Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite konobarici

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE DE.

Većina ljudi nije baš pri sebi kad je gladna. Kao bebe urlamo čim ogladnimo, a kad odrastemo, umesto urlika šaljemo čistu pasivnu agresiju svojoj okolini.

Zara* dobro zna kakvi su ljudi kad ogladne. Ova dvadesetsedmogodišnja žena već deceniju unazad radi kao kelnerica. Kaže da i ona i kolege moraju da popiju nešto kako bi izgurali do kraja smenu ako ima zapadnu nezgodne mušterije.

Počela je kao student, konobarisala honorarno u pabu iz kog je kasnije prešla na barove, kafiće, i brojne restorane. Danas je Zara pomoćni menadžer u berlinskom večernjem klubu u koji svraćaju bogati i poznati; zarađuje oko tri hiljade evra mesečno.

Pričali smo sa Zarom u kafeu u Šarlotenburgu, elitnom delu grada, na temu najgorih gostiju, pljuvanja u jelo, i strategija za napojnice.

VICE: Da li sporije radiš ako te mušterija nervira?
Zara: Ne. Možda čak radim brže kako bi me manje zvali do svog stola. Ako bih bila spora, to bi počelo da ih nervira pa bi me svaki čas zivkali.

Zašto si se trajno zaposlila kao konobarica?
U početku mi je to bio posao sa strane, trebale su mi pare dok sam studirala, ali onda sam videla da dosta može da se zaradi na brzinu, pa mi je postalo teško da se odreknem novca. Sa vremenom sam zavolela posao – i sama cenim dobru hranu, ponosim se svojim radom. Ne mislim ništa loše o ovoj vrsti posla. Redovno čujem od ljudi da sam „prepametna za jednu konobaricu“, što me uvek iznervira. Kad god mogu, trudim se da osporim taj kliše po kom kelneriše samo onaj koji ni za šta drugo nije sposoban.

Opiši nam najgoru mušteriju koju si ikad služila.
Najgore su bogate i slavne ličnosti koje misle da imaju pravo da nas tretiraju kao govno. Na primer, jedan poznati lik redovno dolazi kod nas i ponižava konobarice. Kaže nam da smo debele, ili da su nam sise tako male da bi nam rado platio ugradnju veštačkih. Nama iskusnima nije teško da se izborimo sa tim, ali nekim koleginicama jeste, pa ih posle vidim kako plaču u podrumu. Jednom prilikom je bio toliko neprijatan da sam odbila da ga služim.

A imali smo jednom i pun sto bogatih Rusa koji su slavili nečiji rođendan. Postepeno su postajali sve više i više neljubazni, neko je čak i ujeo konobaricu, a odatle je sve krenulo nizbrdo – jedna od njih je počela da preliva hranu šampanjcem i baca suši svud po restoranu. Pitala sam je u čemu je problem, a ona je rekla „Imam toliko para da bih mogla i tvoj život da kupim.“ Na kraju sam morala da pozovem generalnog menadžera pa ih je izbacio. Još su nas posle naružili preko Fejsbuka – dva dana nisam spavala.

Da li si nekad pljunula gostu u hranu?

Nisam, ali radila sam u restoranima gde se to rutinski dešava. Ja lično ne bih mogla, ali ako je gost baš neko govno, nekad kažem barmenu da „zaboravi“ da mu u koktel sipa alkohol.

Šta još radiš kad te gosti nerviraju?
Ako su pijane budale, nekad im dodam dve-tri flaše vina na račun. Ali to samo ako mi baš preterano seru, i kad znam da mogu da plate. Ima mušterija koje baš hoće da te ponize. Prošle nedelje nam je bio neki princ iz Emirata, koji me je častio 100 EUR kad je čuo da govorim arapski, onako bezveze. Fin čovek, pomislila sam, a onda je odjednom pitao da li može da me otkupi. Odmah sam menjala sto sa koleginicom.

Da li nekad jedete šta im ostane na tanjiru?
Jedemo ako nije baš neki gadan gost. A šta god ostane u kuhinji na kraju smene, spakujemo pa nosimo kući. Hrana koja se kod nas pravi je stvarno previše kvalitetna da bi se bacala u đubre. Plus, ako čovek ceo dan radi oko hrane, postane manje izbirljiv.

Šta radiš da bi izvukla dobru napojnicu?

Ima jedna stvar na koju sam naišla u knjizi o poslovnoj psihologiji. Kažu da ako nacrtaš nasmejano sunce na računu, tamo gde treba da dopišu koliko nas časte, ne bude previše napadno. Kao, sunce je pozitivnija poruka nego ako im nacrtaš srce. Kod svih mojih stalnih mušterija, sunce redovno pali.

Opiši nam najodvratniji prizor koji si videla u kuhinji restorana
U jednom meksičkom restoranu su imali običaj da prelivaju sos koji gosti ostave nazad u šerpu, pa samo ga ponovo služili drugima. Jednom sam videla i kuvara kako zavlači ruku u pantalone da se počeše, a zatim priprema salatu; nije oprao ruke u međuvremenu. Ali u ovom restoranu imamo model otvorene kuhinje, pa nikakve gadosti ne bi ni mogle da se sakriju od gostiju.

Da li lažeš kad te mušterija pita da li je hrana veganska?
Imali smo jednu miso supu za koju niko nije bio siguran da li je veganska, ali smo je ipak tako reklamirali. Posle smo saznali da je ipak bilo ribe u toj supi.

Šta si na poslu naučila o svetu dejtinga?
Ovde u Šarlotenburgu se sve vrti oko novca; ogroman broj žena privlače bogati tipovi. Ja inače imam talenat da primetim parove između kojih će definitivno biti nešto – oseti se neka energija u vazduhu oko njih. Nekad se desi da odu u isto vreme do toaleta, pa ih nema po dvadeset minuta. Bude mi drago što se baš u našem restoranu lepo zabavljaju.

*ime izmenjeno radi zaštite identiteta i položaja