Reklame
Svaštara

Kako sam ja, razmažena princeza preživela prvo kampovanje

Ovo je mojih 96 sati bez kade, plišanog mede, karmina, i perjanog jastuka.

pisao Iva Parađanin
22 Jul 2016, 10:04am

Moj omiljeni Diznijev crtać je "Pepeljuga". Obožavam ga, ali se kroz ceo život borim sa problemom poistovećivanja sa glavnom junakinjom. Ma koliko čeznula i u glavi se trudila da zamislim sebe kao skromnu Pepeljugu, bolna istina koju već dugo odbijam da priznam je da sam više njena zla polusestra, samo lepša, i sa manjim stopalom. Kao mala maštala sam o tome da sam ja ta skromna devojka koja ulazi u kočiju od tikve, ali činjenica je da sam bila razmaženo derište koje bi pre pozvalo taksi ili zvalo tatu da je odveze na bal. Sa godinama, razmaženost se smanjivala i preoblikovala. Skapirala sam da ne živim u dvorcu i da ne mogu sebi da priuštim robove, te da moram da se adaptiram na zemaljski život i redovno plaćam račune i stanarinu.

Ipak neke stvari se nikada nisu promenile: mogu da spavam ISKLJUČIVO na perjanom jastuku, čujem se sa mamom pet puta dnevno, i na nedeljnom nivou isplačem oko litar suza.

Moj prvi pokušaj kampovanja se nije završio slavno. Pre pet godina krenula sam na Exit rešena da stavim sebe na test i pokušam da izdržim pet dana bez kade i wc šolje. Svi su pričali da su u kampu najbolje žurke, pa je radoznalost pobedila razmaženost. Bar na nekoliko minuta. Nespretno sam postavila šator koji je više ličio na skulpturu ruskog konstruktivizma nego na nešto u čemu bi trebalo da spavam. Moj optimizam bio je kratkog veka, s obzirom na to da sam čim je pao mrak pozvala drugaricu iz Novog Sada moleći je na kolenima da ipak prespavam kod nje (i da mi ako može stavi onu svilenu posteljinu koju najviše volim).

Sve fotografije: autorka

Iako je ovaj projekat kampovanja fejlovao najgorim mogućim scenariom gde sam sa zemlje završila u svili, moj nagon da dokažem sebi da nisam zla kvrgava polusestra nije jenjavao. Prošlog meseca dobila sam poziv za kampovanje na ostrvu. Rešila sam da ovog puta istrajem i PREŽIVIM.

Ovo su stvari, problemi i nemani sa kojima sam se suočila, pobedila ih, i vratila se u Beograd živa i zdrava posle čitava četiri dana.

Ovo je mojih 96 sati bez kade, plišanog mede, karmina, i perjanog jastuka.

NEMA ZIDOVA (ZAMISLI)

Stigli smo, uspešno smo postavili šator (polomio mi se nokat ali to je manje važno). Šator je u poređenju sa ostalima bio penthaus-jer sam takav tražila. Ipak, u tom penthausu, kofer je bio cimer koji je zauzimao pola prostora. Bio je veličine mrtvačkog sanduka, a u njega sam spakovala ceo orman i kupatilo – jer nikada ne znaš šta će ti zatrebati. Uvek nosim isti kofer, išla na put od dva ili deset dana. Istog trenutka kada sam ga smestila u šator počela sam da mrzim sve nepotrebne stvari koje sam spakovala: od večernjih toaleta, najrobusnijih sandala i deset različitih šampona. No dobro, šta je tu je, bar imam dve odevne kombinacije dnevno. Šćućuriću se, ionako spavam polu zgrčena. Problem sa kojim je baš bilo teško suočiti se je NEDOSTATAK ZIDOVA.

Obožavam zidove. Volim što među njima mogu da se derem, plačem, SKLONIM od svih po potrebi. Umesto toga, oko mene je lelujalo lepršavo krilo šatora, pa su svi u komšiluku znali da sam zvala mamu dva puta dnevno i paničila oko preživljavanja u prirodi. Morala sam da se prilagodim i shvatila: okej, nema zidova, svi smo u istoj sobi, tj. šumi i to nije toliko strašno. Ako me napadne zmija u šatoru bar će svi čuti moj poziv u pomoć, što ne bi bio slučaj da sam okružena debelim i lepim hladnim zidovima. Mmmm zidovi.

Improvizovana polica za kozmetiku

NEMA MEKANOG DUŠEKA

Da stvar bude gora – dušek sam ponela. Onaj na naduvavanje mekan kao mece dobrići. Ali se u putu izbušio. I morala sam da spavam na zemlji. Dva sata sam skupljala suvo lišće i otpale palmine grane da bih sebi napravila nešto što iole liči na krevet. Na to lišće sam poređala svu šljokičavu garderobu koju sam ponela (znala sam da će se veliki kofer isplatiti!), i to je malo ublažilo zemljanu tvrdoću i koščatost. Ipak, ostala sam osuđena na jednu majicu i dva para šorca za nošenje. Kasnije će se ispostaviti da mi je sve što mi je potrebno od garderobe bio jedan kupaći kostim. A i spavanje na plaži je skroz okej rešenje.

BUĐENJE U SEDAM UJUTRU

Mnogo volim da spavam, NAROČITO KADA SAM NA ODMORU. Trebalo je da mi bude jasno da je kampovanje antonim za odmor čim sam krenula. Prvu noć sam optimistično navila alarm za deset ujutru u želji da „ranije" odem na plažu i iskoristim dan. Probudila se u sedam, mokra od znoja, a sunce me je spičilo pravo u oči. Osećala sam se kao da sam ostavljena u vreloj pustinji bez vode sa opekotinama trećeg stepena. Kada sam izašla iz šatora i skočila prvi buć u blistavo more, zaboravila sam na sve.

Ja, tražim wc

NJENO VISOČANSTVO, WC ŠOLJA

Koliko je wc šolja jedna divna stvar. Čim sam stigla nazad u Beograd guglala sam da saznam ko ju je izmislio i rešila da mu napravim otvar za klanjanje u stanu. Wc šolja nije samo mesto gde ćeš da obaviš šta imaš i ustaneš. To je tron za kontemplaciju, igranje igrica, čitanje novina, i suočavanje sa sobom. E, u kampu toga nema. Wc je veličine halo govornice, i u proseku unutra smeš da se zadržiš svega dva minuta, jer je ispred ceo Ivin voz i čeka da završiš. Najgora posledica cele avanture možda je zapravo to što nisam išla „normalno" u wc četiri dana. Ali sam zbog toga manje jela, što mu dođe skroz u redu.

OTOPLJENI KARMINI

Na putovanje sam naravno ponela 10 nijansi crvenih karmina, i pet onih boje mesa – za svaki dan. S obzirom na to da je temperatura napolju bila 40, a u šatoru 50 stepeni, svi su se pretvorili u tečnost koja je delovala kao veštačka gusta krv za potrebe snimanja filmova. Ili kao kečap. Bilo je tu i skupe kozmetike, pa hajde da kažemo jedna polovina plate u karminima. Dva, tri koja su još bila u čvrstom stanju sam odnela kod komšije koji je imao ručni frižider i spasla im život. Srećom preživeli su oni omiljeni.

Komšija se sunča, pored njega je leš još jednog komšije koji sam pipnula

PRIJATELJSTVO SA INSEKTIMA

Iako sam razmaženi cmizdravac, nikad se preterano nisam plašila buba. Ma koliko bila u fazonu jednoroga i roze boje, priznajem da sam pomalo hipi princeza. Volim prirodu i volim životinje. Što ne znači da mogu mirno da spavam u šumi gde su skakavci veličine roda, ali ne vrištim kada mi bubamara sleti na dlan. Elem, bilo mi je potrebno da se uverim da mi i skakavci kojih je milion po granju drveća -neće ništa. Rešila sam da ih pipnem i vidim kako će se ponašati. Izgledali su kao vanzemaljci iz filma District 9. Prilazak mog prsta skakavcu trajao je pola sata. Nije me ujeo. Okej, bezbedna sam. Nazvaću ga Toma.

NEMA INTERNETA

Jedva sam čekala da stignem na ostrvo i zapljunem se sa prvim selfijem. Ali MOŠA. Nema interneta. „NEMA INTERNETA????! Pa šta ćemo da radimo?" bila je moja reakcija. Već posle prvog dana, shvatila sam koliko sam srećna što nemam pojma šta se dešava sa Bregzitom, kakvo je vreme u Beogradu, kada će Vlada, gde je Siniša Mali i ko mi je lajkovao sliku. Neke stvari i neke situacije su jednostavno stvorene da odole digitalizmu, a to su definitivno morski vazduh i mir i tišina borove šume.

IPAK: MORE JE MORE

Pored svih ovih stvari sa kojima sam se borila i izašla sa njima na kraj, postoji nešto što me je sve vreme bodrilo da istrajem, i u čemu sam uživala svim svojim čulima, a to je more. Dovoljan je bio samo pogled na veliku plavu površinu da zaboravim na sve nedaće. Hipnotisalo me je i u isto vreme smirivalo. Kako bi koji problem iskočio, pobegla bih od njega u bistru, slanu vodu i ostavila ga na zemaljskoj površini. Plivanje je najbolja kompenzacija za to što čovek ne može da leti, a more je zakon.

I kampovanje je okej. Ali ne za duže od četiri dana. Ili možda tri.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu