​Pokušao sam da smanjim piće dajući sebi šokove električnom narukvicom

Ako misliš da natakneš ovu najnoviju pomodariju da bi ublažio sopstvene grehe, zastani na trenutak i razmisli da li bi možda, ako si iole kao ja, samo jednu lošu naviku zamenio drugom.

|
08 Jul 2016, 5:51am

Fotografije: autor

Kao i mnogi drugi koji su odrasli u eri Jackass-a, uvek sam bio fasciniran davanjem elektroškova samom sebi. Kao dete, lizao sam one četvrtaste baterije, i voleo da se igram sa onim zujalicama koje staviš na dlan kada se rukuješ s nekim i šokiraš ga. Jednom, na koledžu, naterao sam drugove da igramo igru pića sličnu muzičkim stolicama, u kojoj je gubitnik morao da sedne na ovo. I kada sam naišao na članak naših prijatelja iz VICE UK o napravi uz pomoć koje možeš šokovima da se oslobodiš loših navika, smesta sam bio zaintrigiran.

Kompanija koja stoji iza ovog proizvoda, Pavloka, prodaje narukvicu koja je slična Fitbitu. Ali umesto toga da ti broji korake i kalorije, uređaj Pavlok (nazvan po psihologu Ivanu Pavlovu, tvorcu klasičnog uslovljavanja) ti pritiska ručni zglob visokotehnološkom baterijom, koja te pecne kada se loše ponašaš. Prema ovoj kompaniji, narkuvica je dizajnirana da prilagodi ponašanje onoga ko je nosi, do tačke kada će ga loša navika asocirati na blago bolni udar struje, čak i kada prestane da nosi narukvicu.

To je takođe slučajno i proizvod čiji je pronalazač naterao Gospodina Divnog iz Bazena sa ajkulama da na njega poviče, „TI SI SERONJA, ODJEBI ODAVDE".

Sims Mekgart, PR i marketing menadžer Pavloka, kaže mi da su ljudi ovom napravom izlečili svakojake vrste zavisnosti, i da je „korišćenje Pavloka za smanjenje zavisnosti od pornografije mnogo češće nego što bi iko očekivao". Srećom (ili nesrećom) po mene, to nije moj problem. Šta više, u većini aspekata života mi ide prilično dobro: ne pušim, zdravo se hranim, i vežbam skoro redovno. Jedna stvar koju bih mogao da popravim je količina alkohola koju konzumiram, koja je otprilike deset pića nedeljno, ponekad i više – skoro dovoljno da me proglase za nekog ko „ preterano pije".

Nije da sam alkoholičar, ali znao sam da bi moje telo (i moj novčanik) imalo koristi od toga kada bih malo smanjio. Tvorci Pavloka su tvrdili da bih već posle pet dana mogao da osetim rezultate, pa sam pomislio da bih do kraja meseca mogao da postanem sasvim drugačija osoba – ili barem malo treznija.

Ne znam kako sam zamišljao da narukvica funkcioniše, ali sam svejedno bio razočaran kada sam čuo da moram da pritisnem dugme svaki put kada nešto popijem, da bih sebi zadao elektrošok (i da bi tako došlo do uslovljavanja). Zbog toga sam pomislio da je cena od 200 dolara za ovaj uređaj malo preterana – zar ne mogu sam sebe da ošinem gumicom za džabe?

Kada sam napunio spravu, zakačio sam je i isprobao. U uputstvu je pisalo da nastavim sa svojim lošim navikama kao i obično, ali da pritisnem dugme i pecnem sebe kad god radim nešto što bih voleo da prestanem da radim. Veoma uskoro, piše u uputstvu, počeću da asociram svoju lošu naviku sa bolom šoka i podsvesno ću prestati to da radim.

Inicijalni šok nije bio silovit električni udar električnog pištolja, kao što sam zamišljao, iako sam odvrnuo voltažu. Bilo je čudno, svakako, ali nije baš bolelo.

„Najpogrešnija pretpostavka je da udar boli", rekao mi je Mekgart. „Ne boli, ali je definitivno neprijatan. Ljudi se toliko plaše udara, ali kada jednom dobiju priliku da ga isprobaju – i podese na nivo sa kojim nemaju problem – skoro svako kaže da mogu da zamisle sebe kako ga koristi da promeni ponašanje".

Narednih nekoliko dana sam pio uobičajene količine i pritiskao veliko dugme na svom zglobu svaki put kada bih uzeo gutljaj. Bilo je iznenađujuće lako objasniti prijateljima zašto sebi zadajem elektroškove nakon svakog gutljaja, jer su do tog trenutka svi već navikli da radim čudne stvari sa svojim telom, zaradeksperimentalnog novinarstva".

Posle nekoliko dana, počelo je da se događa nešto čudno. Nisam se plašio udara koji sledi – naprotiv, radovao sam mu se. Ovaj osećaj najbolje mogu da opišem kao mešavinu šmrkanja jedne linije kokaina, sa nevinim uzbuđenjem koje deca osete kada se vrte u krug.

Nisam usamljen u tome što uživam u električnoj stimulaciji. U BDSM zajednici se zavitlavaju sa erotskom elektrostimulacijom (ili e-stimom) otkako je izmišljena struja. To je danas relativno bezbedna praksa, u kojoj se koriste naprave za „trans-kožnu električnu nervnu stimulaciju", ili TENS, napravljene u terapeutske svrhe; perverzije su prešle dalek put od opasnog Relaks-A-Sizora nuklearnog doba.

Ali moje uživanje u tim šokovima nije bilo seksualno – u to sam bio siguran. Jednostavno mi se dopadao taj osećaj. Tokom jedne studije iz 2014, kada su istraživači Univerziteta u Virdžiniji učesnicima davali opciju da sede sami u tišini, ili da sami sebi daju elektroškove, dve trećine ljudi se opredelilo za šokove. Jedan tip je čak pritisnuo dugme 190 puta u roku od 15 minuta. Možda sam ja isti takav.

Nakon što sam sebi nekoliko dana davao šokove, uspešno sam smanjio piće. Šta više, alkohol mi zapravo uopšte nije ni nedostajao. Ono što mi je nedostajalo je da mi piće bude izgovor da sebi dam šok narukvicom. I onda sam, umesto da pritisnem dugme svaki put kada uzmem gutljaj, rešio da šokiram sebe svaki put kada vidim, ili čujem da neko spominje alkohol. Ne znam mnogo o psihologiji, ali mislio sam da i dalje krčim put asociranja šokova sa cirkom.

Do tog trenutka, podesio sam da svakim pritiskom na dugme sebi zadajem „stoprocentni šok", ili 340 volti, u pet naleta (poređenja radi, Tejzer emituje 50 hiljada volti). Onda sam odlučio da sebi zadam ultimativni terenski test; da odem na žurku.

Tog petka, otišao sam na kućnu žurku gde je piće teklo u potocima. Svako malo sam pritiskao dugme na svom zglobu i zadavao sebi električne šokove, dok su moji prijatelji na odgovoran način uživali u svojim alkoholnim napicima.

Većina ljudi bi smesta ustuknula kada bih im ponudio da probaju Pavloka, ali bilo je srodnih duša koje su u tom iskustvu izgleda uživale koliko i ja. Isprobao sam napravu na desetoro ljudi. Jedna devojka me je čak pitala da li mogu da je pecnem po vratu (jesam), pre nego što me je pitala da li sam ga probao na kiti (jesam).

A onda, usred žurke, posle samo tri nedelje eksperimenta, moj Pavlok je prestao da radi.

Pokušao sam da ga napunim kod kuće, resetovao na fabrička podešavanja, pretresao sva uputstva za slučaj problema – ali ništa nije upalilo. U kompaniji su pretpostavljali da se nešto unutar modula otkačilo, i obećali su mi da će mi poslati novi, ali imali su veliki broj porudžbina, i zamena je stigla tek za dve nedelje.

Kada je konačno stigla, delovalo mi je da je nepotrebno da je koristim. Pio sam manje nego kada sam počeo tretman, a pošto sam se na suvo skinuo sa elektrošokova, moja želja za peckanjem je usahla. Po poslednji put sam stavio narukvicu, i pritisnuo dugme, na punoj snazi. Šok je bio drugačiji, manje intenzivan, možda – kao da su mi poslali pripitomljenju, lobotomisanu verziju naprave.

Ne verujem da bi moje novonastalo interesovanje za elektricitet ikada došlo do te tačke da kampujem pored treće šine, ali ipak je bilo lepo znati da su moje zalihe u suštini potrošene. A Pavlok mi jeste pomogao da smanjim piće, i pretpostavljam da je eksperiment bio uspešan. Ali ako misliš da natakneš ovu najnoviju pomodariju da bi ublažio sopstvene grehe, zastani na trenutak i razmisli da li bi možda, ako si iole kao ja, samo jednu lošu naviku zamenio drugom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu