u novom ostvarenju nagrađivanog ruskog reditelja Alekseja Aleksejeviča Germana “Dovlatov”. Ovaj biografski film o uticajnom ruskom novinaru-disidentu koji je emigrirao u Ameriku iz Sovjetskog Saveza, imaće svoju svetsku premijeru u takmičarskom programu Berlinskog festivala.

Milan je dobio ulogu posle dugog procesa kastinga, koji je počeo slanjem fotki. Onda je poslao snimak sebe napravljen mobilnim telefonom u kome govori “Ujka Vanju”, u nekoliko varijanti. Posle je usledio put u Rusiju na jedan dan da bi u Len studiju bio na kastingu za glavnu ulogu. Naučio je tekst na ruskom, ali mu je produkcija, zbog njegovog ograničenog znanja jezika, predložila da govori na svom maternjem jeziku. Milan je hteo da prvo proba na ruskom.

Tri nedelje kasnije obavešten je preko e-maila da je dobio glavnu ulogu.

Došao je u Peterburg u sred zime. Produkcija mu je dala zahtev da se ugoji 15 kila i nauči ruski, nakon čega su ga stavili u ogroman stan i ostavili samog. Dane je ubijao hranom, vežbanjem, Skype razgovorima i petosatnim lekcijama ruskog. Nije trebalo mnogo da ekstremna izolovanost, zima i dubinski osećaj nesigurnosti uzmu maha. "Iznova sam se pitao da li se to meni stvarno dešava ili me neko zajebava,” kaže Milan za VICE.

Taj osećaj, da to nije stvarno, da će svakog trenutka neko izaći pred njega i reći mu da je sve- uloga, rad sa poznatim rediteljem, šansa za međunarodnu karijeru- u stvari samo deo ekstremne verzije "skrivene kamere" ga je i terao da hoda večeri kada je zakoračio na Nevu.

"To je bila najhladnija noć te zime. I ja sam šetao, šetao i šetao. Išao sam sa telefonom da slikam grad,” priča Milan u beogradskom kafiću, iznad šolje čaja i duvana koji zavija u cigarete.

Peterburg je ogroman i lep. U svakoj većoj ulici se nalazi ili pozorište, ili biblioteka ili muzej pa je on išao i škljocao svojim telefonom. "Ali u nekom trenutku, meni telefon crkne od hladnoće." To ga nije sprečilo da nastavi da hoda. Priča mi kako su po gradu, pošto je već bilo kasno, bili otvoreni samo restorani i barovi. "I ja nisam imao gde da se smestim. Ne samo te večeri, nego otkada sam došao tu. Nisam mogao nigde da se smestim." Pa se spustio do reke. Već je slušao o zaleđenoj Nevi. O pričama kako je led dovoljno debeo da se Rusi voze kolima po njoj. "Ali to su Rusi,” kaže Milan, gestikulirajući odsečnim, brzim pokretima ruku kojima, permanentno i nervozno, seče vazduh.

“I taj trenutak, to je suludo.” Fiksira pogled negde u daljinu kafića sa prigušenim svetlima. “Naiđem na deo reke gde niko nije gazio po snegu. Znači ide sneg, pa onda led ispod njega, i onda voda." Povlači dim cigarete. "Peklo me je oko očiju," što je jedini deo tela koji mu je direktno bio izložen peterburškoj zimi. "A tada se tako osećam i iznutra, kao da me peče sve. I treba mi nešto da me podigne. Jer sam sam, i samo jedem k'o stoka, gojim se, učim ruski i ne verujem da će se taj film ikada desiti.” Prolazi šakama preko lica. “Ne sećam se tačno svega, ali samo shvatim da stojim na reci. I počinjem da hodam." Milan povlači još jedan dim iz zavijene cigarete i gleda u mene, ali me ne vidi jer je potpuno u sećanju. "Ti ne znaš kakav je to osećaj.”

Te večeri je došao skoro do polovine reke. Posle, tokom snimanja, s vremena na vreme se vraćao na to mesto, čak je i dovodio ljude. Na jednoj fotografiji je nasmejan, kao na klizalištu.

Milan Marić na zaleđenoj Nevi; fotografija: privatna arhiva

Ovo bi mogla da bude savršena anegdota o prevazilaženju strahova kroz suočavanje sa njima. Da je sve, nakon te večeri, "kada je hodao po vodi”, išlo kako treba. Da su i snimanje i film i život generalno postali dobri i mirni. Ali naravno da nije tako. Nikad nije tako. Ni za koga.

Ironično, iako će za par meseci biti na crvenom tepihu jednog od najvećih filmskih festivala na svetu, i to kao zvezda filma, Milan Marić nije “poznat” glumac. Diplomirao je na FDU u klasi profesorke Biljane Mašić. Već je godinama deo ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je ostvario desetine uloga. Igrao je sporedne role u nekoliko filmova: “Branio sam Mladu Bosnu” Srđana Koljevića (gde je igrao Danila Ilića, dok je Gavrilo Princip bio u predstavi “Mali mi je ovaj grob“ Biljane Srbljanović, u režiji Dina Mustafića), “Dobra žena” Mirjane Karanović i “Vlažnost” Nikole Ljuce. Uskoro će biti mladi Vukan u “Nemanjićima”.

Ovo nije loša glumačka biografija kada imaš tek 27 godina, ali postoji problem sa prepoznavanjem Milana u široj javnosti jer ima imenjaka. I prezimenjaka. Milana Marića koji je igrao Švabu u “Ranama”. Kroz osmeh, Milan mi priča da ga je nepripremljena novinarka pitala o tom filmu i kako i danas dobija poruke na društvenim mrežama u kojima se ljudi čude “koliko se mnogo promenio od Rana”.

Ali to će se promeniti sa “Dovlatovim”. Uloga i film su o čoveku koji je stekao međunarodnu slavu i priznanje nakon što je zauvek otišao iz komunističke diktature da bi o životu u njoj pisao za “Njujorker”. Radnja filma je o periodu pre toga. O odluci da se ode, o nesigurnostima, sumnjama i strahovima koji se prirodno javljaju kada se nalaziš na prekretnici koja će ti zauvek promeniti život. O potrebi za kontrolom nad svojom sudbinom. Sve ovo Milan Marić živi već nekoliko godina.

Gde god da idemo, tokom nekoliko dana koje smo proveli zajedno prošle nedelje, ljudi iz branše mu prilaze i čestitaju na filmu. Jer se stvarno radi o velikoj stvari. Milan ima nešto o čemu svi dramski umetnici u Beogradu sanjaju - šansu da stvori međunarodnu karijeru. On te pohvale i čestitke prima sa osmehom, malo ćaska o filmu, ali uvek nekako brzo pomeri razgovor u pravcu sagovornika. To je pokušavao i sa mnom par puta jer ne voli da priča o sebi. Ovo nije komentar o njegovoj skromnosti, pošto skroman nije, ali govori nešto o skrivanju, temi kojoj smo se iznova vraćali.

Kada ga pitam o filmu, on mi priča o strahu. "Kako se osećaš povodom premijere u Berlinu?- Plašim se.” Kada ga pitam da mi opiše razloge za bavljenje glumom, on šarmantno upotrebi odgovor koji je zvučao kao da je upotrebljen već mnogo puta: “Made in strah”. Kada ga pitam šta očekuje od ovih razgovora sa mnom, on između ostalog kaže da se plaši kako ću ga prikazati, pošto se poznajemo već dosta dugo.

A znamo se jer smo radili zajedno. Nekoliko studentskih vežbi na fakultetu i nekoliko predstava posle toga. U JDP, gde smo vodili deo ovih razgovora, 2013. godine smo zajedno radili na “Hinkemanu” koji je režirao Andrej Nosov. Kasnije te godine, ja sam pisao a on je igrao u “Gladi”, predstavi istog reditelja, koja se dešava za stolom, za kojim su glumci sedeli zajedno sa publikom u izlogu Kulturnog centra Beograd.

Ta predstava je bila dosta bitna za Milana zbog dve stvari- na osnovu uloge u njoj je preporučen producentima “Dovlatova”, a tu je i prvi put progovorio o nečemu strašno privatnom i bolnom.

Tokom tih nekoliko dana, o toj temi govorimo samo u zamenicama- "ne znam da li uopšte želim da pričam o onome". "Ne želim da svi ljudi znaju to o meni”. “To je tema za neki drugi put.”

Milan hoće da priča o Rusiji. Ali ne u kontekstu da je to bilo "zabavno iskustvo" i "da su svi bili prijatelji na setu”- iako mi kaže da stvarno jesu bili. Iznova i iznova opisuje svoju avanturu u Petrogradu "kao da je bio u vojsci”. Slušao je priče ljudi iz porodice o tome kako ih je vojska promenila, da su se vratili drugačiji. Što u slučaju Milana jeste tačno. Vidljivo je golim okom. Fizički je krupniji, podočnjaci su veći, kosa i brada su tamniji. Obrve su mu ljuće. Ranije, kada bi se nasmejao, na trenutak bi izgledao kao srećni, mali dečak. Do duše, i dalje, kada hoće da nasmeje i bude zabavan, upotrebi lažan šumadijski akcenat i preuzme “mali miš u velikom svetu” pogled na svet. Ali ranije je u tim situacijama odavao nevinost. Sada je tokom tih improvizovanih nastupa emocija drugačija. Hladniji je, odlučniji. Ne nastupa samo da bi dobio reakciju, što je osnova celokupnog ponašanja svakog mladog glumca. Ali posle Rusije, Milan više nije "mladi glumac".

Ovo ne znači da je "Dovlatov" bio loše iskustvo, naprotiv. Samo da je bilo jako, jako naporno. Tokom snimanja, često se dešavalo da Milan dođe na set sa naučenim tekstom, ali se scena u međuvremenu promenila. “Reditelj German mi promeni tekst i dopiše mi ceo monolog. I ja imam 20 minuta, dok mi popravljaju šminku, da ga naučim.” Kada ga pitam kako je to uspevao, on nema stvaran odgovor koji bi opisao mehanizam. Samo je radio to. Na trenutak opet iz očiju bljesne intenzitet sa kojim mi je pričao o Nevi. "Samo ideš dalje i ideš dalje i ideš dalje."

Tokom celokupnog boravka u Rusiji, strah da će se nešto izjaloviti, da će sve propasti, “da se ovo njemu ne dešava” ga nije napuštao. Glavna glumica je napustila projekat pred sam početak. Kada je u ruske medije iscurela vest da će on igrati Dovlatova, produkcija je to demantovala, što je na trenutak izazvalo užasnu paniku. Pritisak i strah su bili sveprisutni.

"Ja sam svestan da sam ja sebi nabijao 70% tog pritiska, ali me je stalno gazilo."

Trudio se da bude disciplinovan, da ne kasni, da uvek bude spreman, da ne pije. Međutim, jednom kada je to uradio, zamalo da nije od "ovo nije stvarno" napravio samoostvarujuće proročanstvo.

"Jedne večeri, posle snimanja smo otišli na piće." Tada je Milan otkrio kulturološke razlike između Srbije i Rusije. "Tamo jedan viski nije 0,3, nego 0,5." Što znači da je dupli viski, koji je Milan te večeri pio, bio 1 decilitar. Posle nekoliko sati ispijanja i menjanja lokala- u drugom je konobar upoznao Milana sa "Joršom"- ruskim specijalitetom piva umešanog sa votkom koji se sipa direktno iz točilice. Ukus piva se ne menja, ali se menja količina unetog alkohola. Milan je u nekom trenutku odlučio da ostatku ekipe pokaže zgradu u kojoj je Dovlatov živeo- dok se spremao za ulogu, saznao o njemu skoro sve što je moglo da se sazna.

Na ulazu zgrade je stajala tabla na kojoj je, nalik onima u Beogradu, pisalo od kad do kad je Dovlatov, sada "znameniti građanin", živeo u njoj. Milan je odlučio da poseta ulazu nije dovoljna, nego je poveo ljude sa sobom unutra, da bi ih odveo do stana na petom spratu u kome je Dovlatov živeo. Pijan, dok je silazio niz stepenice nakon posete vratima stana, okliznuo se o oštećeni stepenik i žestoko pao. “Prosuo sam se. I moja prva pomisao, dok sam ležao na hodniku, bila je da ostanem tu da i da zaspim”. Ležao je neko vreme dok su se ostali smejali.

Ujutru, zglob na nozi mu se naduo i jako ga je boleo. "Sve vreme sam mislio, sad, ako sam slomio nogu, to znači da je kraj." Krio je povredu i svakog dana je, pre ili posle snimanja koja su trajala i po desetak sati, tajno bandažirao zglob dok otok nije splasnuo.

Ovo je samo jedan od primera koji pokazuju taj začarani krug. Krug na čijem početku je strah da će se nešto strašno deseti, a na kraju je potreba da se taj strah kontroliše i spreči da postane realnost. Da se uradi sve, bilo to bandažiranje noge ili hodanje po zaleđenoj reci. "Stvar sa strahom je, da pored svih loših stvari, on je u stvari jako snažno gorivo. Za sve." Nekoliko puta mi priča o anksioznosti, o nervozi.

Na pitanje da li se i kada oseća opušteno, on odsečno kaže "To se ne dešava. Nikad."

Ovo sve, naravno, ostavlja posledice. I iz razgovora i iz ličnog iskustva, znam da Milan ne ćuti o stvarima. Da ih ne trpi. Da vrlo često ide glavom kroz zid, čak i kada su vrata dostupna. (Pogotovu tada). Ako je strah gorivo iza postupaka koje se nikada ne vidi, rezultat je nervozna energija i spremnost da se uradi sve što je potrebno, bilo da se radi o probi scene ili svakodnevnim stvarima kao što je njegovo neuspešno insistiranje da plati kafe i čajeve koje ispijamo.

Ali naravno da tu postoji caka. "Najgora stvar koju neko može da mi kaže je da sam ja super i da oni ne brinu za mene. To mene tako trigeruje." Sledi je dvadesetominutni razgovor u kome Milan objašnjava da njemu ne treba podrška, pažnja i briga, ali da bi voleo da zna da je ima od bliskih ljudi. "Meni je to potrebno, samo ne na prvoloptaški način. Ne na način na koji ti pažnju i brigu posvećuje komšija." Ako mu neko od njih kaže da misli da je sve u redu sa njim, to, u njegovoj percepciji, predstavlja gotovo najgoru vrstu uvrede. On sa namerom projektuje "odlučnost" oko sebe, ali bliske osobe bi trebalo da znaju da postoje stvari iza toga. "Kada mi neko kaže da misli da sam ja okej, da sam stabilno, to znači da ne vidi da je sve to što ja radim u stvari najgora masketina. To znači da me ne poznaje."

Nekoliko puta, u različitim kontekstima, dolazimo do toga da je njegova najveća uloga u stvari to što igra svakog dana u životu. U nekom momentu mu kažem da to izgleda jako usamljeno.

"Pa kad sam ja rekao da nisam usamljen?" odgovora mi odsečno.

Svi imamo potrebu da se skrivamo. Glumci verovatno i više, baš zbog toga što su u jednom aspektu svog života toliko izloženi pogledima. Ali Milan je sve to, sve te probleme sa kojima se svi nosimo, dugim procesom življenja, nekako pretvorio u nesvesnu igricu. Na površini izgleda okej, ali postoje skrivene stvari. U bliskim odnosima, ključno je da druga osoba zna i razume te skrivene stvari, ali da ih ne potencira. Ovo se ne odnosi samo na ljubavne odnose, već i na prijatelje.

U Rusiji je otkrio da je njegov hronični zdravstveni problem u stvari mnogo ozbiljniji nego što su mu različiti doktori u Srbiji govorili. Nervozan i preplašen na smrt, vrlo brzo se operisao u jednoj privatnoj klinici u Beogradu. Ali do dana operacije, za to da će se operacija desiti, u stvari, da uopšte postoji ozbiljan problem, znala je samo njegova tadašnja partnerka. "Tog jutra, ja sam pozvao dvojicu najbližih prijatelja i rekao im da sad idem na operaciju i ništa više”. Čak ni roditelji nisu ništa znali do posle operacije. "Šta bih ja sa njihovim strahom?" mirno konstatuje. U jednom trenutku mi se učini da je ovo dobra prilika da se razgovara o "onome", ali Milan neće. Ima još jednu anegdotu iz bolnice.

Iako je bio preplašen, po svaku cenu mu je bilo bitno da stvar bude kontrolisana. "Taj motor uvek radi." Nakon što se probudio iz anestezije, tražio je mobilni telefon da bi skrolovao vesti. “Bilo mi je važno da je sad sve normalno. Ovo je gotovo, idemo dalje." Telefon mu je brzo oduzet, a kada je nekoliko sati kasnije pokušao da se obuče i ustane iz bolničkog kreveta, u infuziju mu je dodato sredstvo za smirenje.

Ljudi čekaju u redu da kupe karte ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Tokom vremena koje smo proveli zajedno, Milan se stvarno, iskreno, dečije nasmejao samo kada je ugledao masu ispred JDP koja čeka da kupi karte. Ranije je pozorište objavilo da opet pokreće akciju prodaje karata po minimalnim cenama i tog jutra je red došao skoro do zgrade Studentskog kulturnog centra.

Dok telefonom snima red sa kezom na licu, priča mi da se jako raduje što će u januaru i februaru igrati pred krcatim pozorištem. "Publika je tada drugačija. Dođu ljudi koji inače ne dolaze u pozorište. Tu budu neki klinci koji se lože. Atmosfera je mnogo bolja." Kada je situacija standardna, publika je uvek isti krug ljudi. "Svaki put kada se desi, ova akcija je posebno iskustvo. Jer ako je neko spreman da stoji u redu 12 sati da bi kupio karte, taj je spreman i da mu se nešto desi u pozorištu." Prošli put, nakon što se akcija završila, i u pozorište se vratila samo standardna publika, osećao je da mu krcatost i loženje nedostaju.

Trenutno igra u pet predstava koje su na repertoaru JDP, a poslednja premijera je bila "Sudnji dan", komad Nila Labutea koji je režirala Jana Maričić, i gde igra sa Aleksandrom Janković, sa kojom je igrao i u "Hinkemanu" i u "Gladi". U svim tim predstavama, i generalno, tokom cele svoje karijere, Milanovu glumu karakteriše intenzitet. Ranije, ljudi su ga često poredili sa Sergejem Trifunovićem, što je nešto od čega je on uvek bežao. Iznova mi govori da on nikada nije hteo da bude "kao neko", već da stvori nešto. "Ja kada gledam neki dobar film ili predstavu, ja se naložim kao klinac. Odmah želim da stvorim nešto, neki najbolji film ili najbolju predstavu na svetu.”

Dok prolazimo kroz "zmiju" i penjemo se stepenicama pozorišta prekrivenim tepihom od pliša, Milanov stav i poza se menjaju. Već mi je, uz ogradu koju je rekao sa lažnim šumadijskim akcentom "da zna da zvuči kao pariska pozorišna diva iz devetnaestog veka", ispričao da je pozorište za njega "utočište". To ne znači da je sa ulaskom u zgradu on postao novi čovek, ali je bilo primetno da je postao staloženiji. "Sečenje vazduha rukama" više nije bila primarna gestikulacija.

Dok ga fotografišemo, Milan ima mnogo misli o pozorištu, koje se pretapaju u misli o životu, koje se pretapaju u misli o sebi. O strahu, o kontroli, o budućnosti, sadašnjosti i prošlosti. O tome koliko mu pozorište znači najbolje govori činjenica da je dok je snimao u Rusiji i dalje redovno dolazio da igra u predstavama. "U jednom periodu, pred kraj snimanja, ja sam u 50 dana imao 45 letova." Išao je avionom Petrograd-Moskva-Beograd na dan predstave. Iste večeri bi se vraćao nazad u Moskvu gde bi provodio noć na aerodromu da bi ujutru u 8 bio na snimanju u Petrogradu. “Nekoliko puta nisam video krevet po tri dana,” kaže mi gotovo impresioniran ekstremnošću situacije.

Ova posvećenost pokazuje koliko mu pozorište znači. Ne treba mnogo pitanja da bi se došlo do konkretnog, stvarnog odgovora: "Pozorište je za mene savršen zločin. Ja imam to nešto što vrišti iz mene da izađe napolje, i to mogu da uradim na sceni."

Opisuje mi osećanje koje i ja ponekad prepoznajem u sebi. Da u pozorištu imaš potpunu slobodu, jer je to kao zaštitna mreža koja će te uhvatiti u svakom trenutku ako preteraš ili se izgubiš. To što on uvek ima tekst, što je "ograđen" njime, sprečava da bude emotivno izložen i ranjiv, a omogućava mu da proživi sve emocije koje želi i koje mora da proživi. "Najbolje je kada na sceni pokažem istinu, a niko to ne provali osim mene," kaže sa smeškom u krajičku usana.

Sve ovo postavlja logično pitanje- zašto? Zašto postoje svi ovi mehanizmi? Zašto emocije mogu da se proživljavaju u potpunosti samo na sceni? Zašto se ide na zaleđenu Nevu u sred noći? Zašto se traži telefon odmah nakon operacije da bi se pogledale vesti? Zašto nikada ne može da se stane?

"Nije kao da se ja skrivam namerno, ali me savlada moj mehanizam," Milan priča dok mu je neprijatno ispred foto-aparata.

"Postoje stvari o meni koje ni ja ne razumem i ne znam. Ja nekad ne znam kako se osećam, šta želim." Iako je fizički miran, glas mu na trenutak zatreperi.

"Naravno, imam fantastičnu naknadnu pamet. Ali je naknadna," kaže mi dok fotograf pravi krupan portret.

Pitam ga za odnos prema prošlosti, ne pominjući "ono".

"Imam stvari koje bih voleo da sam rekao, a nikada ih nisam rekao," kaže mirno iako je podtekst pretežak. "I više nikada neću imati priliku da ih izgovorim."

"Je l' te to proganja?"

"Između ostalog."

"Osećaš se krivim?"

"Apsolutno."

U nekom trenutku mi kaže da želi da igra Hamleta i Raskoljnikova. Ovog drugog možda i više nego prvog. Ali oba lika posmatra na isti način: njihov celokupan problem je sa njima samima, sa onim što su uradili, sa onim što nisu uradili i sa onim za šta nemaju snage. Obojica se rvu sa duhovima.

Nakon fotografisanja, spuštamo se sprat niže, prolazimo dugim hodnikom u kome su sa jedne strane plakari sa kostimima predstava, a sa druge garderobe glumaca koje izgledaju kao mali, jednosobni stanovi sa krevetom, ormarom, tušem i ogledalima. Ulazimo u Milanovu, sedamo i on polako počinje da priča o duhu.

U "Gladi", svako od glumaca je imao jedan ogroman monolog koji je bio baziran na njihovom stvarnom životu. Milanov monolog je bio o "onome". I bio je surov, strašan, samokažnjavajući. Ja sam dugo osećao krivicu što smo ga koristili. Ali Milan ga je izgovarao, iz izvođenja u izvođenje, uvek isto, sa istim redosledom postupaka. Precizno. Igrao je scenu sa jasnim i konkretnim motivacijama, postupcima i ciljem. Pomagalo je što je sve u predstavi bilo polu-lično, i ti kao deo publike, koja sedi tu sa glumcima, nikada nisi siguran da li je to što neko izgovara deo scene, ispad, istina, laž, pozorište ili pravi život.

"Ja neke stvari ne mogu da pustim, i ne mogu da ih pustim da me puste, a želim da se iščupam," počinje Milan da mi priča u svojoj garderobi. "To je ta užasna perverzna igra sa samim sobom."

Osim njegovog glasa, čuje se samo neki klasični instrument iz muzičke škole pored pozorišta. Miran je, staložen i odsečan. I samo govori. Ne želi da ono iz zamenice pretvori u imenicu. Pa zato o traumatičnom iskustvu govori u metafori. Što je i prikladno. Sedimo u pozorištu, a za Milana, to je prostor gde emocije stvarno mogu da se prožive. Pozorište mu je metafora za život.

"To iskustvo je kao da mi je neko obio stan. I samo sam zalepio žute trake kao znak da je obijen, da je ispreturan, da se tu nešto desilo. A ja i dalje živim u tom stanu. Sredio sam neke ćoškove, krevet i sto gde jedem." Povlači dim cigarete i nastavlja. "Ne znam šta će biti ako ga sredim. Šta ako ga ja sredim i ništa se ne promeni? Šta ako ne umem da ga sredim? Šta ako ga sredim i on me vrati u trenutak pre obijanja?" Pitam ga kako to funkcioniše na dnevnom nivou, da li nekad zaboravi da se uopšte desilo, ili je uvek u perifernom vidu? "Ti možeš da odeš na put, na deset dana, i da ti bude super, ali to je baza kojoj se vraćaš."

Promeni pozu u kojoj sedi na stolici. "Znaš, nisam ja želeo da se to desi. Ja sam zaključao vrata. Ali to se desilo mimo moje volje. Ja sam to zatekao. I evo, toliko godina je prošlo, a ja i dalje ne mogu da izađem iz stana. Živim, jedem, tuširam se, gledam televiziju, filmove, čitam. Najnormalniji život. To je postalo deo mog identiteta." Opet promeni pozu. Ne može da se smesti. "Ja sam dugo ćutao o tome i zato je meni "Glad" bila bitna jer sam prvi put progovorio o tome. A bilo je savršeno skriveno. Jer mene niko nikada nije smeo da pita da li je ta scena istinita. Zato je pozorište savršen zločin. Ako se raspadnem, sve je pokriveno. To je i predstava, a i mehanizam da ja to proživim. Jer se ne raspadnem na sred ulice, ili u razgovoru sa tobom ovde, nego sam plaćen da se raspadnem. Ja samo radim svoj posao."

Ćutimo neko vreme, ali ne predugo. On se vrati u pozu u kojoj je sedeo pre nego što je počeo da priča o "obijenom stanu". Pogleda se u ogledalo i opet pričamo o drugim stvarima. Manjim, svakodnevnim, nebitnim. O Ajfonima. Ubrzo se razilazimo jer Milan mora na probu.

Uveče, pred igranje "Gospođice", nalazimo se opet u toj istoj garderobi. Milan voli da dođe dva sata pre predstave, da se odvoji od svega što mu se dešavalo u životu tog dana. Sedi, pije kafu, ćaska sa ljudima. Oko sedam, u garderobi oblači kostim i u tišini se sprema za predstavu. Usput mi pomene da ima ideju da stvori medicinski centar u kome bi lekari i psiholozi radili sa ljudima koji su imali iskustva sa opiodima. Želi da centar bude akreditovan i po svim mogućim svetskim standardima.

I ovo, kao i sve ono iznad, govori mirno i konkretno, bez pucanja glasa ili emotivne uznemirenosti. Ima konkretan plan koji treba sprovesti u delo, isto kao kada ima mizanscen kroz koji treba proći.

U jednom trenutku tokom tih nekoliko dana, dok smo sedeli na kafi, a napolju je na trenutke besno provejavao sneg, samo da bi u sledećem momentu nestao, kažem mu da mi izgleda da kroz glumu on dozvoljava da ga ljudi posmatraju, ali da ga u stvari ne vide. Da se krije pred očima svih.

Milan povuče cigaretu i nasmeje mi se. "Znaš, lakše mi je da ljudi misle da sam arogantan, nadrkan, pun sebe, da sam peder, da sam jeb'o sve žene ovoga sveta, da sam narkoman i kockar. Lakše mi je da se nosim sa idejom da ljudi to misle nego sa idejom da sve znaju o meni. Imam osećaj da bi me to slomilo i da me niko nikada više ne bi sastavio."

Onda opet pomera razgovor na nešto obično i svakodnevno. Povremeno se posmatra u ogledalu. Što možda na prvu loptu liči na glumačku sujetu. Ali u slučaju Milana, svaki od tih kratkih skretanja očiju izgleda kao ritual. Da vidi da je još tu. Da proveri da led nije pukao pod nogama. Pošto svakako namerava da nastavi da se kreće. Jer nema drugog izbora.

JOŠ NA VICE.COM:

Kako sam preživeo (skoro) 24 sata na predstavi "Olimp"

Sara Kejn, najvažnija pojava u britanskom pozorištu poslednjih nekoliko decenija

Kako se umetnost menja kad se umetnik otrezni

Više na VICE
VICE Channels