Sve što nismo znali o prvoj srpskoj fotografkinji

Priče o istoriji fotografije u Srbiji uglavnom su šture, a ovo polje nedovoljno istraženo. No, svi znamo da se prvim srpskom fotografom smatra Anastas Jovanović, a da je prvi foto-reporter bio Rista Marjanović. O ženama ovog perioda uglavnom saznajemo na osnovu fotografija sa kojih nam se smeše ili nas posmatraju, o onima iza objektiva, retko je bilo reči, pa ne iznenađuje ni činjenica da za prvu srpsku školovanu fotografkinju većina nas nikad nije ni čula.

Marija Mara Rosandić (Ruma, 1883 ̶ Beograd, 1954) je prva srpska školovana fotografkinja i jedna od prvih školovanih fotografkinja na Balkanu. Bila je stručna saradnica prvog srpskog foto-časopisa Fotografski pregled, osnivačica prvog foto-kluba kod nas Beogradskog foto-kluba i jedina i prva žena koja je bila članica Upravnog odbora. Osim toga, imala je svoj foto-atelje, najpre u Zagrebu, a zatim je nekoliko promenila i u Beogradu. Bez obzira na ove velike i značajne podatke za srpsku istoriju i razvoj fotografije, njen lik i delo nisu poznati široj javnosti. Njen suprug je bio vajar Toma Rosandić o kome se mnogo više zna, iako je ona fotografski portretisala mnoge poznate ličnosti iz ovog perioda.

Nova izložba Marija Mara Rosandić koja se traje do sedmog marta u Kulturnom centru Beograda otkriva nam opus ove autorke, a ovom prilikom pričali smo sa autorkom istraživačkog projekta istoričarkom umetnosti Milenom Marjanović.

VICE: Kako ste Vi saznali za Mariju Rosadnić i njen rad? Gde se sve nalaze njene fotografije?

Milena Marjanović: Da pokušam da saznam ko je zapravo bila Mara Rosandić i ima li uopšte, makar i delimično, sačuvanog njenog opusa, podstakao me je podatak do kojeg sam slučajno došla. Pripremajući izbor fotografija za izložbu Slikari / Ratnici / Svedoci ̶ Slikarstvo i fotografija u Srbiji 1914 ̶ 1918, tražila sam, između ostalog, lične portrete fotografa od pre jednog veka. Našla sam uglavnom samo one koje su fotografi, sledeći srpsku vojsku, snimili u trenucima predaha između povlačenja i prodiranja, dakle u eksterijeru. Jedan od njih, međutim, – portret Stanislava Krakova – zapao mi je za oko kao studijski rad. U njegovom potpisu stajalo je: M. Rosandić. Priča o Mariji Mari Rosandić tu počinje. Zatim sam ušla u trag njenim fotografijama, sačuvanim u Narodnoj biblioteci Srbije, Muzeju pozorišne umetnosti, Beograd, Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti,Muzeju primenjene umetnosti, Beograd, Muzeju grada Beograda ̶ Memorijalnom muzeju legatu Tome Rosandića, Muzeju za umjetnost i obrt, u kolekcijama Miroslava Aleksandrića i Miloša Jurišića, u Rosandićevom katalogu iz 1920, za koji je Marija snimila sve njegove do tada izrađene skulpture, među kojima su i one koje su sačuvane jedino na njenim fotografijama jer su u ratu nestale ili uništene.

Šta je najčešće fotografisala i kako biste opisali njen stil i pristup fotografisanju?

Ona pripada retkim fotografima koji su prihvatili takozvani moderan pravac u ondašnjoj fotografiji. Na prvom mestu, to je značilo boriti se za umetnost protiv komercijalnog retuširanja koje je svuda vladalo jer, naprosto, fotografija je bila moderna i svi su želeli imati svoju sliku bez ijedne bore. Mara se uporno s tim uvreženim stavom borila sredstvima koja je tokom školovanja naučila – osvetljenjem, što su neki još tada prepoznavali, pa je i u novinskim listovima spominjali rečima: „Gđa Mara Rosandić je prva žena koja se bavila umetničkom fotografijom“.

Strogo se držala stava da verno prikaže osobu. Danas nam se to čini vrlo jednostavnim, ali tada, emulzije su bile slabo osetljive na svetlo, ekspozicije su dugo trajale, pa je prvi uslov za uspeo portret bio da se osoba ne mrdne, a tek drugi da se prepoznaje. Trebalo je vremena da prođe da portret prestane biti puka zabeleška lika i postane njegova životnost.

Koga je sve fotografisala?

Portretisala je mnoge relevantne ličnosti iz tog perioda koji su joj bili prijatelji i poštovali je: Ivana Meštrovića, Ivu Vojnovića, Ivu Andrića, Gustava Krkleca, Jašu Prodanovića, Hermana Vendela, Milutina Čekića, Vitomira Bogića, Žanku Stokić, Milku Šafranek, Miloša Crnjanskog… Njeni portreti Njenog Visočanstva Kraljice sa prestolonaslednikom, to jest Marije s novorođenčetom Petrom, objavljivani i u štampi – Ilustrovanom listu ̶ iskorišćeni su kao predložak za štampanje razglednica koje su tada bile omiljene u narodu. Sve njih fotografkinja je snimala u tada vladajućem trendu – mekom, fluidnom tonu, tonu koji omogućava da se primećuje celina a ne detalji.

Zašto tek danas maltene saznajemo za Marijin rad, zašto su njen lik i delo zanemareni u istoriji i istoriji umetnosti?

Prvo, treba imati na umu da je u Srbiji, i na Balkanu, uloga žene i dalje poprilično zanemarena. Patrijarhalni kodeksi nisu strogi kao nekada – na primer sredinom XIX veka kada muškarac nije smeo da bude nasamo sa devojkom, pa zato imamo vrlo malo ženskih portreta slikanih muškom rukom, iz tog vremena. Beč je bio napredniji, ali ne toliko koliko nam se čini: prva srpska slikarka Katarina Ivanović nije imala pristup časovima anatomije na tamošnjoj akademiji, jer je to ženama bilo zabranjeno. Posle Prvog svetskog rata u Srbiji vidimo inteligenciju koja se bori sa zaostalom sredinom. Marija često objavljuje oglase da drži časove fotografije, da izrađuje portrete i snima u svom ateljeu. Tu i tamo naiđe se na neki par, nevestu u venčanici ili dete u narodnoj nošnji. Većinom snima portrete svojih prijatelja i, naravno, skulpture svoga muža. Teško je bilo navići narod da i žena može biti fotograf. Zašto je struka zatajila, ne samo u slučaju Marije Mare Rosandić. Ne bih volela da sam u pravu kad se setim odgovora jedne moje veoma mlade koleginice zašto se bavi fotografijom Vima Vendersa, pored toliko naših neistraženih starih fotografa koji po svom opusu zaslužuju mesto u svetskoj istoriji umetnosti. Odgovor je bio: „Slabo mi za njih znamo“.

Da zaključim. Jedan od razloga zašto je Marijino delo zapostavljeno svakako je i sledeći: mi ne volimo/ne cenimo dovoljno sami sebe, a počesto i one druge koji nam nesebično čine. Zašto je, inače, prvi memorijalni muzej kod nas, legat Tome Rosandića, vajara koji je Beogradu ostavio svoju vilu na Senjaku i sva svoja dela u njoj, našeg akademika, profesora i supruga Marije Rosandić, godinama zatvoren zbog renoviranja? Ovo pitanje je upućeno svim gradskim vlastima u ovom veku.

Šta ste još saznali o Mariji što se nije znalo i šta će nam sve omogućiti izložba?

Osim pomenutih i u katalogu popisanih Marinih fotografija, za druge nije poznato gde su. Veći deo foto-dokumentacije Marije Rosandić je nestao. Zna se da se fotografijom bavila do kraja života. Preminula je od raka dojke 30. juna 1954. godine. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Ovom izložbom, kao i monografskim katalogom, iz rečenog i pokazanog, nije okončana fotografska priča ali jeste osmišljena naslućena biografija ̶ ukazujući na to da se ne odričemo naših umova prošlosti, da ih ne zapostavljamo i da za njima tragamo, svesni sopstvenog kulturno-istorijskog nasleđa koje nam poručuje ko smo, kuda treba da idemo i odakle da crpimo energiju koja pokreće duhovni i materijalni preporod.