Moje štrebersko iskustvo sa uzimanjem pečuraka

Do halucinogena sam došao nešto štreberskijim putem nego što je uobičajeno. Za pečurke sam se zainteresovao pročitavši esej "Vrata percepcije" u kom Oldus Haksli detaljno opisuje svoja iskustva uzimanja meskalina, takođe halucinogene droge. Kako je u Srbiji teško doći do meskalina, okrenuo sam se pečurkama koje Haksli navodi kao po dejstvu sličan halucinogen.

Što se tiče razloga za gudranje halucinogenima, Haksli, kao veliki književnik i filozof nije navodio šarene slike, braingasm i slično – dakle, nije se drogirao da bi se izvozao. Bar ne samo zbog toga. Kao čovek nauke, gudrao se da bi proširio granice svesti i spoznaje. To je bio i moj izgovor.

Na izvestan način, sam fakultet me je uputio na pečurke. Godinu dana posle bavljenja Hakslijem, nabasao sam na poljskog umetnika Stanislava Vitkjeviča čiji rad "Narkotici" me je takođe bliže upoznao sa meskalinom, doduše ponovo kroz priču i teoriju. To sam protumačio kao znak da i sam treba da se pozabavim materijom, ovog puta u praksi.

Ložio sam se na zen, budizam, meditacije i new age koncepte o smrti ega, a majka priroda je obećavala hemijsku ispomoć u oslobađanju sopstva. Osećaj povezanosti s univerzumom iskustvo je koje često prijavljuju entuzijasti hadžiluka na haludžama. Imao sam izbor da prodam bubreg i odem na Tibet, meditiram dvadeset godina i padnem u trans ili da iskeširam dva soma i pustim da me plodovi zemlje instant nokautiraju. Nisam imao izbor.

Uradio sam domaći i konsultovao farmaceute, doktore i naučne članke o psilocibinu - psihoaktivnom sastojku u magičnim gljivama. Uradio sam to da bih se uverio u to da mi čurke od mozga neće napraviti puding, bar ne trajno. Sve je delovalo kul i bezopasno na duže staze. Medicina nije isticala mogućnost fizičkog oštećenja nervnih ćelija, hemijsku zavisnost i slično. Kao najveću opasnost članci su navodili šizofreniju i proganjajuće flešbekove. Verovao sam u moć sopstvenog uma da drži pod kontrolom sve što sam stvori. Naposletku, loš trip se ne razlikuje mnogo od noćne more, a noćna mora i te kako može biti inspirativna.

Prvi diler čiji broj sam dobio se zvao Lik. Upozoren sam da je paranoičan i čudan. Bilo je neizvesno i šta uopšte diluje. Dobio sam instrukcije da mu se predstavim kao Uroš i zakažem sastanak na "starom mestu". Pitao sam šta da mu kažem ako me pita koji Uroš. "Uroš, tebra, viđali smo se". Na svu sreću, Lik se nije javljao kada sam ga cimao.

Ispitao sam svakog poznanika koji je imao pirsing, dred ili tetovažu - stereotipi su keva - i činilo se da niko u metropoli nije imao ni čurke ni dilera. Većina njih preferirala je sintetiku što nije bio moj fah. Na kraju sam do robe došao sasvim slučajno, onda kada sam i prestao da je tražim. Drugarica koja je sa mnom pevala u crkvenom horu poznavala je lika koji je poznavao lika. Preko tri posrednika, do mene je na kraju dospela roba. Čuvao sam je neko vreme dok se ne uverim u to šta sam zapravo pazario. Dogovorio sam se sa drugom, Mitketom, da bude moj trip siter, odnosno osoba koja će pripaziti na mene ako stvari krenu nizbrdo kad uzmem pečurke. Pored svih priprema, na kraju sam ih probao u potpuno pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.

Ono što me je pojelo nije bilo ni mesto ni vreme kad sam zgutao čurke već činjenica da sam kevi, ćaletu i babi rekao šta ću da uradim. Mislio sam da su dovoljno "liberalni" i "progresivni" matorci da od toga ne naprave dramu. Hteo sam da budu načisto s tim da nisam 'koman i da je u pitanju naučni eksperiment, ali uzalud. Keva je bila kul, baba k'o baba, možda bi se i smejala da je ćale u sred paničnog napada nije istripovao da ću da umrem ili poludim. Ili oba.

Uveravao sam ih da fatalni ishod nije moguć sem ako nisam dobio otrovne pečurke, a da je rizik za to isti kao kad kupuješ šampinjone. Ništa to njima nije značilo jer, zakon. Jebalo im se i za to što sam do tančina bio upoznat sa biohemijskim procesima koje haludže iniciraju, ja sam za njih bio dete - debil, narkoman, kriminalac i džabe mi fakultet. Pošto njihov polemički ton nije bio politički korektan, napustio sam objekat.

Ispred su me čekali ortaci sa kojima sam otišao u obližnje selo gde smo u vikendici slavili 1. maj. Bilo nas je desetak, ali smo samo nas dvojica znali da to što imam u džepu nije u dijetalne svrhe. Čim smo stigli, Mitke i ja smo se otisnuli u potragu za šumom gde ću se "povezati sa prirodom". Jedinstvo sa prirodom i ukupnošću postojanja, odsustvo ega i isijavanje jarkih boja su uobičajeni doživljaji pečurkaša. Malo sam se skenjao jer smo bili okruženi samo niskim rastinjem. Falio mi je meditativni šumski ambijent. Umesto zelenila, okruživale su nas samo njive, ali bili smo solo i to je za početak bilo dovoljno.

Bilo mi je teško da poverujem da ću uskoro biti pod uticajem halucinogena. Uglavnom sam dežurni strejter, trezan kad su svi pijani. Retko obratno. Baš dok sam grickao čurke, svratili su nam nepredviđeni gosti i da me ne bi dekoncentrisali, napustio sam ih dok ih je Mitke zagovarao. Rekao sam samo da ću da prošetam i da se brzo vraćam. Kad sam se vratio bio sam urađen k'o zmaj, ali o tome kasnije.

Pošto sam se osamio, seo sam na zemlju, pokušavao da meditiram i čekao da me pukne. Prošlo je dvadesetak minuta i ništa, a onda sam se, u sred dubokog razmišljanja, nasmejao. Kada sam pokušao sebi da odgovorim zašto, ponovo sam počeo da se smejem. Tako sam ušao u vrzino kolo. Kroz deset minuta, smejao sam se k'o lud na brašno - svemu, a možda ponajviše pokušaju da saznam čemu se smejem ili da uopšte bilo šta saznam. Sedeo sam sam na putu pored njive i umirao od smeha. Smejao sam se svemiru i sa svemirom. Smejali smo se jedan drugom i sebi samima.

Imao sam neki osećaj lakoće u glavi, a s vizualnim opažanjem se dogodilo nešto što ne umem da opišem. Kao da mi se blago menjao fokus i zbog toga sam se sve više cerekao. Pomislio sam da je vreme da sve to nekako artikulišem. Palo mi je na pamet da moje raspoloženje zavisi od kvaliteta vizualnih opažaja i da posmatranje prostora definitivno utiče na psihičko stanje. Prostor je bitan ! je bila genijalna poruka koju sam hteo da zabeležim i ostavim u nasleđe budućim kosmonautima, ali mi je dnevnik ostao u vikendici . Dobauljao sam nazad da pokupim dnevnik i Mitketa, sve vreme se cepajući od smeha.

Trebalo je da prenesem poruke s one strane stvarnosti ili svesti. Mitke je čekao da mu kažem nešto što bi zabeležio pošto ja nisam mogao da pišem. Nisam mogao ništa pošto sam se pola sata previjao po podu i umirao od smeha. Tad su počele halucinacije. Tokom čitavog tripa imao sam samo tri halucinacije otvorenih očiju, ali kada bih zatvorio oči, u 90 odsto slučajeva bih žestoko halucinirao. Prvo što sam video bila je neka kuća i dvorište s plavom ogradom. Svidelo mi se.

Ubrzo su misli krenule asocijativnim tokovima. Granale su se spontano i prebrzo da bih mogao da komuniciram. Nisam mogao da pratim sam sebe. Dvanaest sati pre konzumiranja ništa nisam jeo i jako me je puklo. Isprva sam samo uživao u slikama koje bi mi pucale pred očima iako su bile zatvorene. Kontao sam da te slike imaju skriveno značenje i pokušavao sam da ga rastumačim. Bulaznio sam: slano, more, početak, miris, detinjstvo, rođenje, žena, krava, nije krava nego poštansko sanduče, ćale - pošta, pismo informacija, iz sandučeta u sanduče, sve je informacija…

Onda su te informacije koje nisam mogao da dekodiram u vidu geometrijskih figura počele da piče kroz moje vidno polje, da pulsiraju, dišu, ulaze mi u glavu i izlaze iz nje sve brže i brže. Legao sam na zemlju i razdrao se: Moja kosa se prostire svuda! Onda sam se previjao, mazio sebe i zemlju i doživljavao braingasm, odnosno orgazam mozga. Iako je zadovoljstvo bio više kognitivne nego seksualne prirode, ipak sam stenjao od zadovoljstva.

Kad smo kod smrti ega, odmah da kažem da se u mom slučaju ispostavilo da je to čisto sranje. Pokušao sam da dokažem Mitketu i sebi da mogu da se otreznim, smirim bujicu misli i prevaziđem dejstvo psilocibina. Moj ego je, umesto da nestane, očigledno podivljao. Tad je sve otišlo nizbrdo. Trip teži ka tome da te izvoza, a ne da ti vozaš njega. Iako sam to znao prosto sam morao da dokazujem sebi da sam sopstveni gazda. Pečurke ti dopuste da to uradiš jer na kraju krajeva ti jesi kreator sopstvenog tripa… ali to ne znači nužno da je taj trip i dobar. Iako sam osećao da to ne treba da radim, pokušavao sam da se otreznim. Tako sam se setio da moji verovatno misle da ležim negde otrovan u jarku. Protivno Mitketovim naporima, pozvao sam ih da im objasnim da sam živ i zdrav, ali ćale nije uspeo da skonta ovo drugo iz mog buncanja o slanom začeću. Nije hteo da mi da da pričam s babom i tu sam puk'o.

Pogledajte VICE Srbija film Ajahuaska, mit o potrazi

Setio sam se da su ćale i baba srčani bolesnici i da sam ih jako uzrujao, a onda sam se istripovao da se nešto desilo babi i da moram kući. Mitke je pokušao da me urazumi, ali sam ga prekidao u pola rečenice govoreći mu da znam šta on misli, ali da on ne zna šta ja znam i da mora da me vozi kući. Odbio je, a onda sam polugo počeo da trčim preko njive u pravcu u kom sam mislio da mi je kuća, inače udaljena dvadesetak kilometara od sela.

Video sam u daljini nekog čiču na traktoru i hteo da ga pitam da me odveze nazad. Protrčao sam pored vikendice, a Mitketovoj hajci na mene se pridružilo još par drugara koji su u međuvremenu upućeni u moj eksperiment. Ostali su gledali s terase kako ortaci posrću po oranici jureći dugokosog polugolog lika koji sprinta ka traktoru. Kidali su se od smeha i navijali: Hvataj ga za noge. Mislili su da sam pijan. Čiča na traktoru je video polugolu metaliku kako trči ka njemu, dok je drugari jure i viču joj da stane. Već na tridesetak metara razdaljine, skontao je da nisam pijan i da sigurno ne pritrčavam da čestitam praznik. Jebiga, videlo se. Pretpostavio sam da se boji ga ne napadnem ili da mu ne podletim pod traktor pa sam usporio, zastao i kulturno i smireno pitao u kom pravcu je Kruševac. Tada su me stigli drugovi.

Posle 30 minuta objašnjavanja da vidim dalje nego oni i da moji proračuni uzročno-posledičnih nizova jebu kevu kao i da mogu da im čitam misli, predali su se. Mitke je morao da me vozi kući. Svima sam usrao 1. maj.

Na putu do kuće, optuživao sam Mitketa da me vozi u krug. Objašnjavao sam mu šta on misli da ja mislim da on misli i šta će se desiti ako se desi ovo, a ne ono drugo. Morao je da me pusti da navigam auto i stigli smo do kuće, ni dan danas ne znam kako, jer trezan odande ne bih umeo da se vratim.

Upao sam u kuću, a paranoik od ćaleta je samo nahranio moje strahove da će se baba šlogirati zbog mene. Zatekao sam je kako spava i nisam smeo da je probudim jer sam mislio da će se istripovati da joj se javljam s one strane i da će joj tek onda skočiti pritisak. Ipak, ako je ne probudim, sanjaće da sam se otrovao i umro i neće biti dobro. Naposletku sam je probudio i okrenuo stvar na šalu, izbuncao svašta i žena se rasplakala od smeha. Ćale se nije dao tako lako. Bogami je hteo da me bije u mojih 24, onako nadrogiranog, ali je Mitke i dalje bio na dužnosti bejbisitera pa se ćale iskulirao.

Seo sam čelo stola i objavio da svima donosim vesti s one strane ljudskog iskustva. Sve jeste, ali i nije. Zamolio sam babu da stavi kafu za Mitketa, ali i da ne stavi kafu za Mitketa. Ćale mi je rekao da treba da se stidim, ali ja sam rekao da je stid smešan i da se treba stideti stida. Bio sam nenadjebiv. Samo što je baba stvarno imala žestoko povišen pritisak i žestoko se uplašila da sam flipnuo. Rekao sam joj u poverenju da se ne plaši jer se ja samo pravim da sam lud. Baba, život je show . Ovo nije stvarno. Ali mora da se glumi.

Beše mnogo neprijatno. Ćale je zamolio Mitketa da me odvede u sobu da me ne gledaju više.

Kad sam se spakovao u krevet, već su prolazili poslednji stadijumi tripa. Skontao sam koliko sam sranje priredio ortacima, Mitketu i mojima, pa sam pustio dve-tri junačke niz obraz. Pričao sam kako izvesni negativni kosmički zrak pada tačno tu gde mi je sobna biblioteka i da su mi knjige sjebale život. Polako sam se treznio i padao u san psujući sebe, Hakslija, studije književnosti i eskperimente sa halucinogenima.

Još na VICE.com

Pečurke su najbezbednija droga koju možeš da uzmeš

Ljudi nam prepričavaju najgore tripove na pečurkama

Deset stvari koje mogu da pođu po zlu kad si na pečurkama