Svaštara

Godinu dana je jela samo meso životinja koje je lično zaklala

Knjiga "Moralni mesojed" prati osamnaestomesečnu istragu ove novinarke o (ne)mogućnosti etički odgovornog mesožderstva.

pisao Ava Szajna-Hopgood, fotografije: Will Eckersley.​
07 Novembar 2016, 7:49am

„Brzo, da se ne spusti rampa!"

Luiz Grej trči nazad ka kolima dok je tetka za volanom doziva. Prolazimo ispod rampe naplatnog pulta od tri dolara koji vodi ka Siklif plaži, četiri milje istočno od Severnog Bervika u Škotskoj. Spuštamo se niz zemljani put do račvanja – obe staze vode u šumu. Izlazimo iz kola, dižemo na leđa kabastu zbirku kaputa, kamera, i termosa, i sledimo tetku.

Siklif plaža, osam kilometara od Severnog Bervika u Škotskoj

Probijamo se kroz drveće i izbijamo na obalu. Tamni pesak proteže se kraj mora, beli kamionet parkiran je na kamenoj ploči. Malo kasnimo, Grej se kreće preko peska tako brzo da je u čizmama jedva pratim.

Četiri godine Grej je radila kao dopisnik „Dejli Telegrafa", da bi se zatim preselila iz Londona u Edinburg sa namerom da otkrije odakle dolazi meso kojim se hranimo. Odlučila je da godinu dana neće jesti meso životinja koje nije sama ubila. Knjiga Ethical Carnivore izašla je ovog meseca; prati osamnaestomesečnu istragu koju je Grej sprovela na temu (ne)mogućnosti etički odgovornog mesožderstva.

„Izgovori ne postoje, nema lakog načina [da se jede meso]", kaže ona. „Ne možeš se izvući ni ako kažeš da si životinju sama ubila, ni da si to uradila u skladu sa etičkim principima. Nikad se bih porekla ljudima pravo da se protive ubijanju životinja. Razumem njihovo stanovište, ono je potrebno kao osnova knjige. Nisam pisala filozofsku disertaciju. U pitanju je samo prikaz mog ličnog iskustva, a ljudi neka iz toga sami izvuku kakav god zaključak požele."

„Etički mesojed" svakako nudi užasne opise fabričkog odgajanja stoke koji bi većina ljudi i očekivali da nađu u delu koje se bavi ovom temom – ali nije sve baš tako jasno. Blokirati javnu raspravu nikome ne pomaže.

Luiz Grej, pisac „Moralnog mesojeda"

Podelila sam jedan dan etičkog ždranja mesa sa Grej. Otišle smo da uhvatimo i spremimo i pojedemo jastoga.

U blizini male škotske luke po imenu Siklif, dočekuju nas rođak Luize Grej i njegova posada. Ukrcavamo se u ribarski brod pa nas Sem Lou vodi do ušća reke Fort u Severno more.

Sem Lou, lovac na jastoge i rođak Luize Grej, sa dnevnim ulovom

Paluba je mala i prekrivena gumenim strunjačama, prisilno smo se svi zbližili. Uz riblje kosti, radio opremu, sendviče i termose sa zelenim čajem, Lou iz mreža izvlači gomilu žive ribe i rakova.

Jastoge pažljivo izdvaja da bi ih Grej izmerila i odlučila da li ih vredi zadržati. Ovo se radi brižljivo jer je kazna 1,000 funti za ulov raka ispod dozvoljene veličine. Tresu mi se ruke dok širim majušna klešta za vezivanje. Vezanih kandži, izabrani jastozi odlažu se u kofe kraj krme, a brod kreće dalje.

Jastog se meri da bi se odredilo da li je dovoljno veliki ulov

Vraćamo se u Nort Bernvik i na kopno, pa krećemo u obližnji mali restoran u kom se leti služe sveži rakovi, škampi, školjke i skuša. Vlasnik Stirling Stjuart pomaže nam da „prikoljemo" svoj ulov.

Odabrani jastog završio je na plavoj dasci za seckanje gde će ga Grej ubiti. Stjuart joj daje ogroman oštar nož, a njeno držanje se neznatno menja. Danas je bila rasejana, energična, gubila ključeve od kola, ali sada je tiha i mirna. Viša rastom nego ranije, prilazi jastogu i nogama hvata oslonac.

Grej i ulov.

Čujem kako ljuštura krcka dok je Grej probada nožem. Utroba se trese na drvenoj podlozi, a onda stvorenje prestaje da se kreće i njegov ubica može da odahne.

Grej i Stjuart čiste iznutrice, kidaju kandže, i bacaju meso na roštilj. Pucketa dok se peče, menja boju iz tamno plave u narandžastu a zatim u svetlo crvenu. Grej ističe da se klešta pomeraju zato što se meso greje i skuplja.

Jedan rez kroz sredinu, i spreman je za roštilj

Nikad ranije nisam jela jastoga, ali ukus je kao što sam i očekivala masan, sladak, prosto se topi se u ustima. Ne može se opisati bez stereotipa.

„Posebno za današnje generacije, važno je vratiti se u vezu sa prirodom, a to se ne može preko ekrana", kaže Grej dok tamanimo jastoga. „Jesti meso na ovaj način vraća čoveka prirodi, a posebno ako je čovek imao priliku da ga lično ulovi. Ne mislim da bi trebalo meso da jedu samo oni koji mogu da ubiju životinju, jer su mnogi ljudi preosetljivi za tako nešto. Takođe, bilo mi je potrebno mnogo vremena i truda i novca da ovo organizujem. Zato sam i napisala knjigu – da čitaoci ne moraju sami da krenu u to."

Jastog u puteru i luku

Nedaleko od restorana Megi Šedan čeka da nam pokaže svoje mrestilište jastoga. Drže ih u brodskim tankovima, a svake godine iz legla se hiljade novih jastoga pušta u ušće reke.

Šedan kaže da u divljini ženka jastoga leže osam do deset hiljada jaja, čiji je procenat preživljavanja manji od 0.01 odsto.

Mrestilište jastoga u Severnom Berviku, iz kog se hiljade mladih jastoga svake godine pušta u Firt of Fort

„Kod nas u mrestilištu, sto preživelih od hiljadu jaja je odličan procenat", kaže ona. „Držimo ih 12 do 18 dana, i imaju bolje šanse tu nego u moru."

Mrestilište čine ogromni beli sudovi prepuni majušnih stvorenja od kojih sam prvo pomislila da su soljeni škampi. U stvari su u pitanju mali jastozi, podeljeni po starosnim grupama. Kad porastu, prebaciće ih u „apartmane" – kaveze u zadnjem delu prostorije. Tu će živeti dok ne budu dovoljno stari da ih pustili nazad u prirodu.

"Ovo nije regulisano evropskim zakonima", kaže Grej."Uglavnom to rade ovdašnji ribari koji žele da očuvaju populaciju jastoga koje love."

„Ne kažemo da ih ne treba jesti, ali treba biti umeren", dodaje Šedan. „Naši poslovi zavise od njih, obrazovanje, sve je vezano za jastoge i svest ljudi o jastozima."

Dan kasnije, zatičem Luizu Grej kod kuće u Edinburgu gde pokušava da izađe na kraj sa medijskim haosom koji predstoji izdanju knjige. Pokazuje mi hladnjak koji je morala da kupi da bi skladištila meso sa kojim je radila tokom pisanja „Moralnog mesojeda", i kaže da je nešto od preostale hrane uputila na porodicu i prijatelje.

Osim zamrzivača i para ribarskih čizama koje je kupila, da li joj je godinu dana klanja na još neki način izmenilo dnevnu rutinu?

„Promenilo je moj stav o mesu", kaže ona. „Dala sam se u ovo neverovatno iskustvo da bih bolje shvatila odakle potiče hrana koju jedem. Nekad poželim da nisam ni krenula u sve to, jer je blaženo neznanje daleko lakše. Ali moja strast je objašnjavanje stvari drugima, a to zahteva da se svet iskusi i pojmi. Sad to bolje radim nego ranije."

Pitam se koliko će ljudi iz gradova pročitati „Moralnog mesojeda", i koliko je moguće za ljude kojima živa stoka ili mrestilište jastoga nisu na dohvat ruke da se na nešto ovako odvaže.

„Poljoprivrednici i lovočuvari nisu baš najsposobniji da opišu to što rade", priznaje Grej, „ali mislim da se to menja nabolje. Ja bih svima preporučila da pokušaju da sami pripreme meso koje mogu da nađu – možda u nekoj mesari ili na pijaci."

Potražnja za mesom će uvek postojati. Grej tvrdi da je važno obezbediti ljudima meso koje je odgovorno odgajano

U povratku, prešla sam apsurdno dug put od Edinburga do Londona. Dok se oblačnim sivim nebom postepeno promaljala sunčeva svetlost, shvatila sam da već posle jednog dana provedenog u režimu etičkoj mesojeda drugačije gledam na svet koji me okružuje.

Sve fotografije: Will Eckersley.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu