Ljudi koji gledaju horor filmove lakše podnose pandemiju, pokazalo istraživanje

U svojoj knjizi Dreadful Pleasures, teoretičar pop kulture i povremeni plagijator Džejms B. Tvičel, osvrnuo se kako na poreklo horor žanra, tako i na neobjašnjivu privlačnost bivanja usranim od straha. „Savremena dela veštačkog horora nastala su kao posledica otkrića kasnog osamnaestog veka da izazivanjem ekstremnih osećanja uživanja u strahu, pisana reč i ilustracija mogu pobuditi i iskoristiti snažna osećanja duboko u ljudskom duhu“, napisao je on. Nekoliko vekova kasnije, grupa istraživača iz Sjedinjenih Država i Danske dovela je u pitanje da li bi „ekstremni osećaji“ podstaknuti užasima mogli biti od koristi za naše mentalno zdravlje, sada kada je svaki dan bukvalno horor. Za svoju studiju - koja je nedavno objavljena u časopisu Personality and Individual Differences (Ličnost i individualne razlike) i koju je finansirao Istraživački program za medije, komunikaciju i društvo na Školi komunikacije i kulture Univerziteta u Arhusu - regrutovali su 310 učesnika i postavili im niz pitanja o vrstama filmova i TV emisija koje su im se svidele, o tome da li su gledali filmove povezane sa pandemijom i pitali koliko se slažu ili ne slažu sa 13 pitanja o njihovom emocionalnom stanju („Bila sam depresivnija nego obično“) i načinu razmišljanja ( „Osećam se pozitivno prema budućnosti“) tokom prvih dana pandemije. „Iako većina ljudi gleda horor filmove sa namerom da se zabave, a ne da nauče nešto, strašne priče pružaju brojne prilike da se nešto nauči“, napisali su. "Fikcija omogućava publici da istraži zamišljenu verziju sveta uz nikakav rizik. Kroz fikciju ljudi mogu naučiti kako da pobegnu od opasnih ljudi, kreću se u novim društvenim situacijama i uvežbavaju svoje veštine „čitanja” drugih i regulacije sopstvenih emocija."

Saznali su da ljubitelji horor filmova, kao i ljudi koji su se „češće bavili zastrašujućim izmišljenim fenomenima“ doživljavaju niži nivo psihološkog stresa tokom pandemije od onih koji preferiraju druge žanrove.

„Jedan od razloga zbog kojih upotreba horora može biti u korelaciji sa manje psihološkog stresa je taj što horor fantastika omogućava svojoj publici da vežba suočavanje sa negativnim emocijama u sigurnom okruženju“, zaključili su. „Iskustvo negativnih emocija u sigurnom okruženju, na primer tokom horor filma, moglo bi da pomogne pojedincima da usavrše strategije za suočavanje sa strahom i smirenije suočavanje sa situacijama koje izazivaju strah u stvarnom životu.“

Pored toga što su se fokusirali na horor filmove, istraživači su u jednu kategoriju koju su nazvali „prepper“ kombinovali četiri vrste filma (invazija vanzemaljaca, apokaliptični, postapokaliptični i zombi). Ispitanici koji su pokazali da najviše uživaju u tim filmovima bili su - gle čuda! - bolje mentalno pripremljeni za pandemiju i doživeli „manje negativnih poremećaja“ u svom životu. Na kraju, od učesnika je takođe zatraženo da sebe ocene na skali morbidne znatiželje, što je test procene sastavljen od 24 tačke koja određuje nečiji interes za „neprijatne stvari“, uključujući smrt. (Neke od izjava na skali uključuju „Da sam živeo u srednjovekovnoj Evropi, bio bih zainteresovan da prisustvujem javnom pogubljenju“ i „Bio bih zainteresovan da prisustvujem ili pogledam video egzorcizma.“) Oni najmorbidnije znatiželjni su prijavili više pozitivnih iskustava, a takođe su bili najskloniji tome da iskuliraju uz Contagion ili neki takav film o pandemiji u trenutku kada proživljavamo pravu pandemiju. Vodeći autor Koltan Skrivner, doktorski kandidat na Odeljenju za uporedni ljudski razvoj na Univerzitetu u Čikagu, rekao je za VICE da morbidno znatiželjni ovo vreme mogu smatrati pozitivnim jer, na primer, uče o pandemijama ili kako utiču na svet. „To naravno ne znači da uživaju u pandemiji - jednostavno, oni da mogu da pronađu nešto zanimljivo u njoj, čak i ako je grozno", rekao je.

Prvobitno istraživanje je sprovedeno u aprilu, a učesnicima su postavljena ista pitanja mesec dana kasnije, sa sličnim rezultatima. Očigledno se od tada stvari pogoršale (milioni slučajeva i desetine hiljada smrtnih slučajeva) i možda će biti potrebno više od horor filmova da bi se iko od nas osećao psihološki stabilnim ako se sve ovako nastavi. „Bilo bi zanimljivo videti koliko dugo traje ovakav efekat tamponiranja", kaže Skrivner. „Pretpostavljam da bi to bilo prilično slično [originalnoj studiji]. Naravno, šest meseci kasnije moglo bi da dođe do novih izazova koji su više povezani sa socijalnim uticajem virusa, poput usamljenosti [ili] finansijske nesigurnosti. "

Ono u šta Scrivner nije siguran, bar ne još uvek, jeste da li bi nam, recimo, ako večeras na silu pogledamo sve filmove o Anabel to pomoglo da se bolje osećamo u budućnosti. „Pod pretpostavkom da uzročno-posledična veza ide tako da od gledanja horor filmova postajemo otporniji, to može zavisiti od mehanizma kojim se to događa. Na primer, ako je primarni mehanizam vežbanje regulacije emocija i učenje suočavanja sa strahom i anksioznošću, moguće je da bi to pomoglo“, kaže on.

„Naravno, ako neko mrzi horor filmove, to može da pogorša stvari […] Ako su veštine regulisanja emocija ono što se poboljšava i pomaže ljudima da se izbore sa pandemijom, možda je onda najbolje gledati filmove koji su strašni vama lično, a ne filmove koji se smatraju strašnim generalno. Ako to tako funkcioniše, cela poenta bi bila da naučite da prihvatate osećaj straha ili strepnje i naučite kako da prevaziđete taj osećaj. "

Dakle, s jedne strane, samo treba da prihvatiš da osećaš strah. A sa druge, samo treba da prihvatiš da osećaš strah. Važi.