Tinejdžerka objašnjava kako da se izborite sa "strahom od propuštanja"

Nakon što joj je dojadilo da sluša savete odraslih koji nisu u toku, šesnaestogodišnja Rubi Karp odlučila je da sama napiše knjigu saveta, "Zemlja me mrzi: Istinite ispovesti jedne tinejdžerke." Privlačnost ove knjige — ispunjene podjednako smernicama za vršnjake Karpove kao i duhovitim anegdotama iskustava koje je stekla u trećem razredu srednje škole — krije se u tome da potiče od nekoga ko poznaje ovu temu zato što je svakog dana proživljava.

Kao pripadnica generacije Z iz Njujorka, Karp prvo ističe koliko je privilegovana (ona je bela Jevrejka koja je odrasla na Aper Vest Sajdu), a onda se hvata tema kao što su feminizam, ljubavne veze i FOMO. Sledi odlomak o ovom potonjem iz drugog poglavlja njene nove knjige objavljene u oktobru 2017. godine:

FOMO je skraćenica za " fear of missing out" (strah od propuštanja). Mislim da je to jedna od akutno ključnih i realnih stvari o kojima mora da se priča u okviru naše generacije, zato što je toliko prisutna u našim svakodnevnih životima. FOMO je nesposobnost da izbrišete nalog na Instagramu zato što znate da ćete izgubiti pristup ljudima sa kojima ste povezani preko društvenih mreža i njihovim fantastičnim životima. To je osećaj izopštenosti kad vidite Snepčet stori svih svojih prijatelja kako se druže bez vas. To je vaša potreba da izađete u petak uveče da ne biste propustili priliku da zabeležite još jednu nevažnu uspomenu.

FOMO je nešto čega je najteže osloboditi se. To je novi oblik anksioznosti koji većina tinejdžera poput nas poseduje u nekom obliku. Prosto ne možete da prebolite svoj FOMO — morate da se izborite s njim. Dakle, kad vas maltretiraju ljudi na ask.fm-u ili se na Snepčetu osećate bez veze zato što niste na nekoj ludoj žurki petkom veče, rešenje nije tako prosto kao obrisati aplikaciju. To je mnogo više od toga, jer ako obrišete aplikaciju, uskraćujete sebi pristup tuđim životima. A jednom kad ste se posvetili tim aplikacijama i stranicama koje vam daruju identitet po sopstvenom izboru, utoliko je teže osloboditi ih se. Te društvene mreže i aplikacije umeju da progutaju naše živote, da postanu obavezna stanica kad je svima dosadno u grupi i sede u tišini buljeći u svoje blistave telefonske ekrane. Ili kada je neki događaj zabavan, svi moraju da slikaju Snepčet storije o njemu da bi mogli da pokažu svima koji nisu prisutni koliko se zabavljaju — ili, još gore, kad se uopšte ne zabavljaju, ali žele da drugi misle da se zabavljaju. Nije da su te aplikacije toliko fantastične da nas drže vezanim za sebe iz nekog konkretnog razloga; ali ako neko ima nešto a vi imate pristup istom tome, vi mislite da je ta stvar i vama neophodna. Čini se da je to svačije mišljenje o društvenim mrežama: mrze ih, ali ne mogu da ih se reše.

Skoro svaka priča koju želim da ispričam tiče se nekog oblika društvene mreže. Možda je to nešto smešno što se desilo na OKCupid-u moje majke; možda sam slučajno Snepčetovala pogrešnu osobu i bilo mi je super neprijatno; možda je prijateljica okačila ovo ili ono na Fejsu; nema veze, danas sve podrazumeva društvene mreže. Odreći se toga nije tako jednostavno kao samo "obrisati aplikaciju". Brisanje svih društvenih mreža moglo bi da pogorša vaš FOMO, zato što biste tad mogli da se brinete još više povodom toga šta drugi rade jer nemate pristup njihovim aktivnostima.

Na polovini moje treće godine, odlučila sam da sprovedem jedan eksperiment. Obrisala sam aplikacije svih svojih društvenih mreža sa telefona. Želela sam da vidim koliko mogu da izdržim bez društvenih mreža i kako ću se zbog toga osećati. Izdržala sam dva dana bez svojih aplikacija — i bilo je to najlepših četrdeset osam sati mog života. Manje vremena sam provodila na telefonu, više sam bila posvećena trenutku u kom sam se nalazila i mnogo sam manje odlagala rad na stvarima koje sam morala da uradim. Ali, nakon dva dana, postalo mi je dosadno. Nisam imala šta da radim u trenucima tišine ili neaktivnosti. Je li trebalo da čitam knjigu? Možda da pogledam film? Delovalo je neprirodno neskrolovati kroz svoj fid ili pregledati nečiji Snepčet stori. I tad sam shvatila da društvene mreže nisu nešto što samo radim iz zabave; one su postale rutina u mom svakodnevnom životu. One su postale moja apsolutna potreba.

Ako prođete pored grupe tinejdžera na užini ili u parku, garantujem vam da će najmanje jedan od njih biti na svom telefonu. Ako odem na žurku ili izađem sa prijateljicama, uvek će na nečijem telefonu postojati Snepčet stori da dočara trenutak. Ali kad malo bolje razmislim o tome, mislim da niko nije zapravo ponosan što to radi. Mislim da svi znamo da su društvene mreže adiktivne i da to može da postane problem; a opet, čini se da niko ne može da se skine s njih. Svi smo toliko zatočeni u ideji da moramo da znamo šta ostali radi svake sekunde da više ne umemo da živimo u sopstvenom trenutku — čak u mnogim slučajevima ne znamo šta to uopšte znači. Imala sam mnogo više nervnih slomova povodom toga šta drugi rade nego bih smela, a društvene mreže su apsolutno doprinele tome. Naravno, kad ste u srednjoj školi, ponekad vam je toliko stalo do toga šta drugi ljudi rade da jedva da se setite da uživate u sopstvenom srednjoškolskom iskustvu. Priznajem da polovinu svog slobodnog vremena provodim na telefonu gledajući šta drugi ljudi rade i paničim zbog toga, a zapravo mi uopšte nije toliko stalo. Prosto imam osećaj da moram da znam da li svi rade nešto kulje ili bolje od onoga što ja u tom trenutku radim, čak i ako će svest o tome učiniti da se osećam još gore nego što se već osećam.

FOMO postoji i izvan društvenih mreža, naravno. Nervozna sam kad ne odem u školu jer imam osećaj da ću nešto propustiti. FOMO nije čak ni samo stvar srednjoškolaca. Danas svi imaju svoju verziju FOMO-a. Ali društvene mreže su načinile FOMO toliko prisutnim u našim životima da on onda nadjačava skoro svaku situaciju. Konstantno rifrešujem, tipkam i četujem, i postala sam zavisna od svog telefona do granice ludila. Odlazak na letovanje i minimalni pristup telefonu najlepša je stvar koja mi se desi čitave godine. Kad smo prisiljeni da budemo bez naših telefona, to deluje kao blagoslov. To je najbolji izgovor da se udaljite od društvenih mreža. Međutim, u normalnim društvenim situacijama, sama pomisao na to da nisam pri svom telefonu deluje zastrašujuće.

Na kraju, FOMO je za neke ljude neizbežan. Teško je ne odlepiti kad imate osećaj da morate da budete negde ili da vidite nečiji post. Ali pokušajte da organizujete sebi detoksikaciju jednom mesečno, makar čak i samo na jedan dan. Na kraju će vam detoksikacija od društvenih mreža postati lakša. I više ćete uživati u njoj. I možda ćete jednog dana čak biti u stanju da izbrišete aplikaciju za koju osećate da ste toliko vezani. Koliko god to teško bilo, opustite se. Pustite da prođe nedelju dana tokom kojih nećete opsesivno proveravati šta ostali rade. Pokušajte da živite u sadašnjem trenutku. Taj prvi korak je težak, ali vremenom anksioznost i potreba za rifrešovanjem uminu. Štagod da uradite sa svojim petkom uveče biće dovoljno. Garantujem vam da "zabava" nije ni izbliza toliko zabavna kao što deluje.

Još na VICE.com:

Današnji tinejdžeri su teški smarači, tvrdi nova studija

Tinejdžeri iz Srbije nam sastavljaju plejliste njihovih omiljenih pesama

Ovaj tinejdžer je bukvalno napisao udžbenik za političke početnike