Život iznutra

Zatvorski psiholog žali za pacijentom kog nije uspeo da spase

Mogu da pomognem ovoj osobi, pomislio sam. Pogrešio sam.

pisao Ryan Quirk as told to Maurice Chammah
07 April 2017, 12:08pm

Ovaj članak objavljen je na VICE USA u saradnji sa Maršalovim projektom.

Ilustracije: Dola San

Radio sam nekoliko godina kao psiholog za zatvorenike u državi Vašington kad sam dobio zadatak da lečim ozbiljno problematičnog mladića dvadesetih godina. Ne mogu vam reći njegovo ime ili dijagnozu njegovog mentalnog stanja. Mogu vam reći da je njegovo lečenje bilo najznačajniji profesionalni izazov sa kojim sam se ikad susreo.

Zatvori su usvojili različite načine reakcija na negativno ponašanje zatvorenika — oduzimanje stvari, ograničenje okruženja. To može da funkcioniše, ali neki ljudi sa kojima sam se susreo, zbog bola i traume iz njihovih pređašnjih života, nikad se nisu naučili na pozitivno ponašanje. Uobičajena sredstva mogu samo da pogoršaju njihovo stanje; ispadi su njihov način da se izbore sa očajem, tako oni traže pomoć. Nije njihova krivica, a niti zatvorova; društvo se odlučilo za zatvore kao mesta u kojima se rešavaju ovi problemi, a zatvori nisu prava mesta za te ljude.

Ali ja sam naučio da je za nas rešenje da se prema njima ophodimo kao prema pojedincima.

Dotični čovek imao je reputaciju na odeljenju nekoga ko se stalno povređuje. Isprva je koristio brijače da se poseče. Kad je zatvor ograničio njegov pristup žiletima, lomio je svoje prste i gutao nejestive predmete kao što su plastične kašike, ambalaža za hranu i baterije. Našao je načina da naudi sebi kartama, cipelama za tuš, četkicama za zube i knjigama. Čak i kad mu je onemogućen pristup svim tim predmetima, mogao je da lupa glavom u vrata.

Čuvari bi ga povremeno vezivali za krevet radi njegove sopstvene bezbednosti, da ne bi pokušao ponovo da otvori već postojeće rane. Često mu je bio potreban nadzor 24 sata dnevno. Ponekad bi napadao druge zatvorenike i osoblje.

Mogu da pomognem ovoj osobi, pomislio sam.

Zbog pokušaja ubistva je i dospeo u zatvor, pa mi je bilo jasno da je u životu pretrpeo svakakve traume i u sebi nosio mnogo bola. Umeo je da bude veoma društven, da prepričava drage uspomene na lov, ribarenje i boravak u prirodi, ali bi ga onda spopala opipljiva teskoba u vezi sa pitanjem: "Šta će dalje biti ". Hoće li biti smešten u novu ćeliju? Hoće li mu biti dozvoljen izlazak na svež vazduh radi rekreacije? U zatvoru, ne možete uvek konkretno da mu odgovorite na takva pitanja; ponekad je zatvor pod strogim režimom ili je u toku nekakva vanredna situacija. To je samo doprinosilo njegovoj anksioznosti.

Tradicionalni način za borbu protiv samopovređivanja bio je da se dodatno ograniči njegovo okruženje, ali smo shvatili da bi za njega to moglo da bude pre štetno nego korisno. Pokušao sam sa raznim specijalnim programima kako bih mu pomogao da izdrži, uključujući privatne časove joge. Ponekad bi bio uspešan danima, nedeljama čak. Ali bi na kraju neizbežno ponovo povredio samog sebe.

Mislim da je bilo trenutaka kada je zapravo želeo da okonča sebi život, ali sam u nekim drugim trenucima video da prosto nije naučio kako da komunicira rečima; komunicirao je delima. Toliko se navikao na to da je kao dete bio zapostavljen, da je u samopovređivanju video način kako da kod negovatelja izazove veliki količine emocija. To je značilo da smo ga time što smo mu posvećivali veliku pažnju, nenamerno ohrabrivali u tom njegovom ponašanju. "Što mi bolje ide, manje viđam druge ljude", poverio mi se.

Pokušao sam to da objasnim osoblju, pošto je njegovo ponašanje često umelo da deluje neobjašnjivo. Svi su želeli da mu pomognu, ali u zatvoru — i ne samo u njemu — negovatelji samopovređivanje štićenika često doživljavaju lično. Oni misle: Toliko sam se trudio da ti pomognem, a onda se osećaju iznevereno zbog jednog tako velikog koraka unazad. Deo mog posla sastojao se u tome da pokušam da objasnim drugim članovima osoblja da on daje sve od sebe i da ublažim njihova očekivanja prema tome koliko brzo može da se oporavi, ako uopšte.

Nakon što bi se povredio, on bi govorio: "Želim da se vratim na pravi put."

Ja bih mu rekao: "Počinjemo ispočetka."

Razvio sam niz planova za njega, sarađujući sa mnogom drugim zaposlenima u zatvoru. Smešten je u ograničen smeštaj, ali mu je dozvoljeno da ide u teretanu i izlazi u dvorište, provodi više vremena na slobodi, u prostorima "umerenog nadzora" sa drugim zatvorenicima.

Da bi to funkcionisalo, morao sam da razgovaram sa mnogim pripadnicima osoblja u raznim odeljenjima i u sve tri radne smene, da mu neki čuvari slučajno ne bi rekli: "Nikad nisam čuo za taj specijalan plan" i ne dozvole mu ulaz na čas ili u dvorište za rekreaciju. Radio sam u dve zatvorske jedinice, a razvijanje i primenjivanje ovih planova, zajedno sa pružanjem nege i programa, često je delovao kao da sam na sve svoje obaveze dodao još jednu.

Ali njegov život je postao bogatiji. Mogao je da provodi više vremena van svoje ćelije i ima pristup predmetima koji su mu ranije bili uskraćeni. Išli smo u šetnje. Igrali smo Uno. Više se smejao. U svakoj prilici koja bi mi se ukazala, rekao bih mu: "Vidi koliko je ovo bolje nego kada se povređuješ." On bi govorio: "Ljudi mi kažu da mi je bolje."

A onda jednog dana prošle godine, dok sam dolazio na posao i išao od svojih kola ka kapiji ustanove, ugledao sam bolnička i policijska kola. U tom trenutku mi je zazvonio mobilni telefon.

Rekli su mi da je oduzeo sebi život.

Zatekao sam sebe kako sedim na trotoaru. Da sve bude čudnije, moj um je automatski počeo da smišlja novi plan da ga "vratim na pravi put", kako je on to umeo da kaže. Bio sam siguran da ću ga ponovo videti.

Bio sam dirnut izlivom podrške onih sa kojima sam radio. Svi su mi rekli: "Znam koliko si truda uložio u to da mu pružiš bolji život." I ja sam se njima zahvaljivao. Medicinsko osoblje se posebno silno potrudilo da mu produži život.

Kasnije sam u njegovom dosijeu pronašao jednu fotografiju. Mora da se radilo o nekakvoj staroj slici, jer mu je lice delovalo veoma mlado, bez ožiljaka kojima će kasnije biti prekriveno. Pitao sam se šta bi se desilo da sam ga sreo, i radio s njim, u tom trenutku.

Rajan Kvirk je stalni psiholog u Popravnom odeljenju države Vašington. Pisao je o ovde opisanom slučaju u novembarsko/decembarskom broju časopisa Correctional Mental Health Report iz 2015. godine.

Još na VICE.com

Kako je Roršahov test postao najpoznatije oruđe psihijatrije

Kako je to kada odeš u zatvor zbog zločina koji te je dečko naterao da počiniš

Upoznajte zatvor u kojem su društvene mreže dostupne zatvorenicima