​Pred premijeru Ratova zvezda, Adam Drajver želi da nestane

Pre intervjua sa Adamom Drajverom, obećao sam sebi da ću se potruditi da ne pomenem Ratove zvezda. U neku ruku mi je tako bilo lakše – znao sam da neću dovesti čoveka u neprijatnu situaciju da se po ko zna koji put poziva na obaveze koje ga sprečavaju da reporterima otkrije bilo šta o liku Kajlo Rena iz „Buđenja sile".

Problem je u tome što treba da pričamo o njegovom novom filmu – „Paterson", u režiji Džima Džarmuša. Kako pričati o filmu u kom se ništa ne dešava?

„To me je i privuklo projektu", kaže Drajver. „Svidelo mi se šta je Džim hteo da napravi, svojevrstan protivotrov za akcione filmove."

Ne bih da budem kritičan, ali otrežnjujuće je gledati u „Patersonu" glumca poznatog po emotivnom naboju serije Girls Lene Danam, pastišu bruklinskog pseudo-umetnika iz While We're Young, i kosmičkoj melodrami Ratova zvezda. Ovde u naslovnoj ulozi glumi vozača autobusa koji između dve smene piše pesme u gradu u Nju Džerziju koji se inače takođe zove Paterson. Živi u maloj kući sa devojkom po strogim asketskim pravilima: ustaje rano, radi, šeta engleskog buldoga, pije pivo u obližnjem baru.

„Sjajno je igrati takvog lika na nekoliko meseci. Ona samo sluša – glavna aktivnost mu je prosto da sluša," kaže on.

Da li nekad čezne za pre- Star-Wars životom u kom nije bio izložen javnosti do ove mere? „Konstantno!" ispaljuje on odgovor bez oklevanja. „Deo ovog posla, svidelo se to nekom ili ne, je biti nevidljiv, biti špijun, posmatrati, živeti, grešiti, iskusiti sve i svašta. Ali ako te ljudi stalno gledaju, teško je da ne postaneš obuzet samim sobom. Teško je izboriti se za svoje mesto u svetu, što čoveka sprečava da apsorbuje svoje okruženje. Nije lako."

Drajverov Paterson je sasvim utemeljen u stvarnom svetu, Amerikanac iz radničke klase, tipičan Trampovog biračkog tela kakvo se zamišlja na levici, i definitivno nije pesnik. Film nagoveštava da je lik nekad možda bio vojnik. Za Drajvera, koji je i sam tri godine proveo u marincima, veza je jasna. Poseban značaj tu daje"Umetnost oružanih snaga", neprofitna organizacija koju je Drajver osnovao da bi ponudio razonodu vojnim licima i pokrenuo njihovu interakciju sa civilnim sektorom kroz umetnost. Scenski nastupi UOS su mahom savremeni monolozi besplatno priređeni za veterane.

„Na početku filma se vidi slika Patersona u vojnoj uniformi, ali se to kasnije ne pominje – vojska nije ono što ga određuje kao ličnost," objašnjava Drajver. „Vozi autobus, piše pesme, ali ni to ga ne određuje. To je sve deo projekta. Ogroman je raskol na relaciji vojska-civili, veći nego bilo kada u istoriji Amerike, jer danas manje od 1% stanovništva služi vojsku."

„Umetnosti oružanih snaga" pokušava da ublaži ove podele, da pruži alternativu prikazima veterana kao stereotipno agresivnih žrtava post-traumatskog stresnog poremećaja. „Duboki su nesporazumi među civilnom populacijom u vezi sa vojnom kulturom. Vojnici su raznovrsnih interesovanja baš kao i godišta ili rasa. Zašto bismo generalizovali čitavu kulturu i zaključili da na njih neće ostaviti utisak određen sadržaj?"

Paterson takođe podseća da Amerikom ne dominiraju samo sukobi i nemiri koje redovno vidimo na vestima, već i male stvari bez očiglednih posledica i ljudska interakcija. Drajver nije spreman da filmu pripiše velike društveno-političke poruke, kao da bi hteo da mu očuva naivnost. Pitanja o širem kontekstu preusmerava na režisera: „To pitajte Džima", ponavlja uporno. „Ne sećam se da smo o tome razgovarali."

Pa ipak, za Drajvera je filmska lokacija važna koliko i bilo koji glumački performans. Iz ovog naizgled ni po čemu posebnog gradića na severoistoku SAD poteklo je neobično mnogo poznatih ličnosti – od Lua Kostela preko Aleksandra Hamiltona do Feti Vapa. „Bogata i neobična istorija grada Patersona je ono što nas je motivisalo, a ne neki komentar o Americi u širem smislu", kaže on. „Mnogo ljudi se ovde doselilo zbog trgovine svilom, ali čudno koliko je ljudi iz istog gradića steklo kulturni značaj. Naizgled nasumično u širem kontekstu Sjedinjenih država."

Možda ne baš nasumična ali svakako nekonvencionalna interpretacija američkog sna, film „Paterson" ne bavi se proviđenjem ili misticizmom, već prosto nudi dokaz da je Amerika zemlja svih stvari i svih ljudi – kako dobrih tak i loših. Mesto u kom se sve i svašta – u ovom slučaju jedva išta – može desiti.

Drajver kaže da je pristao da snimi film i pre nego što je pročitao scenario zbog prilike da radi sa Džimom Džarmušom: „On stvara idealna radna okruženja – u isto vreme fokusirana i opuštena." Pošto je već sarađivao sa braćom Koen ( Inside Llewyn Davis), Drajver lupa recke na spisku režisera – sledeći je Martin Skorseze sa kojim će snimiti Silence.

Ovaj film biće baziran na istoimenom romanu o misionarima u Japanu 17. veka, a Skorseze pokušava da ga snimi već skoro tri decenije. „Mogao bi komotno da bude diktator, imajući u vidu šta je sve već postigao tokom karijere, ali nije," kaže Drajver. „Skorseze ovaj film planira već 28 godina, čovek bi pomislio da je sve utanačeno. Naprotiv, tek je par stvari na papiru, i naravno dobro poznaje izvornu materiju, ali spreman je da u trenutku sve baci u vodu ako mu se ukaže bolja ideja."

Za kraj, pitam Drajvera da li je ušao u rutinu o kojoj mnogi glumci sanjaju – jedan preskupi blokbaster, pa jedan mali nezavisni film. „Moj jedini cilj je da radim sa najboljim režiserima," zaključuje on. „Ako sjajan režiser radi nešto interesantno, a to se ispostavi da je veliki studijski film, odlično. Ako se ispostavi da je mali film bez budžeta gde glumimo u svojoj odeći, opet odlično."

Deluje da Drajver zaista ovako radi. Bilo da igra poetski naklonjenog vozača autobusa ili unuka Darta Vejdera, o svakoj ulozi priča strastveno i promišljeno, kao da je svaki put i zahvalan i pomalo zbunjen prilikom koja mu se ukazala. „Čudan je ovo posao", kaže on i sleže ramenima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu