Biti mrtav je još veće sranje nego što ste mislili

Kada je Hju Hefner preminuo, sahranjen je na groblju Vestvud Memorijal Park, odmah pored Merilin Monro. To nije bila slučajnost: kupio je grobno mesto 1992, za 75 hiljada dolara, sa takvom sladostrašću se hvaleći novinarima, da iznenađuje to što nije pokušao da mazne mesto direktno iznad nje. Udovica ranijeg žitelja grobnice, Ričarda Pončera, prodala je parcelu 2009. (U slučaju da ste zabrinuti da je prodaja bila čin nepoštovanja sećanja na Merilin, Ričardova poslednja želja je bilo upozorenje da „ ako me ne stavite naglavačke iznad Merilin, progoniću vas do kraja života".).

Merilin Monro je zadesila poznata sudbina slična onoj koja je suđena slavnim mrtvacima: ona je javna ličnost čiji imidž postoji bez obzira da li je još uvek živa, što je čini sveticom pop kulture (Grob joj je redovno prekriven tragovima karmina od poljubaca onih koji dođu da joj odaju počast – vid obožavanja takođe viđen na grobu Oskara Vajlda.). Ali dok njena legenda živi, mrtvaci su takođe segment poslovanja grobalja, i niko ih ne pita za to ko će im praviti društvo. Za Hefnera, to je bila prilika da muk groba zameni uzbuđenjem statusa besmrtnosti u pop kulturi.

Simbolika i etičnost sahranjivanja mrtvih odavno izaziva tenziju među živima (Jasno je da je Hefner bio svestan simbolike, i mnogo manje zabrinut zbog toga koliko je etički da bude sahranjen pored žene čije su neodobrene nage fotografije lansirale Plejboj.). Svojom knjigom 199 grobalja koja treba videti pre smrti, Loren Rouds je praktično napravila katalog grobalja, od kojih su mnoga turističke atrakcije. Tu su dežurni krivci – Saton Hu, piramide, Pompeja – ali istorijat koji stoji iza manje očiglednih mesta je ono što je zaista zanimljivo. Ispostavilo se da mrtvi ni izbliza ne poseduju toliku postojanost kao što smo se možda nadali.

Tokom istorije, odnos prema leševima je varirao od obožavanja do surovog pragmatizma. Katakombe su napravljene za mrtve za koje jednostavno nije bilo više mesta u plitkoj zemlji; lokacije grobalja pijetet diktira jednako koliko i politika. Obećanje večnog počinka često je provizorno. Među najtoplijim preporukama Roudsove je Atre Sen Maklu u Ruanu, lokacija na kojoj su sahranjivane žrtve epidemije kuge – u više navrata. 1348. godine, kada je kuga desetkovala tri četvrtine stanovništva ovog grada, „svi leševi, bez obzira na društveni status, položeni su u masovnu grobnicu".

Kada se bolest ponovo vratila u 16. veku, leševi su đuture premešteni iz Sen Maklua, da bi se napravilo mesta za njihove potomke – a kada je to groblje „zatvoreno kraljevskim dekretom" 1781, svi mrtvi su ponovo odnešeni. Priča Roudsove se ovde završava, ali za one morbidno radoznale, umrli od kuge sada počivaju na groblju Mon Gargan, koje se nalazi u blizini – osim tela otkrivenih u dvorištu tokom iskopavanja 2016, i crne mačke uzidane u zidove pre više vekova, da drži đavola podalje od vrata.

Tako sablasne mere predostrožnosti zvuče blesavo, ali smrt ima običaj da nas odvraća od racionalnog, i strah od duhova koji ustaju iz groba postaje goruće pitanje kada se leševi izmeštaju, kao bilo koji drugi stanari. To je delom razlog i za to što mrtvima ostavljamo hranu da ih utešimo, pokušavamo da ukrademo nešto sa Elvisovog groba, ili nosimo nakit žalosti napravljen od kose voljene osobe koju smo izgubili. Smrt je zastrašujuća, a ljudsko sećanje varljivo; barem znamo da hrana pruža utehu; a broš je teže oskrnaviti nego mesto večnog počinka koje je neko odobrio.

To odobrenje se može naći posvuda u 199 grobalja, kada god Rouds pomene tekuću politiku koja stoji iza obezbeđivanja mesta za odlaganje nečijih kostiju. „Božja mala parcela", groblje za robove u Njuportu, Rod Ajlend, je odvojen komad javnog zemljišta; pretpostavljamo da dodeljivanje javnog zemljišta nije bila privilegija za jevrejsko stanovništvo u Njuportu, s obzirom da su jevreji morali da kupe parcelu za jevrejsko groblje Turo. Sablasna fotografija „Tornja za utehu duše" ilustruje navod o Manzanaru – spomeniku koji su platile japanske porodice koje je američka vlada zatočila, da bi imali nešto u znak sećanja na svoje mrtve.

A istorija zemljišta na kome je groblje često ima sablasni prizvuk i pre nego što smrti stignu na njega. Kada Rouds stigne do javnog groblja Bagujo, na ostrvu Luzon na Filipinima, čitamo o „modernim" grobljima (odvojene parcele, zasebni nadgrobni spomenici) koja su ipak stara više stotina godina. Najstariji nadgrobni spomenik na Baguju datira od 1934, dve godine nakon što je američka vlada „otvorila ovo groblje", na osnovu toga što ga je zauzeo „poglavica Ibaloja" Mateo Korino.

To što Rouds ističe samo Bagujo od grobalja na Filipinima je samo po sebi indikativan izbor. U knjizi u kojoj je akcenat u tolikoj meri na američkim i zapadnoevropskim grobljima, postoji neizbežan osećaj da prezentacija utiče na percepciju. Istorija deluje bogatije kada je više toga pred našim očima, i lako je pomisliti da su mesta na kojima ima više grobalja značajnija, umesto da ih je lakše obilaziti. Ali iako je rezultat toga knjiga u kojoj su prioriteti jasni, Rouds je možda zalutala u svom oprezu. Na nekoliko mesta, 199 Grobalja se bavi time u kojoj meri mrtvi pripadaju živima; groblja su mesta i javnog i privatnog sećanja, a tu razliku nije lako razlučiti.

Na kraju je to možda najjači utisak koji ostaje posle 199 grobalja. Individualni grob je biografija. Individualno groblje je komad istorije. Ali kao celina – kao svedočenje o toliko mnogo ljudi koji su živeli na jednom mestu, a onda nestali – groblje ostaje nešto kontemplativnije. Znamo koga žalimo. 199 grobalja nas natera da se zapitamo: Gde žalimo, i zbog čega?

Još na VICE.com:

Sa kim bih volela da budem sahranjena

Fejsbuk menja način na koji govorimo o smrti

Fotografije smrti