"The Indian Girl, or The Dawn of Christianity" autora Erastus Dow Palmer (1856). Fotografija: Metropolitan Museum of Art

Da li svi vidimo da ova statua žene iz 1856. godine drži ajfon?

Dobrih sto pedeset godina, „Indijanka“ je prikazivala devojku koja u ruci drži krst i ništa više. To se nedavno promenilo.

|
jan 19 2018, 10:15am

"The Indian Girl, or The Dawn of Christianity" autora Erastus Dow Palmer (1856). Fotografija: Metropolitan Museum of Art

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na Motherboard.

Al Makdonel je pre par godina zalutao u zabačeno krilo Metropoliten muzeja gde mu je pažnju privukao jedini kip u prostoriji punoj slika. Bila je to statua polugole žene koja gleda u krst u desnoj ruci. Makdonel je nikad ranije nije video, pa mu je odmah palo na pamet.

„Sećam se kako sam se nasmejao čim sam je video iz daljine“, kaže on.

U galeriji #759, među radovima Tomasa Kola i drugih umetnika iz Hadson škole –američki stil dominantan od 1835. do 1850. – Makdonel je u statui video nešto neočekivano. Žena na postolju kao da je bila očarana simbolom raspeća u ruci, ali u isto vreme delovala je kao da gleda u mobilni telefon. Makdonel se odmah okrenuo ka nepoznatoj ženi pored sebe da bi proverio da mu se nije samo učinilo.

„Da li i vama ovde nešto čudno izgleda“, pitao je.

„Kao da gleda u telefon!“ odgovorila je žena i nasmejala se.

Sopstvenim telefonom, slikao je statuu.

Makdonel, penzionisani nastavnik fizike i hemije iz Mejplvuda u Nju Džerziju, mi je poslao tu fotografiju pošto je naišao na moj prošlogodišnji tekst o slici iz 1860 na kojoj mlada žena drži u ruci nešto nalik na telefon (a u stvari je mali molitvenik). Statua iz Meta imala je isti vajb, pisao je Makdonel.

„Ne sećam se imena umetnika ili dela“, dodao je, „ali sigurno će bilo ko od zaposlenih znati o kom kipu se radi.“

*

Tog utorka popodne u decembru bila je strašna gužva u galeriji #759. Došla sam da vidim statuu Erastusa D. Palmera, „Indijanka, ili, praskozorje hrišćanstva“ na koju mi je Makdonel skrenuo pažnju. Reklo bi se da nisam bila jedina.

Dok su se redovi dece na ekskurziji spremali da polako krenu dalje, ja sam ušla i shvatila da su i oni došli iz istog razloga, da vide malo poznato delo u gigantskoj kolekciji ovog muzeja. (U američkom krilu drže 18,377 radova, od kojih je 9,816 trenutno izloženo.) Zanimljivo je da nijedno dete nije gledalo u sopstveni telefon, kao što inače stalno rade ako je verovati časnim starinama među nama.

Umesto toga, deca su bila potpuno koncentrisana – gotovo hipnotisana – pred parčetom metamorfne stene isklesane mnogo pre mobilnih telefona, pre čak i elektriciteta. Dobrih stopedeset godina, „Indijanka“ je prikazivala devojku koja u ruci drži krst i ništa više. To se nedavno promenilo.

Statua u celosti via Metropolitan Museum of Art

Statua je ovde izložena još od 1894. kada ju je Metu zaveštao bivši senator, guverner, i Palmerov pokrovitelj Hamilton Fiš. „Indijanka“ je bila Palmerov prvi prikaz cele ženske figure. Kao što je kasnije objasnio Fišu, želeo je da prikaže mladu urođenicu kako „luta svojom rodnom šumom skupljajući ptičja pera, a onda naiđe na nepoznat predmet“.

Suočena sa ovim „impresivnim amblemom“ raspeća, Palmerova „Indijanka“ gleda predmet „začuđeno i saosećajno“. Ne fasciniraju je više pera iz leve ruke, već nešto sasvim ne-urođenički, evropski totem slučajno izgubljen u šumi. Kako kaže autor:

Levom rukom u spuštenom položaju ona drži simbol kom se nekada divila – pera – što je za mene bio pokušaj ilustracije napuštanja divljačkih običaja i okretanja višim, sadržajnijim temama, koje predstavlja [krst] u uzdignutoj desnici.

Ovaj gest „simbolizuje borbu za pokrštavanje američkih domorodaca“, kaže mi kustos Tajer Tols.

„Već godinama ljudi ističu kako im poza statue sugeriše da žena gleda u ajfon“

Ubrzo sam ostala sama u galeriji, ali je pola sata kasnije prošlo još petoro posetilaca. Svi su, manje ili više očigledno, obratili posebnu pažnju na Palmerovu statuu. A ja sam se tada obratila muzejskom čuvaru.

„Da li neki posetioci kažu da im se čini da ona gleda u telefon“, pitala sam pokazavši mu „Indijanku“.

Na licu mu se odmah videlo da je znao šta ću ga pitati i pre nego što sam progovorila. „Stalno“, rekao je.

Čuvar mi je objasnio da „već dugo“ radi u muzeju, i da mu ljudi „godinama“ skreću pažnju na navodnu sličnost između krsta i smartfona. Nije lako odrediti kada je sve počelo, mada je sigurno moguće naći trenutak u kom je posetiocima Galerije #759 umesto raspeća iz predigitalnog doba počelo da se priviđa nešto neuhvatljivo, neka poza, po modernim standardima sasvim prepoznatljiva.

„Već godinama ljudi ističu kako im poza statue sugeriše da žena gleda u ajfon“, kaže Tols. Opet, svaka generacija i svaka individua primenjuje svoje savremene standarde na interpretaciju umetnosti, menja ili prikriva originalno značenje, dodao je. „Percepcija umetničkog dela često je umotana u iskustvo konzumenta.“

Drugim rečima, za nekog „Indijanka“ možda simbolizuje evro-američku dominaciju nad plemenima urođenika; drugi je razmatraju čisto estetski, kao „paradigmu neoklasicizma“. A neki treći „vide kult tehnologije iz dvadeset prvog veka“.

Teško je odrediti ko je prvi prepoznao neobičnu sličnost između krsta i telefona, ali posle malo kopanja nailazi se na onlajn i štampane tragove prepoznavanja. „Indijanka“ se prepričava u modernom kontekstu kao onlajn i oflajn kuriozitet. Postala je mem.

The Civilians, prva pozorišna trupa u istoriji Meta, je 2015. sastavila selekciju američkih radova u kojima se našla i Palmerova „Indijanka“. Jedan kustos je tada rekao, a njujorški novinar Džonatan Mendel zabeležio: „Svi kažu da im deluje kao da gleda u telefon.“

Godinu dana kasnije, Stiven M. Belovin sa Univerziteta Kolumbija usputno je pomenuo „Indijanku u svojoj knjizi Thinking Security: Stopping Next Year’s Hackers. Uz sliku,dodao je natpis „Da li to ona čita poruke dok se oblači? Pravi selfi? Ne baš.“

Belovin kaže da je na statuu slučajno naišao tokom posete muzeju, radeći na poglavlju knjige koja se bavila lozinkama i autentikacijom, odnosno potencijalnim korišćenjem telefona kao tokenskom identifikacijom, što je bilo problematično.

„Ali svi imamo telefon a većina ga često koristi, nekad i pre nego što ustanu iz kreveta“, dodaje Belovin. „Mozak mi je već radio u tom pravcu kad sam ušao u muzej“.

A onda pravo niotkuda, „Indijanka“.

Belovin je sliku statue dodao tekstu „kao šalu“, ali njegov urednik je insistirao da je zadrže u konačnom izdanju. „Gugl mi je otkrio da nisam jedini tako reagovao na nju.“

Na Reditu, u postu posvećenom „Indijanki“ u okviru r/sculptureporn, korisnik dr3adlock ističe sličnostizmeđu raspeća i modernih gedžeta: „Nema šanse da to nije telefon“. Korisnik JohnnyConatus u šalipredlaže da joj neko „fotošopira telefon u ruku“.

Među najranijim primerima prepoznavanja našao se kritičar Hrag Vartanijan, koji je šestog septembra 2012. okačio fotografiju Indijanke na Instagram uz natpis „Gospođice, zabranjeni su telefoni u galeriji.“ Pitala sam ga da li misli da je prvi uočio sličnost.

„Nemam pojma“, odgovara Vartanijan preko Tvitera. „Samo mi je došlo”

Makdonel je ipak najraniji primer koji sam uspela da nađem. Slika koju je tog sudbonosnog dana napravio nosi datum: 9. 8. 2012.

*

Tokom moje posete galeriji #759, čuvar se našalio na temu Palmera koji se godinama toliko trudio oko statue, da bi sve što je on zamislio poništio jedan ekran telefona. Uzalud i detaljan opis izloženog dela, uzalud i očigledna logika: naravno da drži krst a ne artefakt iz 21. veka, osim ako verujete u teorije o putovanju kroz vreme.

Ipak, ljudi više ne vide verski simbol u ruci „Indijanke“ kao što je Palmer zamislio. Danas, kad stanu ispred statue, sposobni su samo da vide sveprisutni produkt modernog konzumerizma. Baš kao i ja.

Odmahujući glavom, čuvar se udaljio.

„Eto“, dobaci je preko ramena. „Vidite kakav je današnji svet.“

Dok su mi njegove reči još odzvanjale u ušima, videla sam dvoje francuskih turista kako dijagonalno prolaze galerijom i stižu do „Indijanke“. Bez zastajkivanja, zastali su pred statuom pogleda uprtog negde u nivou njenog pupka. Na trenutak su tako stajali, obasjani dnevnim svetlom koje je dopiralo kroz krovni prozor a kip bacao senke u dva pravca.

Turisti su se nasmešili ženi, raspeću, i jedno drugom. Prigušeno su se zakikotali i izašli.

Čini mi se da znam šta su videli.

JOŠ NA VICE.COM:

Da li svi na ovoj slici iz 1860. vidimo ženu koja drži ajfon?

Ajfoni vredni pola miliona evra ukradeni tokom ludačke vožnje

Da li verujete da su ove fotografije uslikane Ajfonom?

Više na VICE
Vice Channels