Da li su onlajn optužbe za silovanje najefikasniji put do pravde

Britanski listovi redom prave specijale na temu seksualnog nasilja – plaše nas duplericama Vajnstina, Spejsija, Vestminstera. U početku smo sve to čitali sa nevericom. Danas su već, iako šokantne, ove priče već dobro poznate. Pre neki dan sam u čitavom nizu optužbi naišla na ime osobe koju poznajem. Ona je u onlajn postu iznela optužbu za seksualni napad i navela ime počinioca.

Poslala sam joj poruku i objasnila da me zanima zašto se na taj korak odlučila. Kaže da se nada da će tako njen napasnik izgubiti posao ili naići na javne osude. Kaže da su joj u međuvremenu iz njegove firme javili da će ga suspendovati na određeno vreme, dok se istraga ne sprovede, ali istraga će se sprovesti samo ukoliko ga ona bude prijavila policiji. Kaže da ona nema nameru da to uradi – izgubila bi parnicu, on vratio na posao, čemu to?

Prethodnih mesec dana, na hiljade žena, (mahom kvir) muškaraca, i nebinarnih osoba odlučilo je da podeli sa javnošću svoje priče o seksualnom uznemiravanju i nasilju pod dobro poznatim heštegom: #metoo. Neke pričaju o konkretnom napadu koji im se dogodio, neke imenuju počinioca, neke ne žele da ulaze u detalje ili zato što je iskustvo previše bolno ili zato što se dešavalo toliko često da ne vredi svaki napad opisivati.

Ova poplava onlajn ispovesti značajno se odrazila na stvarni svet. Ivon Trejnor iz Južnolondonskog kriznog centra za slučajeve silovanja kaže da su, od kako je # meetoo hešteg počeo da se širi, imali skok od 30% u broju prijava silovanja i seksualnog uznemiravanja. Tarife terapeuta takođe su skočile. „To se redovno dešava kad god se mediji late seksualnog nasilja“, objašnjava Ivon. „Kampanja asocira na nemile događaje brojne žena i devojke koje su sećanje ili potisnule ili su se sa njim borile na razne druge načine – samopovređivanje, alkohol, droga, trening, posao.“

Osim toga što je prilika za iskazivanje solidarnosti i motivacija za žrtve da potraže pomoć, prošlomesečna kampanja je pokazala koliko je polno nasilje zaista sveprisutno. Ipak, iako se Ivon slaže da postoji „određeni pomak nabolje utoliko što je javnost sklona da poveruje ženama koje se požale na zlostavljanje ili silovanje“, brine je mogućnost da je taj pomak privremena posledica ogromnog broja žena koje masovno iznose iste optužbe. „Kad bi samo jedna žena prijavila filmskog producenta ili političara za napad, možda bi reakcija javnosti bila sasvim drugačija. Stav javnosti meri se kroz odluke sudskih veća, a još nije zabeležen skok u broju osuda.“

Ljudi optuženi preko interneta suočavaju se sa otkazima i zaobilaze ih poslodavci, ali zakonski ih za sada niko ne goni. Harvi Vajnstin izgubio je porodicu i firmu, ali istrage u SAD i UK još uvek nisu dovele do podizanja optužnice uprkos stotinak onlajn optužbi. Filmska premijera Luisa C. K. je bila otkazana, stendap šou mu je skinut sa Netfliksa, ali optužnice još nema. Eda Vestvika ( Gossip Girl) dve osobe su optužile za silovanje, ali još nije uhapšen; optužbe poriče i tvrdi da „sarađuje sa istražnim organima. Mnogi članovi parlamenta su smenjeni ili suspendovani, između ostalih laburista iz Velsa Karl Sardžent koji je kasnije pronađen mrtav pa je istraga bila obustavljena. Dva britanska novinara, Rupert Majers i Sem Kris, bila su optužena za seksualno uznemiravanje onlajn; brojni listovi odbili su saradnju sa drugopomenutim Krisom (koji je ranije pisao i za VICE). Ovakvih slučajeva je bezbroj.

Situacija je takva da su onlajn optužbe i javno isterivanje pravde uzele primat u odnosu na krivičnopravnu proceduru: brže i efikasnije kažnjavaju navodne počinioce seksualnih prekršaja i silovanja. Zabrinjavajući podaci, ne samo zato što se optuženima uskraćuje pravo na odbranu, već i zato što ukazuje na to da su oštećene strane izgubile svaku veru u sudski sistem.

Pitala sam Ivon šta misli zašto žene sve češće samo postuju o napadima, a ona mi je skrenula pažnju na sve poteškoće sa kojima se suočava žena koja pokuša da prijavi takav slučaj policiji. „Osećaju se osramoćeno, okrivljeno, misle da im niko neće verovati, da će ih primorati da sve detaljno opišu, šta je ko rekao a šta pomislio. Dalje, preti im unakrsno ispitivanje pred sudom gde će ih advokat odbrane optužiti da lažu, osporiti im motivaciju, navesti da su možda samo htele pažnju ili osvetu.“

Ivon je ovo mnogo puta čula. „Sve su to gluposti, ali porota nekad u to poveruje.“

Florens* je novinarka iz UK koja je sa 17 godina pretrpela silovanje iako toga nije ni bila svesna. Ljubila se sa dečkom te večeri, da bi on kasnije nepozvan ušao u sobu u kojoj je ona spavala i obljubio je, iako mu je rekla „ne“. Policiji se tada nije obratila, ali tri godine kasnije pošto se bolje informisala o pravilima seksualne saglasnosti, Florens je odlučila da sa internetom podeli svoje iskustvo. Silovatelja nije imenovala.

„Pročitala sam jedan tekst o silovanju gde je od reči do reči bilo opisano isto što se i meni desilo, to užasno neprijatno i traumatično iskustvo. Bilo je toliko normalizovano u to vreme da ga nisam ni definisala kao silovanje.“ Tekst joj je u mislio vratio osećaj nemoći koji je te večeri iskusila. Htela je da povrati kontrolu ispričavši svoju priču. „Imala sam osećaj da tako radim nešto konstruktivno“, kaže ona danas.

Te 2014., tri godine pre #metoo kampanje, malo mladih Britanki je javno pričalo o svom silovanju pa su mediji pokazali interesovanje za Florens i njenu priču. Ona je počela da se bavi javnim radom po ovom pitanju, da gostuje u emisijama, ali bilo joj je teško da na pravi način dopre do javnosti. „Htela sam da sagledamo širu sliku o silovanju kao bezličnom zločinu, o manjku obrazovanja, o tome kako su pretnja često poznati ljudi. Ipak, tokom TV i radio gostovanja samo su hteli da im prepričam šta se meni desilo, da ponovo proživim to iskustvo. Često bi ceo intervju saželi samo na taj deo.“ Javnost je bila fascinirana samim zločinom a ne širim kontekstom pa su se javljale manipulacije. „Priča je krenula nekim svojim tokom, to se više nije moglo kontrolisati. Ljudi su počeli da učitavaju neka svoja tumačenja."

Njen post još uvek je onlajn, a prati je i danas kroz karijeru. „Ako neko izgugla moje ime, jedino što mu iskoči je ta priča. Dugo su me ljudi zvali i tražili razgovor, ali ne zbog posla nego zbog tog silovanja.“ Florens nije htela da u ovom tekstu navedemo njeno pravo ime jer ne želi da se vraća na taj period.

Florens se policiji nije obratila jer nije na vreme shvatila da na to ima pravo. Ni kasnije se na to nije odlučila jer, kako sama kaže, „Ne mislim da je on loš čovek, samo nije imao pojma kako saglasnost funkcioniše, baš zato sam htela da pišem o tome na internetu. Možda je to neko moje iskrivljeno poimanje krivice. Zato je i teško biti žrtva silovanja. Pričala sam sa ženama čiji su silovatelji bili osuđeni, a njih je posle bilo sramota zato što su ih poslale u zatvor. Ni ja nisam imala utisak da bih time išta korisno postigla.“

Florens nije navela ime silovatelja u svom blogu, ali zajednički poznanici su ga ipak prepoznali. „To ne znači da su prestali da se druže sa njim. Možda ga je malo grizla savest, ali ništa više od toga.“

Advokat Sem Jazigi iz Londona kaže da onlajn optužbe nisu besmislene ako se ima u vidu kako funkcioniše sudska varijanta. „Kraljevsko tužilaštvo optužnicu podiže samo ako smatraju da postoji realna šansa da optuženog sud proglasi krivim“, objašnjava on. „Šansa nije realna ako je žrtva bila silovana ali se nije odmah obratila centru za seksualne delikte, doktoru, ili bilo kome drugom – čak ni optuženom. Ako nema pocepane odeće, nema DNK dokaza, nema video snimka, nema svedoka, ako se sve svodi na njenu reč protiv njegove. Tužilaštvo sve to uzima u vid, i ma koliko im žrtva autentično delovala može samo da kaže da optužnicu neće podići – ne mogu da se oslone samo na njenu reč. Žrtvu to frustrira pa se zato okrene internetu.“

Ipak, Jazigi kaže da se sterotip u nefunkcionalnom sistemu predugo zadržao, i tvrdi da su se stvari u Britaniji po ovom pitanju popravile. Nekada bi se u Magistratu održao pretparnični postupak bez prisustva porote u kom bi odbrana pribegla strategiji zastrašivanja koju je Ivon opisala – droljo jedna, htela si, sve si ovo isplanirala… „Dugo se tako radilo, ali danas je sud na strani žrtve. Nema više tog pretparničnog postupka, podnosilac tužbe ima pravo da odbije da se suoči sa optuženim pa se sudnicom razvlače zavese. Takođe su poslednjih godina zatvorske kazne za seksualne delikte sve duže od kako je donet novi pravilnik. Rekao bih da su u proseku bar 30% duže robija zbog ove vrste krivičnih dela.“

Ipak, strožije kazne za osuđene ne mogu da nadoknade nizak stepen osuda. Žene poput one sa početka teksta retko će se odlučiti da odu u policiju i pretrpe traumu ako im pravda nije zagarantovana. Jazigi objašnjava da onlajn postovanje kao alternativa odlaska u policiju jeste pravo žrtve, ali je takođe izaziva brojne probleme.

Za početak, autorka se potencijalno izlaže optužbi za klevetu. „Građanski sudski postupak lako je pokrenuti kad se iznesu tako ozbiljne tvrdnje“, kaže Jazigi, a upravo se to desilo u slučaju Alis Glas. Ona je preko interneta optužila svog bivšeg kolegu iz benda Itana Keta za seksualno nasilje i silovanje, ali sad on nju sudski goni zbog klevete. Zanimljivo da mi je još jedna od žena koje su onlajn prozvale svoje silovatelje rekla kako se ne boji optužbi za klevetu jer i ona i on znaju da ima dokaze kojima može da podrži svoje tvrdnje, tako da će on teško pokušati da je sudski goni.

Zatim, Jazigi upozorava da bi onlajn postovi mogli da se upotrebe u korist optuženog ako slučaj kasnije ipak dođe do suda, čak i ako ga žrtva ne imenuje. Pitam ga da li se desilo da odbrana uspešno diskredituje žrtvu na osnovu prethodnog postovanja, a on na to kaže „Kako da ne. Odbrana takve detalje redovno traži. Preporučujem da se o slučaju nikako ne piše onlajn, jer se takve neformalne optužbe lako mogu uzeti van konteksta. Odbrana će posle reći – evo vidite, ona sve ovo radi zbog publiciteta.“

Zanimljivo je u mom bizarnom slučaju to što sam mislila da ću se nekako osvetiti ako budem pisala o tome što se desilo“, priča Florens. „Mislila sam da ću tako sprečiti da se takve stvari ponovo dese, i meni a šire gledano i drugima.“

Florens je dve godine posle okačenog teksta ponovo bila silovana. „Ovog puta se jesam obratila policiji, ali ništa nisu uspeli da urade. Čisto sranje.“ Pitam da li misli da je originalna onlajn optužba diskreditovala pred policijom kod drugog silovanja, a ona kaže „Definitivno jeste. Ništa ne bi trebalo da može da promeni činjenicu da su me upravo silovala četvorica ljudi, makar prethodno spavala sa hiljadu drugih. Ali sve što kažeš, sve što napišeš, sve što proživiš može da se upotrebi protiv tebe jer policiji nije stalo.“

Pitam je da li je zažalila što se potpisala ispod originalnog teksta. „Ne, ne žalim ni zbog čega. Primila sam mnoge poruke solidarnosti, pokrenula javnu raspravu – mislim da su zbog mene neki ljudi shvatili da se silovanja ne dešavaju samo po mračnim uličicama. Nadam se da sam govoreći otvoreno naterala ljude da se malo zamisle.“

U međuvremenu, njeni silovatelji ne snose nikakve posledice. „Ne mislim da je moj tekst išta promenio, kao ni kasnije obraćanje policiji. Nije ih zaustavilo, i dalje su na slobodi, možda čak nisu ni svesni da su me silovali“, kaže Florens. Nisam mogla da odolim, pitala sam da li misli da bi stvari išle drugačije da je i tu četvoricu javno imenovala. Posle duže pauze, ona kaže „Stvarno ne znam. Teško mi je to da kažem, ali probala sam sve po zakonu i nije uspelo… a opet ne znam ni koliko pomažu javne prozivke po internetu.“

Pred sudom postoje mere koje štite pravo građana na zakonit proces. „Porotnike unapred ispitaju da li su čuli išta o slučaju, da li znaju aktere ili lokacije“, objašnjava Jazigi. „Porota mora biti objektivna – ko god unapred ima neke informacije o slučaju ne prihvata se kao porotnik.“ Čak i u Vajnstinovom slučaju, sudija bi morao da podseti porotnike da im je dužnost da odluku donesu samo na osnovu onoga što se predstavi u sudnici, kaže Jazigi. Lagati pred sudom je samo po sebi krivično delo krivokletstva, dok onlajn ideja po kojoj je svako „nevin dok se krivica ne dokaže“ praktično ne postoji. Sama optužba dovoljna je da čoveku oduzme posao, uništi brak, zauvek naruši reputaciju čak i pre nego što bi stigao da sroči izjavu u svoju odbranu ili podnese tužbu za klevetu. Internet je danas Divlji zapad po pitanju krivične odgovornosti.

Pošto se ovi procesi prenose van pravnog sistema u pravcu široke javne rasprave, svako od nas kao deo suda javnosti mora se zapitati na osnovu čega donosi odluke . Da li žrtve znaju svoja prava pre nego što se oglase onlajn? Da li su svesne kojim se rizicima izlažu – od narušavanja kredibiliteta do zakonske i moralne odgovornosti? Da li su rizike uporedile sa prednostima javnog istupa – zaštita drugih ugroženih, povezivanje brojnih zločina istog počinioca, politički stav protiv zataškavanja?

Zapitajmo se kako efikasno obavestiti javnost o problemima seksualne saglasnosti i bezbednim metodama za prijavu seksualnog nasilja? (Npr. Salvage.) Kako predstaviti sve načine na koji krivično-pravni sistem može da izneveri žrtve nasilja? (Dobar početak bio bi sajt It’s Not Justice.) Da li vigilantizam zahteva imenovanje optuženog, ili je moguće postići iste rezultate na druge načine, npr. podrškom unutar svake profesije koju nude osobe koje su već pretrpele istu vrstu zlostavljanja? Zapitajmo se zašto odgovornost za kažnjavanje seksualnih prekršilaca danas pada upravo na njihove žrtve?

JOŠ NA VICE.COM:

Sve gadosti koje je Harvi Vajnstin navodno radio u Miramaksu

Problem koji nastaje kada kažeš #MeToo

Keri Fišer: kravlji jezik tipu koji je napao njenu prijateljicu