Quantcast

Pismo mojim roditeljima koji se nisu nosili kako treba sa mojom zavisnošću

Kad mi je bilo najteže, želela sam da me zagrlite.

Elizabeth Brico

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Australia.

Jednim delom – velikim delom – i dalje se plašim da ovo napišem. Nisam sigurna da li ćete ove reči ikad pročitati, a još manje sam sigurna da vam neće zvučati kao kmezavo izbegavanje odgovornosti, samo još jedan u nizu izgovora. Dala sam vam dovoljno razloga za tako nešto.

Za početak, moram da vas zamolim da mi poverujete. Ne pokušavam da izmislim nove izgovore, nove laži i manipulacije. Pokušavam najiskrenije moguće da vam kažem nešto važno. Molim vas da to saslušate.

Želim da znate da nikad nisam zaboravila onu malu devojčicu sa toliko potencijala, čak ni kad sam se ujutru budila sa osećajem da mi stomak gori (kad je čovek navučen, manjak droga deluje kao otrov, a ne same droge). Ta devojčica je uvek bila tu, skrivena negde u telu uzdrhtale bolesne osobe. I dalje sam imala snove. I dalje sam želela da postignem sve i svašta, da vas učinim ponosnim. Samo sam prvo morala da ozdravim.

Znate o čemu smo ja i moji drugari drogeraši najčešće pričali? Šta ćemo sve da radimo kad se budemo skinuli sa droge. Jedva smo čekali to vreme. Možda ću koliko sutra da napišem bestseler, ili da osvojim nagradu za najbolji kostim neke holivudske zvezde, ili da otvorim prihvatilište za nezbrinutu decu. Ti snovi su nam bili važni, ništa manje nego kad smo bili deca, kad su mama i tata još verovali u nas. Nismo imali pojma na šta će oporavak stvarno ličiti. Dok smo bili na drogama, oporavak nam je zvučao lako.



Kad mi je bilo najteže – usta otvorenih, glave zabačene, očiju poluzatvorenih – želela sam samo da me zagrlite. Umesto toga, vi ste me napustili. Ne krivim vas. Znam koliko je grozno sve to izgledalo. Možda bi pomoglo da sam nekako mogla da vam objasnim da se u stvari krijem. Da se u mračnom udobnom mestu iza tog ružnog prizora osećam tiho i spokojno i nedodirljivo.

U svojoj analizi relativnog uspeha Portugalije u borbi protiv smrtonosnih opioida, Suzana Feriera piše da je dobre rezultate donelo nekoliko faktora, između ostalog i društveno prihvatanje činjenice da „zloupotreba droga obično krije loše međuljudske odnose sa najbližima, sa svetom koji ih okružuje, i sa samim sobom.“

U skoro svim knjigama i pamfletima koje nam dele po sastancima bivših zavisnika, centrima za odvikavanje, čak i po ordinacijama terapeuta, navodi se kako je neophodno popraviti oštećene odnose sa prijateljima i članovima porodice. Ipak, ovaj teret je često na samom zavisniku. Taj neuravnotežen pristup maskira se terminima kao što su „prihvatanje“, „samosvest“, i „odgovornost“.

Potrebno mi je da i vi budete samosvesni. Prihvatite svoj deo odgovornosti za moj život. U grupama za podršku porodica zavisnika, ljudima kažu da sebe ubede kako nisu oni izazvali zavisnost, kako ne mogu oni da je kontrolišu, a još manje da je izleče.



Istina, niste imali kontrolu nad mojom zavisnošću. Kad mi se javio poremećaj zloupotrebe kontrolisanih supstanci, nije mogla samo porodica da me dovede u red. Ipak, neodgovorno je smatrati da porodica nije imala nikakav uticaj. Kad sam sa 14 godina pokušavala da sa vama razgovaram o depresiji, vi ste me ignorisali i čitali knjige – već tu ste doprineli mojoj zavisnosti.

Kad ste poludeli zbog modrica koje mi je dečko ostavio po telu sa 17 godina, pretili ste i meni i njemu umesto da mi kažete da me volite ili da zaslužujem bolje – doprineli ste mojoj zavisnosti. Kad sam vam rekla da su me zamalo silovali, rekli ste da lažem – doprineli ste mojoj zavisnosti.

Kad sam se vratila drogama a vi me zbog toga osudili – doprineli ste mojoj zavisnosti. Kad sam vam rekla da se ne osećam bezbedno kod kuće a vi odbili da me primite kod vas – doprineli ste mojoj zavisnosti.

Zvuči kao da vas optužujem. To ljudima ne prija, teško je slušati takve stvari. Za „Tajm“, Gabor Mate priča kako roditelj nehotice doprinose razvoju bolesti zavisnosti kod dece: „Roditelj ne mora biti savršen. U ovom društvu, ne zavisi sve od toga koliko se roditelj trudi i da li stvarno voli svoje dete. Problem je u tome što su roditelji često i sami izolovani, pod stresom, ekonomski nesigurni. Ran gubitak emotivnog života prisutan je kod gotovo svih slučajeva zavisnosti.”

Bila sam neizrecivo ljuta na vas, ubeđena da ste me vi sjebali. Dugo sam vas mrzela. Čak i danas, kad mi se sve skupi, opet vas mrzim. Ali razumem da ste ljudi. Ne mislim više da je bilo na vama da budete savršeni superheroji. Ne želim da vas okrivim za bilo šta. Jasno mi je da ste radili najbolje što ste mogli pod datim okolnostima. Samo želim da znate da se isto može reći i za mene.

Da bih se oslobodila zavisnosti, moram da se oslobodim starih ljutnji i preuzmem terapiju u svoje ruke. Ali znajte da ljubavlju ne biste „podržavali“ moje navike. Potrebno mi je da me volite. Bezuslovno i bezgranično.

To znači da ostanete uz mene čak i kad je najteže. To znači da razumete kad vam kažem „Ovo je previše, pomozi mi, molim te.“ Ne znači da me novčano izdržavate, ne znači da pristajete na ucene jednog zavisnika, ali znači da odbacite ideju da će mi strogoća pomoći. Strogoća vodi samo u traumu, posle koje se još teže odbacuje zavisnost.

Ne znam da li ću ikad skupiti hrabrost da vam direktno zatražim ono što mi je potrebno. Za sada, ovako sam najhrabrija. Za sada, okačiću ovaj tekst pa šta bude.

JOŠ NA VICE:

Ljudi nam pričaju o najgorim savetima koje su poslušali

Kako znati da li vam je potrebna terapija

Kad overiš od heroina devet puta