Jelena Lengold: Posle svake nagrade, izignorisaće ti sledeću knjigu

Tokom poslednje nedelje oktobra, može da nam se učini da su pisci, pesnici i, uopšte, svako ko se pera lati, cenjeni, slavni i poznati. Ostalih nedelja u godini, teško da je tako. O piscima govorimo kada dobiju nagrade, ako smo oduševljeni ili razočarani njihovim delima, i retko, vrlo retko, saznajemo kako izgleda taj proces prebacivanja plutajućih misli na beli papir.

A ko će bolje da razotkrije proces pisanja i same pisce nego oni sami? I zato su se pisci Darko Tuševljaković i Oto Oltvanji upustili u avanturu intervjua sa spisateljicom Jelenom Lengold, jednom od najznačajnijih savremenih književnica u ovom delu sveta, dobitnicom Andrićeve nagrade za 2016. godinu, za knjigu pripovedaka "Raščarani svet". Jelena Lengold će u subotu, 28. oktobra, na Sajmu knjiga u Beogradu, razgovarati sa čitaocima.

Oto Oltvanji: Kako se uopšte desilo da počneš da pišeš?

Jelena Lengold: Verovao ili ne, znam tačno odgovor na ovo pitanje! Imala sam 7-8 godina, moja majka, profesor književnosti, vodila je đake na ekskurziju, a ja sam bila jako tužna, i pomalo ljuta, što ona odlazi na put. Te da bih i nju učinila podjednako tužnom, napisala sam pesmicu o nekoj mrtvoj deci, i ceduljicu sa tom pesmom zakačila za mamin kofer. Dozvoljeno je izvlačiti sva moguća psihoanalitička tumačenja iz ove istinite ispovesti.

OO: Šta je važnije: talenat ili marljiv rad?

Ja sam ti živi dokaz da marljiv rad nije presudna činjenica. Nikad nisam mnogo radila, ili bar taj rad meni nije bio težak, nisam ga doživljavala kao rad, i ceo moj život je jedna improvizacija. Usput sam učila, usput pisala knjige, smišljala govore, seminare, predavanja, emisije. Nikad nisam, kako se to kaže, zagrejala stolicu i mučila se. Kad imaš sreću da radiš samo ono što ti ide lako, što umeš, onda su ti šanse za uspeh mnogo veće. Muka onda uopšte nije neophodna.

Darko Tuševljaković: Misliš li da postoji domaća književna scena i ako postoji, kakvom ti se čini?

U godinama sam kad pratim verovatno već treću generaciju te domaće književne scene. Sećam se poplave zavičajnih pisaca, pa zatim poplave postmodernista, pa onda pisaca koji su se fanatično bavili ratom, raspadom Jugoslavije i Miloševićevom Srbijom. Sad su svi ti književni modeli pomalo nestali.

Ko je došao, ko je sad na sceni, to je pravo pitanje? Bojim se da su to mahom nestrpljivi pisci, opravdano nervozni zbog komercijalizacije književnosti, nespremni da svoje ime grade lagano i postupno. Stilski i tematski donekle zbunjeni, negde između svetskih bestselera i domaćeg očajanja u kome stvaraju.

DT: Ovogodišnja si dobitnica Andrićeve nagrade i u svetlu toga, da li je posle nagrade lakše ili teže pisati?

Znaš one ljude kad na dodelama nagrada kažu: "Ova je nagrada za mene velika čast, ali i velika odgovornost…" E, taj drugi deo lažu. Nagrade su velika radost i velika motivacija. Odgovornost ne moraju nužno da budu. Jedino što posle svake nagrade znaš da će sledeću knjigu da ti izignorišu, pa je najbolje da se na to unapred pripremiš. Naravno da posle nagrade imaš više volje, barem za neko vreme.

OO: Održala si dirljiv, uzbudljiv, duhovit govor na dodeli nagrade, kad si objasnila da je ona zapravo tvoj brižljivo osmišljen poklon mužu za dvadesetpetogodišnjicu braka (koja se poklapa sa tradicionalnim datumom dodele Andrićeve nagrade). Tvoj muž, Aleksandar Baljak, uspešan je i cenjen aforističar. Postoji li u vašem domaćinstvu zdravo kreativno nadmetanje?

Nema nikakvog nadmetanja, nikad nije ni bilo. Mi smo potpuno u dva različita književna kosmosa. Tu smo uglavnom da se podržavamo. On mene svojim aforizmima zabavlja svakodnevno, a ja njega svojim tekstovima nešto ređe, ali u dužoj formi. Ja sam tu da se smejem onome što on kaže, a on je tu da lektoriše moje knjige i da traži slovne greške. I naravno, neophodna je sloboda.

Uvek sam imala istinsku slobodu da pišem šta god hoću, a pisci znaju da ta sloboda nije baš podrazumevajuća. Tabui su često ponajviše u nama i onaj ko živi s piscem trebalo bi da mu pomaže da te tabue ruši.

OO: Kako sagledavaš svoj dosadašnji opus iz današnje vizure? Postoji li neka knjiga na koju si ponosnija od drugih? Ima li neka sa kojom više ne možeš da se poistovetiš?

Imam na ovo pitanje potpuno ambivalentan odgovor. S jedne strane, samu sebe sam prijatno iznenadila u životu, jer ja zaista nisam od sebe imala neka naročita očekivanja, nisam preterano ambiciozna osoba. S druge strane, razočarava me to da ne mogu da se nateram da budem disciplinovana, da pišem redovno, iako kad sednem, pišem veoma brzo i lako. Izgleda da je to neko moje malo lično prokletstvo.

Što se tiče knjiga, mislim da je moja najbolja, a istovremeno i najzanemarenija knjiga "U tri kod Kandinskog", jer je imala peh da je došla posle ovog mnogo nagrađivanog "Vašarskog mađioničara" koji mi se već pomalo i smučio. Nikako ne bih volela da budem pisac jedne knjige, to je moj naveći strah. Što se tiče poistovećivanja sa odavno napisanim, shvatila sam nedavno kad sam koncipirala knjigu svojih Izabranih pesama da još mogu relativno spokojno, bez stida, da čitam čak i svoje pesme od pre 35 godina.

Mislim da sam oduvek bila vrlo restriktivna u izboru onoga što objavljujem, nisam imala skribomanskih tendencija, i to se danas pokazuje kao dobro. Nije ugodno kad se autor zastidi neke svoje knjige.

DT: Smatraš li da postoji spisateljska kriza i/ili trenutak u kojem pisac oseti da je rekao sve što ima da kaže?

Ja imam spisateljsku krizu posle svake knjige, i ta kriza se zove nemotivisanost. Veoma često mi se čini da su svi ti napori da se bivstvuje u umetnosti uzaludni i besmisleni, čini mi se ponekad da je sve manje ljudi koje to uopšte zanima, ponekad sam pritisnuta izvesnim osećanjem nepravde što je sve to povezano sa veoma neizvesnom egzistencijom.

A onda nekog sledećeg dana odjednom pronađem neki viši smisao, pa kažem sebi da sve to baš i mora da bude tako, da umetnik i ne sme da živi u blagostanju, da umetnost mora da se bori za zrak svetlosti, ili sretnem neku nepoznatu osobu koja mi ispriča kakvu dirljivu pričicu o tome kako joj je neka moja knjiga značila u životu. I onda se vratim u kolosek.

DT: Pitanje koje su mi već nekoliko puta do sada postavili: šta imaš od pisanja?

Arsen Dedić ima jednu divnu pesmu koja se zove "Moj zanat" i upravo o tome govori. Teško da bih mogla da kažem nešto lepše od onoga što je on tu već kazao. Ima u toj pesmi jedan stih - "U snu sam se peo, da nisam ni znao".

Ubeđena sam da malo koji stvaralac sebe istinski pita: šta ja imam od ovoga što radim? Jer mi zapravo i nemamo neki izbor. Mnogi od nas rade u životu i druge poslove, obavljaju svoje druge uloge, budu očevi, majke, kćeri, sestre – ali kad sve to namire, manje ili više revnosno, jedva čekaju da se vrate svom svetu. Ne biramo mi taj svet, on je izabrao nas i drži nas kao taoce, zauvek izgubljene za normalan život.

OO: Koja vrsta čitalačke reakcije te najviše zadovoljava?

Kako je rekao jednom Milošević – ne slažem se sa pitanjem. Naprotiv, ja mislim da današnji pisci imaju previše kontakata sa čitaocima i njihovim reakcijama, a za to krivim pre svega zavodljivost društvenih mreža. Nestala su lepa vremena kad je pisac sedeo u svojoj sobi i pisao, a niko nije znao ni kako on izgleda. Jedina čitalačka reakcija koja bi trebalo da nas zanima jeste da li se naše knjige čitaju. Umesto toga, meni danas na Fejsbuku ili Tviteru svako može da napiše da mu se ne sviđa što je lik taj i taj uneo šolju čaja na strani 45. Ili da se na mene ljute što je neka priča jako tužna.

A bilo je i toga, zaista. I šta da im kažem? Ne znam ni sama. Mislim da treba držati distancu, a ni za čitaoca uopšte nije dobro da upoznaje pisca, to može samo da mu sruši iluziju.

DT: Ima te na društvenim mrežama. Veruješ li da javne ličnosti angažmanom te vrste mogu da pokrenu neke stvari, utiču na ljude, raščaraju svet?

Po svemu sudeći, to je danas imperativ: imaš neko ime, dakle dužan si da ga upotrebiš za cilj koji smatraš vrednim. Bilo da je taj cilj političke, ekološke, vaspitne ili bilo kakve druge prirode. Čini mi se da sam se sa tim aspektom modernog sveta pomirila, iako i dalje mislim da bi za pisca bilo najbolje da gleda svoja posla i da se ne meša mnogo sa svetom. Ali, avaj, to je danas nemoguće.

Pa pošto je već nemoguće, ja neštedimice istresam svoje amaterske političke stavove na Tviteru, u nadi da ću time jedan broj ljudi uveriti u ono u šta ja verujem. Ili ponekad samo da ih pozovem na neku akciju, neki događaj. Nekad makar i da preporučim dobru knjigu. Uverila sam se da te stvari imaju efekta, iako su zapravo jedno veliko gubljenje vremena.

OO: Možemo li i u budućnosti da očekujemo mačke u važnim ulogama u tvojim pričama?

Moj svet je nezamisliv bez mačaka. Flober je jednom napisao: "Ja privlačim ludake i životinje." E, ja mogu slobodno kazati da privlačim mačke. Gde god da sednem, pojavi se neka mačka i počne da mi se vrzma oko nogu.

DT: Hoće li iko čitati knjige za pedeset godina?

Sasvim sam sigurna da hoće. Možda će se sve manje čitati u papirnom obliku, kao što danas zanemarljivo malo ljudi sluša ploče, ali će se svakako čitati. Umetnost je, uopšte, mnogo izdržljivija nego što se čini. Navikla je da obitava na margini, a da u isto vreme obezbeđuje kontinuitet duhovnosti ovog sveta. Kao neka biljka koja raste u pustinji i kojoj je bukvalno jedna kišica godišnje dovoljna da preživljava.

A osim toga, vremena se menjaju i svako vreme ima svoje vrednosne sisteme. Uopšte nije isključeno da će posle tehnokrata i marketinga, nekad ponovo doći neka renesansa.

Još na VICE.com

Domaći pisci i spisateljice o romanima koje nikad nisu napisali

Piscu je sve dozvoljeno, kaže Darko Tuševljaković, dobitnik Evropske nagrade za književnost

Kad zapne pisanje, odvrnem tuš