Šta ti se događa u mozgu kada prestaneš da veruješ u boga

Tekst je prvobitno objavljen na Tonic

Moja vera u boga nije spontano sagorela – lagano je nestajala. Izgubila sam nevinost kada sam imala 16 godina. Prestala sam da odlazim u crkvu. Iskradala sam se posle zabrane izlaska. Da bi me kaznila, mama me je terala da pamtim psalme iz Biblije, i ja sam ih recitovala kao recepte.

Nisam bila jedino dete koje je prestalo da veruje. Rekordni broj mladih Amerikanaca (35%) izjavilo je da nema religioznih osećanja, iako je 91% nas odraslo u religioznim domaćinstvima.
Naš gubitak vere je bio postepen. Samo jedan odsto religiozno odgojenih Amerikanaca koji više ne veruju su postali nevernici posle samo jedne „krize vere". Umesto toga, 36 odsto je postalo razočarano, a 7 odsto njih je reklo da su im stavovi evoluirali.
To je kao kada veruješ u Deda Mraza. Psiholozi Talija Goldstin i Žaklina Vuli su otkrile da deca lagano prestaju da veruju u Deda Mraza, a ne iznenada. Deca prvo misle da je Deda Mraz u tržnom centru ili biblioteci pravi, onda misle da nije pravi, ali da i dalje magijom komunicira sa pravim Deda Mrazom, i tako dalje, dok konačno ne shvate da je Deda kostimirani glumac. „Deca ne isključe veru tek tako", kaže Goldstin.

Slično tome, i gubljenje vere nastupa postepeno.

Nekada sam volela ilustrovanu dečju bibliju koju mi je poklonila mama. Jonino izduženo lice koje viri iz razjapljenih usta kita mi je pružalo nekakvu utehu. Moj mozak je pobuđivao ta osećanja. Kada doživljavamo religiozno ili asocijativno iskustvo, kao što je šuškanje sa mamom dok ona čita bibliju, aktiviraju se kola za nagrađivanje u mozgu. Tokom vremena, religiozne ideje same po sebi postanu nagrada. To je moćna, nesvesna motivacija da nastaviš da veruješ.

„Religija funkcioniše potpuno isto kao i droga – kao kokain, ili metamfetamin – ili kao muzika, ili romantična ljubav", kaže Džefri Anderson profesor radiologije na Univerzitetu u Juti, koji proučava uticaj religije na mozak. „Sva ta iskustva na nekom nivou donose nagradu. Fiziologija je zaista ista".

Kada je meni moja živopisna biblija počela da biva dosadna i detinjasta, ta ista kola za nagrađivanje su najverovatnije postala manje aktivna. Religiozna iskustva su kod mene izazivala manje zadovoljstva. To se nevoljno dešava ljudima koji boluju od Parkinsonove bolesti, koja ugrožava centre za nagrađivanje u mozgu. Zauzvrat, kaže mi Andesron, ljudi kod kojih se razvije Parkinsonova bolest češće gube veru.

U šestom razredu sam saznala da je ljudska vrsta evoluirala za šest miliona godina, a ne za sedam dana. Ironijom sudbine, evolucija mozga je ono što nam omogućava da uopšte verujemo u religiju. Veći deo religijskih verovanja se nalazi u najevoluiranijem delu mozga, frontalnom režnju. To možda objašnjava zašto je religija svojstvena samo ljudima.

Dugo godina sam verovala i u kreacionizam, sa bogom sa kojim mogu da se rukujem, i u evoluciju, hladni, naučni svet kome nije nimalo stalo do mene. Jer, kada izgubimo veru, već postojeće mreže verovanja u našem mozgu ne nestaju. Obnavljaju se, kao garderoba. „Čak i kada neko napusti religiju ili se preobrati u neku drugu, time ne baca svu odeću koju je do tada imao, i ne kupuje potpuno novu", kaže Džordan Grafman, direktor istraživanja povreda mozga u laboratoriji Širli Rajan, i profesor na Univerzitetu Nortvest. „Izabereš šta ćeš da baciš, a šta da zadržiš".

Nova verovanja se uklapaju u isti neurološki ram kao i stara. Čak je moguće i da postojeća mreža verovanja utrne put dodatnim. Vuli je otkrila da deca koja veruju u bića iz mašte češće poveruju u nova, koja izmisle istraživači. „Mislim da je tako zato što već imaju mrežu u koju se ta nova verovanja na neki način uklapaju", objašnjava ona. Ponekad nova verovanja liče na stara; ponekad ne.

Dok sam ja pokušavala da pomirim svoje verovanje u boga sa sve većim znanjem o prirodnom svetu, pravila sam proizvoljne razlike. Bog nije mogao da me vidi kako kakim, ali je mogao da čuje moje molitve, rešila sam. Na kraju nisam mogla da smislim kako bi fizički mogao da uradi bilo koje od ta dva.

Gubitak vere iz naučnih razloga je čest. Pjuovo istraživanje iz 2016. o tome zašto Amerikanci gube veru donelo je objašnjenja kao što su, „Racionalna misao izbacuje religiju kroz prozor", „Nedostatak bilo kakvog naučnog ili određenog dokaza o postojanju tvorca", i „Sada sam naučnik, i ne verujem u čuda".

Ali nije nauka jedino što prevagne u našoj veri; tu je i kultura nauke. Svedočenja drugih imaju kritičan uticaj na naš sistem verovanja. Mi se trudimo da ubedimo malu decu da veruju u Deda Mraza, i ona poveruju. Svedočenje diktira i religiozna uverenja. Na primer, psihološkinja Rebeka Ričert je otkrila da ako neku fantastičnu priču uklopiš u religijsku priču, deca odgojena u religioznim domaćinstvima će poverovati u nju. Ako je ne uklopiš, prozreće tvoj blef.

Međutim, kada odemo na studije, kulturološko svedočenje se menja. Preovlada analitički, naučni pristup, i nema mnogo mesta za boga. Teturamo kući sa žurki propovedajući o besmislenom zlu zapadnjačkih religija. Stičemo prijatelje cinično priznajući svoje sumnje. Na studijama „češće preispitujemo konzervativnije sisteme verovanja u svojim mozgovima", kaže Grafman. Tada naša adolescentska verovanja splašnjavaju.

Kada konačno raskrstimo s religijom, dolazi do povratne reakcije. Vremenom nereligiozni ljudi koji su nekada doživeli religiozno prosvetljenje ta osećanja prenose na boravak u prirodi, ili na dubokoumne naučne ideje, kaže Anderson. „Menja se kontekst, ali ne i iskustvo". Većina nereligioznih ljudi su „strastveno posvećeni nekoj ideologiji", objašnjava Patrik Meknamara, profesor neurologije Medicinskog fakulteta Univerziteta u Bostonu. Te strasti neurološki funkcionišu kao „lažna religija".

Što se mene tiče, prerasla sam svoje religiozne korene, ali oni nisu iščupani. Na neki malo verovatan način, nadam se da onaj koga predstavljaju gleda kako učim.