​Davno izgubljeni Madonini polaroidi iz 1983. pokazuju mega zvezdu na rubu uspeha

Članak je prvobitno objavljen na iD-u

Fotograf Ričard Korman se priseća kako je upoznao i fotografisao harizmatičnu klaberku iz Ist Vilidža koja je bila predodređena za neslućenu slavu.

U junu 1983, Madona je bila ambiciozna dvadesetčetvorogodišnjakinja koja je malo zatalasala klupske top liste. Kada je fotograf Ričard Korman upoznao mladu pevačicu, ona mu je na srebrnom poslužavniku servirala žvakaće gume i i espreso u svom više nego boemskom visokom prizemlju u Istočnoj 4. ulici, između brojeva A i B. To je bilo, kako to on sam kaže, „bukvalno neposredno pre nego što se istakla i lansirala u stratosferu". Mesec dana nakon što su snimili neke neobavezne polaroide, objavila je svoj debi album Madona, sa kojeg je imala tri top ten hita(„Holiday", „Lucky Star", „Borderline"). Godinu dana kasnije, valjala se oko svadbene torte tokom izvođenja „Like A Virgin"na dodeli MTV nagrada, što joj je napravilo karijeru. Ali kada je Korman snimio ove predivne, ogoljene SX-70 polaroide, ona je još uvek bila devojka didžeja Dželibina Beniteza, dobra plesačica u Fanhausu i Danceteriji, i hastlerka koja je plaćala kiriju konobarišući i pozirajući gola za studente slikarstva. Kao što je i sama o tom vremenu napisala, „Osećala sam se kao ratnica koja se probija kroz gomilu da bi opstala".

Ričard Korman je početkom osamdesetih bio dobro povezan. Bio je Avedonov asistent, a njegova majka Sis je bila kasting direktorka koja je radila na filmovima kao što su bili Razjareni bik i Lovac na jelene. Kada je Korman fotografisao Madonu, takođe je slikao Kita Haringa u Sohou, i Žan-Mišela Baskijata, u njegovom ateljeu u Grejt Džons Stritu. Ali ništa ga nije pripremilo za mladu ženu koja mu je izgledala kao da će „ovladati svetom". Posle trideset godina tavorenja u skladištu, 66 polaroida će konačno ugledati svetlost dana ove jeseni, u monografiji i na izložbi. Korman je ispričao svoju priču za i-D.

Kako je došlo do ovih polaroida?

- To su slike koje sam snimio 1983. Ono zbog čega su toliko šarmantne i posebne za mene je to što zapravo imaju veze s mojom majkom. Ona me je upoznala s Madonom u proleće '83, kada je radila na podeli uloga za film pod nazivom "Poslednje Hristovo iskušenje", sa Martinom Skorsezeom. Madona je bila na audiciji za ulogu Device Marije. Kako se ispostavilo, Madona nije dobila ulogu, ali ona i ja smo se upoznali u doba kada sam radio u Avedonovom studiju. Stalno sam tražio nove zanimljive ljude da ih fotografišem. Zaista nikada nisam upoznao nekoga kao što je ona. Bila je original.

- Snimanje polaroida je došlo nešto kasnije, kada je moja majka radila na pripremi jednog mjuzikla pod nazivom Sindi Rela. Madona je zapravo bila u stanu njenog brata, a ja sam hitno morao Vorner Bradersu da pošaljem fotografije za kasting. U to doba nismo radili ništa digitalno, niti smo snimali ajfonima, imali smo polaroid kamere. Tako da sam ispucao oko 66 polaroida. Sastavili smo buk za kasting. Majkl Džekson ili Prins je trebalo da igraju princa, Areta Frenklin je trebalo da igra zlu maćehu. Kako se ispostavilo, nikada nije došlo do realizacije tog filma, i za scenario i za tih 66 polarioda sam trideset godina mislio da su izgubljeni. Ali nedavno, kada sam sređivao svoje skladište, u najudaljenijem ćošku sam ih našao, i bio sam zapanjen kada sam shvatio da te slike jednostavno čuče tamo. U savršenom stanju.

- Kada bismo danas snimali te fotke, u stanu bi bilo još 30 ljudi unaokolo. Ali tada smo tamo bili samo ona i ja, bilo je tako jednostavno. Bila je predusretljiva, zabavana i seksi. Bila je skroz kul i neverovatno harizmatična. Tako da smo počeli sa par fotografija na kojima je čistila kuću kao Pepeljuga, a onda kako se sprema za bal. Izašla je napolje, i mislim da joj je trebalo dva sata da nađe tu haljinu u nekoj radnji sa polovnom robom. U to vreme, ona je bila neka vrsta lokalnog fenomena.

- Nisam obavezno Madonin fan, ali svakako sam fan njene odlučnosti, duha i energije. Te fotografije mi danas deluju relevantnije nego onda. Naravno, ona je uvek bila relevantna. Sam način na koji je bila odevena, kakvu frizuru je imala, kako je bila našminkana. Sve u vezi sa njenim stilom i šepurenjem je odisalo 21. vekom. Između džinsa, crvenog karmina, mačjih očiju i tamnog korena kose, sve na njoj deluje kao da je juče slikano.

Znači, sama je radila svoj stajling, našminkala se i napravila frizuru?

- Apsolutno. Uvek je imala kontrolu. Tačno je znala kako želi da izgleda. Te večeri, našla se sa mnom i sa mojim roditeljima na jednom mestu na Aper Ist Sajdu gde su blejali svi njujorški glumci. Samo je ušla unutra, i sve je stalo. Niko nije izgledao kao ona! Bila je vizionar u životu, i svakako je bila 100% originalna.

A tvoja mama, Sis Korman, je bila direktorka kastinga?

- Da, ona je bila direktorka kastinga, a kasnije je postala producentkinja u kompaniji Barbare Strejsend. Ono zbog čega je ovo zaista posebno za mene je to što ona sada ima težak slučaj Alchajmerove bolesti. Ima 90 godina. Ovo je u stvari omaž njoj. Ništa od ovoga se ne bi dogodilo bez naše saradnje.

Kada si počeo da fotografišeš?

- Počeo sam da fotografišem ubrzo nakon što sam 1983. počeo da radim za Avedona. Nikada nisam učio fotografiju, spremao sam se da studiram psihologiju. Pauzirao sam godinu dana, a fotografija mi je nekako čučnula, zato što mi je bila potrebna pauza. A onda sam se zaljubio u nju, dao joj šansu, i shvatio da je to ono što želim da radim u životu. Iskustvo kod Avedona mi je svakako promenilo život.

Kako je bilo raditi sa Avedonom?

- To mi je izmenilo život, na najbolji mogući način. Provodio sam vreme sa nekim ko je neverovatno strastven, pametan i ceo život mu se vrti oko rada. Bio je brilijantan, velikodušan, sebičan, i proveo sam mnogo vremena putujući s njim. Jedan od projekata na kojima sam blisko sarađivao s njim je bio Na američkom zapadu. Tako da sam dva leta proveo posvuda putujući s njim. To mi je na neki način promenilo način razmišljanja. Razgovarali smo o fotografiji i umetnosti.

Šta bi rekao, kako je Avedonov rad uticao na tvoj?

- Najvažniji deo Dikovog rada je pogled modela, i njegova sposobnost da vidi šta postoji iza tog pogleda. Omogućavao im je da ispričaju svoju sopstvenu priču. Meni najviše znače one fotografije na kojima vidim šta stoji iza nečijeg pogleda. Kada im je omogućeno da ispričaju svoju sopstvenu priču.

I koja je Madonina priča koja stoji iza tih slika?

- „Popeću se na vrh sveta. Zavladaću svetom. Ništa me neće zaustaviti, i preći ću preko svakoga da stignem tamo gde sam krenula". To je apsolutno bio govor njenog tela. To je bilo toliko stvarno i prirodno. Ništa nije delovalo pretenciozno. Kada smo se upoznali i kada smo otišli u njen stan, morala je da me doprati uz stepenice, zato što je ta zgrada bila prepuna nekih grubijana. Oni su je štitili. Rekla je, „Ričarde, ne možeš da uđeš u zgradu dok mi ne kažeš da si stigao, da mogu da kažem momcima dole". Ona je bila čarobni frulaš svog kraja. Ljudi su dolazili kod nje u stan da jedu picu, da odu na krov i da pevaju i igraju. Ona je to prihvatala, a grad je u to doba bio prilično opasan.

'66 polaroida' Ričarda Kormana izlaze ove jeseni za NJG, uz prateću izložbu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu