Život i smrt legendarnog radija SKC

Na frekvenciji 107.9 SKC radija te večeri 2003. godine dok sam uporno čuljio uši i podešavao zvuk događalo se nešto nesvakidašnje. Moskri je došao na radio u vreme kada je Škabo iz Beogradskog sindikata taman završavao svoju emisiju "Sindikalni termin". Iako je bila jedna od najslušanijih na tom radiju, ipak nismo čekali to. Velika premija je bila u ponoć kada je počinjalo celovečernje ludilo rezervisano samo za odabrane, a domaćin je bio Kale, Gospodar vremena.

Kale je bio doktor za ljubavne probleme slušalaca. Naoštrili smo se da zovemo broj koji smo veoma dobro znali napamet: 3602-041, ali je često bio zauzet. Njegova slava među bitangama, doduše, nije došla preko noći. Imao je on neka svoja gostovanja po drugim medijima i ranije (na primer na bivšem radiju Košava), ali ovde je imao svoju emisiju. Tada ljudi nisu mogli ni da pretpostave kako Kale izgleda i kakav je on. Sve što su znali je bilo njegovo 'ludilo'. Pavle Stašić, jedan od glavnih urednika i tonaca na radiju, čovek koji je među prvima došao tu mi je rekao: "Ti ceo svoj život gledaš da te ne zgazi auto, da ne umreš od gladi, da živiš od nečega, da živiš pristojno, da nešto radiš, da te ne izgađaju bombama, a Kale je sve to vreme izgurao bez neke veće frke. Kada je prvi put nazvao radio ja sam se javio, ali sam mu prepoznao glas, jer smo odrasli u istom kraju. Rekao je: 'Evo, mogu da vam snimam džinglove.' A ja sam ga pitao: 'Kakve, bre, džinglove?'

Odgovorio mi je:

'Najbolja muzika na SKC radiju.

Eto.'

I to je to. Tako je počelo. Gostovao je prvo u emisijama Duboke ilegale, ali je onda počeo previše da gostuje čak i kada nije bio pozvan, pa smo mu dali emisiju samo da bi ostali mogli normalno da rade. Imao je i svoj bend, nekoliko desetina koncerata, više desetina pesama. On je tamo imao nešto što se nikada nigde drugde ne bi desilo."

Dogovor je bio, kao i obično, da Kale bude na strani dobra, džedaja, svetlosti i ljubavi, ali je zato Moskri bio na strani zla, mada ne lišen saosećajnosti.

Te večeri Moskri je došao u emisiju i skinuo se go u studiju. Kao da to nije bilo dovoljno, ortak je bio našminkan. Na sebi je imao samo džordanke, čarape i pederušu. I sve vreme je mrvio ekstaze i sipao ih u džointe. Kada sam pre neki dan sedeo sa Mikrijem kod njega na gajbi u suzama smo se prisećali ove scene: "A Gospodar isto vari s nama, brate. Vidiš lika koji ima dijagnozu, a na teškoj drozi. A pozitiva. Čak imam i snimke te emisije. Naš čuveni outro sa trećeg albuma 'Tačno u pre podne', ona stvar 'Žureza na Senjaku', kada vrište obojica. To je taj snimak. Bilo je oko četiri ujutru, ja sam bio tonac. Pustio sam Dimitri from Paris i stvar iz filma 'The Party' sa Piterom Selersom iz 1968. godine. Moskri pao u ludilo, fazon. Valjao se, vrištao, vrlo zajebana situacija."

U jednom sasvim odvojenom razgovoru sa Đurom u kafani Kalenić, koji je takođe bio ključni faktor radija SKC, ali i jedan od dvojice likova iza projekta Shazalakazoo, saznao sam da su one prilično redovna pojava: "To su bile sesije, jer se Kale razvali pa počne da se smeje naglas po pola sata u program: 'Hi, hi, hi…", a onda tonac pusti neki dilej i to traje zauvek i toga je bilo više puta. Jedno veče je Moskri hteo kao da ga jebe i viče: 'Daj!' Pa ga onda juri po studiju, a ovaj viče: 'Nemoj!'. A mi - sve lepo u program.

Čak su pisma podrške stizala i iz zatvora u Padinskoj skeli koja je slušala radio, najviše za Gospodara vremena. Bili su u fazonu — hvala ti tebra na svemu, da nema tebe nama bi ova robija bila totalna kesa.

Toliko je bio jak kontrakulturni uticaj radija, jer je sezao u najdublje pore društvene margine. Prvi fanovi radija su bili oni koji su i sami od sebe digli ruke. Bio je prijatelj svima onima koji su se osećali kao da im je društvo okrenulo leđa. Bio je ogledalo besmislenog vremena u kojem smo živeli, ali koje u tom trenutku niko nije umeo jasno da artikuliše.

Skoro sam posetio Viklera kod njega na gajbi. Bilo je neko neobično toplo nedeljno poslepodne za to doba godine. Završavao je dupli album koji se skoro pojavio i prisećao se baš tog vremena i uticaja radija: "SKC je celu jednu generaciju izneo na svojim leđima. To je bio najsloženiji i najrealniji primer kontrakulture koja je nedostajala gradu. Jer kada se vlast promenila, kada je Milošević bio oboren, kada više ljudi nisu znali ko im je neprijatelj, to je bilo najkonfuznije vreme za bilo koje angažovane tokove. Sokolili su se i bunili protiv tiranina, a tiranina sada više nema.

Rock n roll u Srbiji je živeo upravo od toga. 'Izađi na crtu', Kanda Kožda i Nebojša, Eyesburn, Sunshine… To da se osveste mladi, da se borimo protiv nekih sranja i tako to - a nas boli kurac za tiranina! Mi bismo samo da se naduvamo i napijemo. Kada nismo imali para, u dvorištu SKC-a je bio neki fastfood Vrabac. Tamo si mogao da uzmeš neku lepinju sa jajetom za dvadeset dinara i daćete mi, kao, sve priloge. I to je bio doručak, ručak i večera. Konstantno smo samo srali i lupetali gluposti i raspadali se tamo. To je to. Tu smo dobili neviđenu šansu. Najbitnija stvar u vezi sa tim radiom je to da je ta stanica napravila sve nas. I Bad Copy i Prti Bee Gee. Niko nas pri zdravom razumu ne bi emitovao nikada. Nije postojala skoro nikakva alternativa. B92 su imali kao Darkwood i KKN, ali to je to. Mi smo jedini bili pravi pank.

Ako bih morao nekako da izdvojim tu kontrakultrunu esenciju radija SKC, onda bi to svakako bile ovakve priče. Ali nisu se one desile niotkuda. Vreme u kojem je radio nastao, kao i okolnosti koje su dovele do njegovog nastajanja su bile vrlo specifične za to vreme. Prva osoba na radiju je bio Vladimir Popović.

Sam radio je imao tu državnu frekvenciju i bio je prvobitno u vlasništvu JUL-a sredinom devedesetih, a kada je nakon bombardovanja sve puklo tu nije više bilo nikoga. Jedan lik je, doduše, dolazio tamo s vremena na vreme. On je bio nekakvo tehničko vođstvo, a privatno je ispred SKC-a u Resavskoj ulici držao poslednju tezgu u nizu na kojoj je prodavao diskove. Baš na toj tezgi je Vlada radio kao prodavac. "Jednom prilikom sam ga pitao da mi da ključ da malo ređam liste, a on je viknuo: 'Jao, hvala kurcu! U tom trenutku sam počeo redovno da odlazim tamo i da pakujem muziku, ripovao sam diskove danju i noću.

Svaki dan sam provodio oko tri, četiri sata solo tamo. Spremao sam liste, ređao ih i u to vreme je radio već počeo polako da se sluša. Onda je nakon nekog vremena došla ekipa 'Pazi Škola' i počeli su da dovode svoje ljude i ubrzo su počeli da naviru sa svih strana. Ali ja sam tamo proveo neka četiri meseca potpuno sam. Ušao sam pred Novu godinu 2000. godine i bio sam tamo do samog kraja. Tu je bitan lik bio i Slavko Timotijević, direktor SKC-a koji je bio direktor sve vreme postojanja radija. Nije hteo da da pare, ali nas je tolerisao. Ja sada imam 40 godina i nisam ni bio baš klinac ni tada i tamo sam bio stariji od mnogih", rekao mi je Vlada. Ali dok je to govorio, osetila se i nekakva gorčina u njegovom glasu. Iako radio više ne postoji i razlozi zbog kojih se to desilo ma koliko da su bili neopravdani, on je ipak završio nekakav prirodan ciklus. Jedna takva društvena anomalija i nije mogla dugo da živi, no on veruje da je radio bio samo jedna vrsta pojavnog oblika, ali da u nekom drugom može i mora da živi i danas.

"Bio je (radio) poseban po tome što nije bilo apsolutno nikakve cenzure. Mogao si da uradiš šta god si hteo bez da se pravdaš apsolutno bilo kome zašto si to uradio i zašto to tako radiš. To je funkcionisalo, jer su tu bili mahom normalni ljudi i nisu to zloupotrebljavali. Mi se nismo trudili ni u jednom trenutku da budemo korektni. B92 je morao, mi nismo. Na primer, tamo negde pred kraj radija kada je bilo puno previranja doveden je Uroš Đurić (Uđu). Nakon njega ništa više nije bilo isto. On je kompletno usrao sve. Počeo je meni da priča, kao, zašto mi to ne bismo sada malo komercijalizovali, pa da živimo od toga dobro. A ja sam bio u fazonu, čoveče, pa ti ništa nisi shvatio. Uopšte ne znaš ni kako da pričaš sa njime koliko je promašio poentu. Zapravo smo tu Paja i ja držali sve konce da se stvari ne otmu kontroli. Mi smo držali ideje i snimanja i vodili računa o tome. Ali je meni najviše smetalo što se tu nisu pojavljivali novi klinci, mladi, koji ne bi samo da piju i da vare, već da se pojavi neki legitiman student na studentskom radiju i da preuzme moj i Pajin posao. To me je baš bolelo nakon šest godina radija. Izgubilo je svaki smisao da mi matorci to radimo. I niko to posle nije nasledio. Zato je sve i propalo kada smo se nakon gašenja prebacili u BIGZ i probali da osnujemo internet radio, falila je ta nova, mlada energija."

Pavle, koji je pored Vlade bio ključna figura na samom radiju je došao nešto kasnije, ali ne mnogo. Već je imao isustva na drugim radijskim stanicama i primećivao je radio SKC koji u to vreme nije imao nikakvu strukturu, već samo "neku muziku".

"Išao je disk Best of Sting, ceo. Pa onda disk Best of Prince, ceo. I onda posle 5. oktobra, Đole Popović iz 'Pazi škola' je organizovao novogodišnju žurku i tako je bio u kontaktu sa tadašnjim vd direktorom SKC-a, Slavkom Timotijevićem. I on je izvalio da se na tom radiju ništa ne dešava i rekao mu je: 'Hajde da to malo pokrenemo.' I za početak je slao svoje dj-eve iz 'Pazi škola' da imaju tamo emisiju. Išli su Rahmani i Uce, tadašnji Freeride Culture i ljudi su počeli tamo da dobijaju određene termine od po neke dve čuke. Negde otprilike u aprilu i maju 2001. godine se stvorila potreba da tamo postoje redovni tonci. Do tada nije bilo nikakve dublje organizacije. Prosto zaključa se, otključa se, dođe neko u utorak u 21h, nastupa do 23h, zaključa i ode i pusti šta god da treba. Skupili smo se mi iz grada, uglavnom ekipa iz 'Pazi škola', koji smo imali nekakvog radijskog iskustva od ranije i tu je nastala prva zvanična šema, da se zna ko je kad tu i šta radi."

U početku je sve to bilo dosta naivno, ali je duh rezignacije, neukrotiva vatra mladih koji su proveli više od decenije u besmislu izašla na površinu i uništavala zidove frekvencija studentskog radija. Bila je to prava pravcijata stanica sa svim odlikama piratskih radija koji su formirali modernu kulturu koju danas znamo. Ali je istovremeno bila i Frankenštajn, anomalija trenutka, greška u matriksu. Đura je to opisao ovako: "Ono što mi je najzanimljivije kod radija SKC je što nije imao nikakvu uređivačku politiku. Postojala su samo dva pravila: prvo je da se ne psuje u programu, a drugo je da se ne priča o politici. Naravno, pričalo se i o politici i naravno, psovalo se. Ali kao, barem ne u toku dana kada su svi trezni, ali već oko osam sati je sve odlazilo dođavola. Bio je samoorganizovan i po tome je dosta ličio na piratske radio stanice tada koje su postojale. A opet to je bila državna frekvencija na budžetu. Dosta čudna simbioza koja nikada ranije nije postojala, niti će, a umro je zakonima po kojem budžetske ustanove ne mogu da imaju svoje medije. "

Rahmani je slično doživljavao celu stvar: "U početku su se tu kao pravili neki veseli džinglovi, tipični radijski, sve kao nešto nevino, samo da bi šest meseci nakon toga sve postalo ludilo. Tu su, jebote, ljudi počeli bukvalno da izlaze. To se u Beogradu često dešava, jer čim neka kul ekipa na nekom mestu počne da bleji, odmah svi tu počnu da se okupljaju. Nije bitno da li je to neka klupica u praku, kafana ili radio. Svi smo imali taj vetar u leđa. Čekali smo da ode Slobodan Milošević, jer smo imali deset godina geta pre toga i stvarno je sve što si hteo bilo nekako mnogo daleko od tebe."

Tada je počela da se nazire bordura onoga što je predstavljao taj radio. On nije bio samo stecište mladih koje je izrodilo svakog značajnijeg supkulturnog izvođača kojeg danas znamo, već je to radio na jedan sasvim nepretenciozan način, bez poslednje namere, nošen isključivo na talasu mladosti, entuzijazma i kreativne energije. Ljudi su se tu upoznavali, kreirali nove svetove i sve je to rađeno bez dinara. Nešto prepušteno haosu, da izgori u dahu koji bi rodio scenu koju danas živimo. SKC je bio poslednji bastion andergraunda i poslednji svetionik koji je pred konačno katančenje svih medijskih frekvencija davao znake života i rađao novu srpsku scenu. A ta scena, kako se razvijala i rasla prevazilazila je okvire radijskog programa. Postala je pravi centar postmoderne umetnosti u Beogradu. Pavle koji je zapravo živeo od toga što je lepio plakate je sav višak materijala i ko zna šta još lepio po radiju, a najviše u klonji na donjem nivou. Tako su jednoga dana tu oblepljenu klonju rešili da pretvore u umetnički prostor. Nazvali su je "Galerija uz vetar". On i Andrija Pavlović (iz današnjeg LP Dua, koji je između ostalog svirao klavijature u Moskrijevom bendu "Slatki krek"), rešili su da naprave otvaranje te "galerije". Pozvali su novinare koji su se uredno odazvali, a Đura ih je doveo ispred klonje. Andrija je ušao unutra, iskenjao se, a potom je izašao napolje, presekao crvenu vrpcu i otvorio zvanično galerijski prostor. Novinari ne samo da su dobro reagovali, već je vest objavljena svuda, od novina do televizijskih priloga. Ovo je bio srpski Dišan.

Kao deo kontrakulturnog milljea SKC je stremio rušenju svih postojećih autoriteta i normi. Niko nije bio van njihovog domašaja što je često dovodilo i do sukoba. Kako u programu, tako i uživo. Bilo je onih koji su se hvatali za mamac i nisu se libili da reaguju. Mikri se prisećao jednog takvog slučaja: "Imao sam jednu situaciju, kada su dole bili Bad Copy, Đura i Uce u studiju. Mi blejimo dole i kuca neko na vrata. Otvaram i vidim stoji… Toni Montano. U ruci drži pištolj koji je u zadnjem položaju što znači da je prazan. Izgleda kao da je (prangija) prava. Pogledam sa strane, a ono nalepnica. Replika. I on kao: 'Ko je tu tonac!?' Ja rek'o: "Nemam pojma brate, hajde uđi slobodno, nemoj tu da mi stojiš." I ispostavi se da je njega Vlada Popović, jedan od urednika gore oduvao nešto i došao je tu da raščisti račune. Vidim ja da je ovaj odvaljen ko' tele i mi ga uvedemo tu da bleji sa nama. I on počinje ja pio, ja jebo, moji drugari i ja Marko Kraljević. Onda je promenio ploču i počeo da bude u stvari gotivan lik. I sve u svemu ispali smo mi kul, mislim da su današnje generacije manje tolerantne. "Vikler je u prisećanju na ovaj događaj imao manje milosti: "Bio je viđen kako liže krv sa patosa. Ali je skapirao na vreme." Toni nije bio jedini, prema njihovim rečima koji se upecao. Đura se priseća momenta sa Prtijem: "Bilo je tu svačega. Jednom su Prti repovali: 'Kod Baneta sam Sunshinea išao na šemu, žešća je faca, pa sam imo' tremu.' A onda Bane zove i viče: 'E bate, nemoj da puštaš to.'"

Ali možda najekstremniji primer je, svakako, bio 12. marta 2003. godine, dana kada je ubijen premijer Zoran Đinđić. Vlada, Đura i Vikler su tog dana bili glavni vinovnici nečega što u današnjim uslovima ne deluje kao realan scenario, ma šta god da probamo da zamislimo.

"Kada je Đinđić bio ubijen pili smo crno vino i neko je doneo šit koji je tada bio prilična retkost", počeo je Đura. "Odmah je bio proglašen dan žalosti. Međutim, mi smo nekako uvek bili ekstrateritorijalni zato što jesmo. Kao budžetskoj ustanovi policija nije mogla tek tako da uđe i da upadne i da pretresa. Al' ne lezi vraže, proglašeno je bilo vanredno stanje, tako da je mogla. Ali tada nije bilo androida i tako to, pa nismo mogli da saznamo šta se dešava, uostalom, bolelo nas je dupe da pratimo. Pošto sam završio etnologiju i antropologiju, pomenuo sam u programu da postoji verovanje da duša nakon smrti obitava prvih četrdeset dana u okolini gde je napustila telo. A to je praktično SKC, prekoputa parka, pa malo dole, Vlada Srbije. Tako da smo mi ubrzo počeli da pozivamo ljude da ako vide Đinđićev duh ga pozovu da se vrati nazad u svoje telo. Onda je tu upao Vikler pa se sve razvilo u radio dramu, kao što to obično biva kada se pojavi Vikler. Potom se priča dalje razvila kako to više nije dan žalosti, nego FESTIVAL TUGE. Pa smo otvorili telefonske linije da se ljudi javljaju, da kažu šta ih muči. Apelovali smo da porodilišta prekinu sve porođaje, jer su to radosni događaji. Priča se razvijala sama od sebe, dok se nije sve popilo i popušilo, pa smo otišli kući, ali je Vikler ostao tu da spava."

Ostatak priče dopunio mi je Vikler: "Đurić i ja smo odmah skočili da napravimo cirkus i to je bio totalni Crni Bombarder. Tu su bili pozivi tipa: "Bravo carevi!", a onda sledeći poziv: "Doći ću i ubiću vas", pa onda opet carevi, pa onda opet: "Izbošću vas nožem", a mi sve uključujemo u program. Kada su svi otišli kući, ja sam ostao da spavam. Negde oko četiri ujutru čujem lupanje i upadnu mi tri pandura: dobar, loš i ružan. I kao: "Šta je ovo!? Šta se dešava?!" A na radiju ostali neki Cigani, gruvaju trube i tako to. Panduri viču: "Isključuj ovo, isključuj ovo!" I nastaje cela frka. Upadaju kod mene u studio, vide se semenke od vutre i grančice. Sva sreća, pa nisam imao vutru kod sebe. Pitaju me šta je to bilo sinoć, a ja im kažem da nemam pojma. Otišao sam posle na informativni razgovor, ali su ubrzo skapirali da mi uopšte nismo normalni i da to nema nikakve veze sa životom." Vlada je, pak, bio kratak: "Kada su ubili Đinđića, Đura i Vikler su napravili haos, pa nam je upala policija. Ne znam kako su drugi to videli, ali meni je samo bilo drago da nas neko sluša."

SKC radio je, međutim, krio još svašta u svojoj riznici ludila. Jedan od njihovih najpoznatijih projekata je bila legendarna emisija "Zeleni talas". U postmiloševićkoj, ksenofobičnoj i islamofobičnoj Srbiji, svega godinu ili dve nakon pada režima, Đura i Uce (kasnije poznati kao Shazalakazoo), osnovali su emisiju Zeleni talas u kojoj su se predstavljali kao Mirsad Habibović i Redžepi Dedi. Puštali su samo najsuroviji melos istoka. Od Pakistana do Maroka, ali i Južni vetar kada, kako Đura kaže "baš zagrebu po arabiji".

"Uroš i ja smo tamo blejali i nisam siguran kako se to pretvorilo u Zeleni talas. Puštali smo sve više i više narodnjaka iako je to izazivalo gađenje i revolt samog radija SKC. Bilo je čak i otpora na radiju. Ljudi su zvali i pretili. To je bilo prilično ksenofobično vreme, posebno islamofobično, a vidiš, to bi danas bilo ponovo aktuelno. Mi smo iskreno voleli tu muziku, jer su nas radile te skale i ta ludila, a toga nigde nije bilo, a nama se to svidelo. Takođe nam je bilo super da guramo ljudima prst u oko. I tako je postepeno iz trip hop muzike sa kojom smo počeli to prešlo u narodnjak. Ali nisu bili to ti narodnjaci, ali ljudi to nikako nisu kapirali. Nisu imali baš svi sluha za to što radimo. Bio sam pozivan na razgovore više puta, ali se nijednom nisam odazvao, jer kada ne dobijaš pare ti si svemoćan. Ali su zvali ljudi da prete: 'Seci te Turke!'"

Vladi je Zeleni talas bio sama suština radija SKC. Vremenom je Đura dobio i mogućnost da u bilo kojem terminu, bilo kog dana, bilo kome upadne u emisiju, prekine je i pusti i radi šta god hoće. Mnogima se nije dopalo, jer nije sa svima bio ortak, a slušaoci su reagovali na najrazličitije moguće načine, ne uvek povoljno. To je bio trenutak kada se radio približavao svom vrhuncu. Spektar emisija je bio paklen: od izmišljenih prenosa mečeva sumo rvanja koji su trajali satima, do kvizova u kojima je bilo potrebno da se za deset minuta napravi što gora pesma, a slušaoci su glasali. Emisije su imali, između ostalog i navijačke grupe poput Invalida Voždovac, potom pokojni Mikrob, ali i pokojni Đole Trip.

Bile su i hardcore emisije poput D.N.O. D.N.A., ali i ona koju je vodila ekipa iz benda Unision, ali i Una koja je tada imala grupu Bičarke na travi. Lista je nepregledna. Pavle se prisećao različitih elemenata koji su činili taj radio: "Salama je, recimo, bio jedan strašno dobar i kul lik, ali je vazda bio izdrogiran i ljudi su ga izbegavali, jer je bio naporan. I on je stalno insistirao kada će da dobije emisiju, kada će da dobije emisiju i ja više nisam znao šta sa njime, a nije bilo ni termina i rekao sam mu: 'Ok, može emisija, ali ako ćeš da dođeš u 02h i da radiš do 04h.' I on je, brate, redovno dolazio u dva ujutru, pa sve do četiri. I dovodio je goste, jebo te. Zovi ti nekoga danas da ti dođe u 02h u goste." Tu je bio i lik kojeg su svi znali kao Batica Suđenje. Uvek je imao crnu rukavicu koju je stavljao i nije dodirivao mikrofon bez nje.

Jedna od stvari na radiju je takođe bila činjenica da se ni u jednom jedinom trenutku nije znalo ama baš ništa. Kada se vrate u program niko nije govorio koja je emisija, koliko je sati, niti išta slično. Svi oni standardni elementi radija jednostavno nisu postojali. Ukoliko bi, na primer, bilo osam sati na radiju bi rekli da je osam i dvadeset. Slušalac bi se istripovao da negde kasni, a onda bi skapirao da sluša radio SKC i da verovatno lupetaju. To je bio humor na tom nivou.

Kada se Vikler uselio na radio, to je bila faza koju su popularno nazivali Viklerov ćumez.

"Ja sam počeo da živim tu tako što sam shvatio da je jedini način da napravim bilo šta da budem sve vreme tu i da kontrolišem konstantno šta se dešava i da budem u kontaktu sa celom operacijom. Jer bez obzira što je to strava zezanje, poenta je bilo kakvog stvaralaštva da se i radi. I to podosta. Ja sam zaista video sve smene, pošto sam tu spavao. Meni će najviše u sećanju ostati po tome što je prvi Bad Copy tu nastao i to nas je lansiralo dalje. Ali nama se posle nije radilo nigde drugde. Posle su Prti Bee Gee nasledili tu prostoriju.

"Jednoga dana smo radili program, ali je nestalo struje", govorio i je Pavle. "Ajs i ja smo bili tu i nismo znali šta da radimo, pa smo legli da otkuntamo i da sačekamo jutarnji bus da palimo gajbi. U jednom trenutku me je probudio Ajs i rekao mi: 'Tebra, požar je u glavnom studiju.' Bila su dvoja vrata zatvorena između njihovog studija. Ustali smo, a prostorije su bile u crnom dimu, a u uglu vidiš neki plamičak. Imali smo sreće, jer kada je prvi put izbio incident na kojem je zapaljen neki otirač dobili smo jedan protivpožarni aparat. Uzeli smo potom taj aparat i bilo je kao u igrici. Udahneš vazduh, uletiš u taj dim i pucaš u sve što sija. Kada smo to pogasili shvatili smo da smo se vratili nekoliko koraka unazad, jer je opet trebalo da se skupi neka kinta, da se obnovi taj studio, oprema. Kompjuteri su, interesantno, preživeli. Počeli su da se tope, ali su preživeli. Izašli smo na sneg da se malo osvestimo od svega i gareži. Vikler je došao oko 04h iz Dolara, sa tezge i bio je u fazonu: 'Zašto niste pozatvarali prozore, napadao je sneg", ali nije skapirao odmah da je to od protivpožarnog aparata. A i bilo je proleće.

Vlada se prisećao vremena nakon požara, kada su posle žurke sakupili lovu da obnove neke delove svog doma. Ali njihovo ludilo se, jednostavno, nije zaustavljalo. "Nakon požara smo sedeli Paja, Ajs i ja u gluvoj sobi na radiju dok je majstor radio. Vidi on da mi varimo i mi sada razmišljamo da li da ga pozovemo ili ne, nismo bili sigurni. I kao, hajde da ga pozovemo i majstor koji se toliko naduvao da je sve pogrešno napravio, totalna katastrofa. Ništa nije uradio kako treba. Ali je bilo strava kada se pravila žurka da se obnovi radio. Bila je to žurka na četiri bine. Gordan Paunović došao tu, gledao i nije mogao veruje gde se nalazi i ko mu je konkurencija."

Ta 2005. godina je bila tragična zbog još jedne stvari, a to je bila smrt Davora Bobića Moskrija. Krune kontrakulturnog pokreta Beograda, čoveka koji je bio spiritus movens cele jedne generacije mladih sa margine društva.

"Sećam se trenutka kada su javili da je on umro", počeo je Pavle, "bili smo u dvorištu SKC-a i nismo mogli da verujemo. Baš smo poželeli da se vrati vreme unazad. Ja sam ušao unutra, samo sam spustio reglere i rekao da sada više ne radimo. Uveče su radili ljudi i opraštali su se od njega. Ostali smo uskraćeni za njegovu liriku, talenat. On je prvi umeo da se sprda sa samim sobom. Svetska muzička baština je ostala uskraćena za barem pet njegovih albuma."

Sa druge strane, pokušavši da uhvati neuhvatljivost njegovog duha, Vlada se setio jedne njemu drage situacije sa Moskrijem: "Dj Dekra i ja je trebalo da puštamo muziku u SKC-u nekom zgodom. Slavko Timotijević je zvao i rekao nam da nađemo nekog dj-a za to. Mi smo došli i puštali smo našu muziku sa radija. U nekom trenutku smo skapirali da su oni samo pustili na tom skupu neku drugu muziku, jer ih je smaralo to naše. Došao je Slavko i doneo nam je po punu pivsku čašu nekog alkohola. Nas dvojica smo se pokupili i otišli nazad na radio na kojem nije bilo nikoga, sve sa tim čašama. Tako polupijani nismo mogli da idemo kući. Morali smo da pustimo tu neku muziku koju smo planirali. I negde oko četiri ujutru kada smo uveliko bili u miksu ja sam pustio Colduct 'Timber' i ispod stola je odjednom izašao Moskri i rekao: 'Kakva divna pesma.' On je bio kao dobri duh radija. Uvek je bio raspoložen i takvog ću ga uvek pamtiti."

U junu 2006. godine, mnogo pre vremena, Vladan Cerović kojeg su mnogi pre toga znali iz Doma omladine je iskoristio zakon koji je bio donesen o frekvencijama i ugasio je radio SKC. Radio kao radio u amanet nije ostavio bog zna šta, niti se svi sa radija njega sećaju po dobrom. Mnogi bi da su im danas te godine, ali i stečeno iskustvo, radili na neki drugi način. Ali činjenica je da je u tom trenutku SKC bilo stecište kreativne energije Beograda. Možda radio nije stvorio ništa, ali je rodio ljude koji su danas najznačajnija imena beogradske i srpske andergraund kulture. Mnogi su postali i mejnstrim, ali kulturološka dominanta koju živimo danas rođena je tada, na tom mestu iz energije besnih klinaca kojima je samo pružena dobra šansa.