Bajkerke na festivalu: kul ekipa na Harlijima

„Ako pogrešiš, poginućeš," kaže Kristin Monro. „Znači, moraš da budeš samouverena."

Monro je upravo sjahala sa svog Harli-Dejvidson XL Sportster 2100 Roadstera. Sa osunčanog polja obraslog u mak i lupinu čuju se drugi motori. Zvuk odjekuje niz autoput i najavljuje Backroad Ball, prvog ženskog bajkerskog festivala u istočnoj Kanadi. Monro i njena koleginica Heder D'Entremont su organizatori ovog okupljanja.

„Oduvek sam mislila da su motori kul," kaže dvadesetšestogodišnja Monro čija svetlosmeđa kosa seže do natpisa na jakni: „Piston Kristin". Ovog vikenda, stotinak bajkerki okupilo se na privatnoj farmi kraj starog autoputa 114 u Penobskisu u Nju Bransviku; uslediće dva dana grupnih vožnji, muzike, tetovaža, piva, i logorskih vatri. Žene koje pristižu pokrivaju čitav raspon od tetoviranih dvadesetogodišnjih pankerki zelene kose do sedokosih bakica. Nose majice i opremu ženskih bajkerskih klubova kao što su Merla's Coven i Diamond Devilz .

Moto skupovi samo za žene postaju sve popularniji u Severnoj Americi: manifestacije kao što su Babes Ride Out i Dream Roll privlače hiljade posetilaca. Ipak, Backroad Ball je prvi festival ovog tipa na istoku Kanade, gde žene još nisu u velikom broju počele da se transgresivno bave izrazito muskulinim aktivnostima.

„Nju Bransvik je pravi radnički kraj," kaže za VICE Kristijana Majers (26), umetnica i organizatorka koja vozi Suzuki Bulevar 650. „Ovde mnogi dečaci odrastu uz mehaniku, to im je urođeno. Mene su iste stvari zanimale od malih nogu, ali niko me nije naučio. Važno je pokazati drugim ženama za šta su i same sposobne."

Monro, kao i mnoge druge bajkerke sa kojima sam tokom vikenda razgovarala, počela je da se zanima za motore preko partnera. „Bivši dečko bi me uvek vozio prebrzo," kaže ona i dodaje da je daleko strašnije leteti autoputom dok te samo kožne pantalone dele od asfalta ako neko drugi upravlja motorom. Ubrzo joj je dosadilo da je drugi voze (odnosno da „ jaše kao kučka ", kako neki zovu vožnju na zadnjem sedištu) pa je upisala obuku i kupila svoj prvi motor, 980 Honda CM400T. Prošle godine je prešla na Harlija.

Druge žene ( i naravno muškarci ) počnu da voze kad im se neko sranje desi u životu: razvod, smrtni slučaj, bliski susret sa sopstvenom smrtnošću. „Nekad bude potrebno jedno teško iskustvo da bi se žena usmerila ka motorima," kaže Monro i ponovo podseća koliko je važno ne zaletati se prerano.

„Kad voziš, osećaš se kao da upravljaš sopstvenim životom. Kako neke bajkerke vole da kažu, nikad ne jaši kao kučka. Jer ko bi hteo da bude nečija kučka?"

Na ženskim moto-skupovima, običaji muške bajkerske kulture sa zadovoljstvom se izokrenu. Par muškaraca koji rade na festivalu uglavnom su u vezi sa bajkerkama, i slede pravilo koje kaže da moraju da nose žensku odeću. Šon Duset i Džoš Bruks se ovih uputstava strogo pridržavaju; celog vikenda služe pića, lože vatre, i povremeno pomažu oko motora noseći perike, suknje, i karmin.

U petak uveče, pivo teče a internalizovano patrijarhalno ponašanje izlazi na videlo. Dok Bruks sa ljubičastom perikom na glavi loži veliku logorsku vatru, starije bajkerke mu dobacuju „Pokaži nam sise!"

Blago iznenađen, on se okreće i diže majicu za dame, koje glasno odobravaju i spopadaju ga dok se svi smeju. Neke igraju uz zvuk klasičnog roka koji dopire iz zvučnika, druge skandiraju „Karla! Karla!" dok njihova prijateljica pokušava da eksira pivo, par njih pokušava da odsvira nešto na harmonici koju su iste večeri kupile. Hromirani kormani i blatobrani blješte pod svetlom vatre.

„Mešani moto skupovi su u stvari klubovi za dečake," kaže Dana Fajngold, studentkinja iz Kvebeka koja je dva dana putovala sa prijateljicom Ketrin Dejvid 'da bi stigla na Backroad Ball. „Ima i bajkerki, ali tamo se uvek osećam kao nečija devojka umesto kao svoja žena. Ali kad sam videla sve ove druge žena pomislila sam, možeš i ti to."

Kad voze zajedno, kažu da nema onog sukobljavanja oko muškaraca, karijera, i roditeljskih veština koje se među ženama često razvija. „U stvari se nismo ni poznavale", kaže Dejvid. Srela je Fajngold na Babes Ride Out skupu, a onda su prosto odlučile da zajedno krenu dalje na put. „Sad se već znamo, spavamo u istom šatoru. Ja volim da vozim, ona voli da vozi, zašto ne bismo vozile."

„Meni to dođe kao meditacija," kaže D'Entremont. „Kad si na motoru, nema slanja poruka, nema puštanja muzike. Ne možeš ništa drugo da radiš osim da se usredsrediš na vožnju, koja zahteva pun fizički napor." Osim ove manifestacije, ona i Monro su takođe u Nju Bransviku otvorile ogranak The Litas, udruženja bajkerki čije članice žive širom sveta, od Buenos Airesa do Luizijane. Cilj im je jednostavan: ohrabrujemo žene da voze zajedno.

U subotu ujutro prisustvovali smo prizoru koji se ne viđa često na tipičnom moto-skupu. Bajkerke su održale grupnu joga sesiju i poslužile biljne koktele. Dalje ih čeka izbor između maršrute od 196 kilometara koja prolazi pored Hopevel Kejpa, ili kraćeg puta do morskih pećina kod Sent Martina.

Junsko sunce prži po moru kaciga i kožnih jakni. Stotine žena spremno je da krene na put. Monro diže ruku i najavljuje „minut grmljavine": istovremeno turiraju motore u čast Erin Robertson, lokalne bajkerke koja je prethodnog meseca poginula u sudaru. Tina Sidal, koja drži kurseve vožnje preko 20 godina a sama vozi preko 40, ukratko upozorava na pravila bezbednosti.

„Moraš da imaš dobru opremu, od opreme zavisimo. Kad sam bila klinka, jednom sam u tunelu naletela na auto otpozadi. Noge su mi se zalepile za auspuh, još imam ožiljak odavde-dovde," kaže ona i pokazuje na butinu pa na članak. „Tako sam naučila da ne vozim u šorcu. Vožnja je opasna stvar, mora se poštovati."

Mnoge bajkerke su dale imane svojim mašinama: Mertl. Beti Vajt. Debela Berta. Kad motoru daš ime stičeš osećaj sigurnosti, kao da neće da te izda.

Pošto je grmljavina utihnula, motori kreću niz put. Ljudi u kolima trube, neki usporavaju da bi bolje videli nesvakidašnji prizor. Žene uzvikuju i dižu pesnice u vazduh dok prolaze kraj njih. Sve je u Telma-i-Luiz fazonu, samo sa po dva točka manje. Devojke iz Sent Džona voze se u kamionetu ispred grupe motora, snimaju najavu za dokumentarac.

Kako Monro kaže, „Trudim se da ne mislim o opasnosti, ali ona je uvek prisutna. Ljudi pored kojih voziš uvek mogu da ti oduzmu život. Jeste zastrašujuće, ali ipak vredi. Kao i mnogo toga u životu: ako te ne plaši onda jebiga, i nije značajno."

Iste večeri, motori se vraćaju u kamp. Džil Vong, čije me čizme i asimetrično sečena kosa izrazito asociraju na Tank Girl, čeka na red za tetovažu u mobilnom studiju Oceans of Ink. Kaže da joj je vožnja motora već godinama bila „jednog dana" vrsta ambicije. Prošlog meseca kupila je 1989 Jamaha Virago, koji joj„liči malo na sirenu". Vožnja joj pomaže da se oslobodi briga, jer je u životu preterano obazriva. „Viđala sam slike bajkerki i uvek bih pomislila kako su zajebane, boli ih dupe za sve."

Njena odluka da počne da vozi nije naišla na odobravanje. „Pričali su mi horor priče, nikad ništa dobro. Uvek kao, znam jednog što je poginuo na motoru. Mama se užasnula kad sam joj rekla. Da sam muško, valjda bi manje brinula."

Tog dana, pomislila je da je mama možda bila u pravu. „Na putu, odjednom mi je zadnji točak krenuo da vrda. Uplašila sam se ali nisam se uspaničila i prikočila. Kad pukne guma, samo se naginješ u drugom smeru i polako usporavaš. To sam i uradila, baš kao što su me učili."

Heder D'Entremont je kao čistač pratila grupu tokom puta niz krivudavu obalu Nacionalnog parka Fandi.

„Pomislila sam jebote, ako padne, naleteću na nju. Ali Vong se odlično snašla, kompenzovala vrludanje protivtežom i nastavila da jaše. Sjajno sam se osećala kad sam je videla kako je uspešno skrenula sa puta i zaustavila se." Zajedno su pozvale podršku i utovarila motor u kamion.

Guma je izazvala desetominutni prekid u inače savršenoj deonici – umesto da izazove udes, samo je učvrstila samopouzdanje Džil Vong.

„Tresla sam se, ali dobro je znati da umeš da nadvladaš paniku ako se nešto desi. Kad počinješ, deluje ti da ima toliko toga što treba da znaš, uplaši te sve to, pomisliš da ne možeš. Ali kad uzjašeš, imaš nešto zajedničko sa svim ostalima. Ja u životu retko imam žensku podršku oko sebe, ali ovde ima toliko različitih žena, od hardkor bajkerki do početnica kao što sam ja. Sve nas spaja ljubav prema motorima."

U manjim i konzervativnijim sredinama, taj osećaj zajedništva je ređi i tim još značajniji. Monro kaže da, „iako je naša bajkerska kultura mala i van pažnje najšire javnosti, ove žene zaslužuju da osete isti osećaj drugarstva kao i muškarci. Kad su u muškom društvu, ženama je obično teže da budu ono što jesu. Manjak testosterona u okruženju je pozitivna stvar. Ovo mora da ostane samo naše. Nemamo dovoljno ovakvih prilika."

Savršena ilustracija usledila je pošto je petnaestak bajkerki stiglo do nacionalnog parka. Niko nije mogao da ih ne uoči – neonski šalovi, kožni prsluci, i jakne sa resama koje vijore na vetru. Stale su, skinule šlemove sa šljokicama , rastresle kosu. Turisti su zurili sa platforme za osmatranje, stariji među njima sa neodobravanjem. Neki su ih slikali. Jedini motociklista van ove grupe bio je bradonja na velikom crvenom Harliju. Polako je prošao u rikverc pored grupe žena, istežući vrat.

Zajapurene i glasne, razmenjuju utiske o vožnji, smeju se podsećajući jedna drugu na to kako je ludo bilo u brdima, raduje ih činjenica da su savladale prvu polovinu puta. On turira motor, čeka da ga pogledaju. One ne reaguju. Na kraju on odlazi neprimećen.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu