​Nije lako biti kreativan dok si na antidepresivima

Oduvek sam mislila da najbolje pišem kad sam depresivna. Mnogi pisci će vam reći isto. Ima nečega u tome kad se osećaš tužno, anksiozno, besno. Ima to smisla. Ne sediš u nekoj mračnoj prostoriji, slušaš otužnu pesmu grupe The National i pišeš sumornu poeziju kad voliš život. Sreća nije nešto što stalno preispituješ.

Depresija nas tera da se prisetimo svakog lošeg trenutka u svom životu i nađeno razlog za njega. Ili makar nađemo koga ćemo da okrivimo, najčešće sebe.

Četiri godine nakon što mi je postavljena dijagnoza kliničke depresije, smučilo mi se da se neprestano borim protiv nje. Sa 22 godine, isprobala sam svaki dostupan prirodan lek — meditaciju, jogu, bojanke za odrasle — i osećala sam kao da su mi ponestale opcije. Bilo mi je potrebno neko brzo rešenje. Svaki dan je podrazumevao sve jače napade panike i to me je lagano ubijalo.

I zato sam počela da pijem leksapro. Uzimala sam 20 miligrama svakog dana 11 meseci a da nisam propustila nijednu dozu — ako ne računamo onaj put kad sam za prošlu Novu godinu slučajno popila duplu. Ispostavilo se da je leksapro omiljeni lek Kanjea Vesta — pominje ga u pesmi "FML" kad kaže: " You ain't never seen nothing crazier than this n***a when he off his Lexapro ."

Nikada nisam razmišljala o nuspojavama antidepresiva pre nego što sam krenula da ih uzimam, mislila sam da je sve to veoma prosto, uzmeš pilulu, radiš to svakog dana i ponovo ti bude dobro. Nisam mislila da ću tako ubiti jednu jedinu stvar koju sam volela da radim, a to je pisanje.

Isprva sam samo bila sigurna da se moja uobičajena navika da odugovlačim sa radom pojačala za jednu stepenicu. Ali počela sam da primećujem izvestan trend. Prestala sam da plačem. Morala sam da idem na sahranu svoga dede i, iako sam bila teško pogođena njegovom smrću, bila sam jedina osoba tamokoja nije zasuzila. Postala sam tako paranoična da me ljudi osuđuju da sam se zatvorila u kupatilo, frenetično nanoseći vodu ispod očiju kako bih odala utisak nekoga ko je plakao.

Leksapro me je pretvorio u zombija, prolazila sam kroz svakodnevnu životnu rutinu bez ikakvih osećanja. Stvari koje bi me ranije ljutile postale su nebitne. Nisam više osećala blagu tugu dok sam gledala Toma Henksa u Filadelfiji. Ako počnete da se pitate da li nešto nije kako treba, to je siguran znak. Kad god sam se prihvatila olovke da pišem, nisam imala o čemu. Nisam mogla da se nateram da pišem čak ni o prokletoj kiši. Ako ste kreativna spisateljica koja ne ume poetski da se izrazi o kiši, onda ste u problemu.

Ublažavanje emocija Selektivnih inhibitora preuzimanja serotonina (SSRIs) poznato je kao emotivno otupljivanje . Za većinu ljudi to znači da će ih antidepresivi sprečiti da se osećaju depresivno, što je sjajno. Ali kod drugih, SSRI može da ubije sve emocije, svidelo se to vama ili ne.

U tome je Kvaka 22. Uzimate SSRI da ne biste bili depresivni, i to radi, ali onda ste depresivni zato što više ništa ne osećate. Nema dobitne kombinacije. Ali makar nisam tonula u san u suzama ili bila anksiozna svaki put kad uđem u prostoriju. Nije li to ono što sam želela? Trebalo je da budem srećna, ali nisam bila.

Da me je samo neko upozorio pre nego što sam počela da uzimam antidepresive. Naravno, lekari vam kažu koliko će vam se život promeniti kada počnete da uzimate SSRI. Ali niko nije pominjao emotivnu cenu onoga kad ništa više ne osećate. Mogla sam da izađem na kraj sa povremenim osećajem elektrošoka u mozgu, neprestanom vrtoglavicom i problemima sa spavanjem. Ali kad izgubite sve emocije, osećate se kao da umirete.

Kreativnost je subjektivna stvar, zbog čega je teško izmeriti je egzaktno. Ali guglanjem sam naletela na istraživače koji su pokušali da razumeju vezu između onoga kad se osećate loše i kad se osećate kreativno. A socijalni psiholog Modupe Akinola sa Univerziteta Kolumbija pronašla je korelaciju između ta dva.

Radeći sa stručnjakom sa Univerziteta Harvard Vendi Beri Menders , Akinola je zatražila od studenata da zapišu šta bi voleli da budu u životu. Potom su dobili povratnu informaciju koja je bila ili pozitivna ili im je srušila sve snove. Posle toga, studenti su morali da sastave umetnički kolaž. Ispalo je da su učesnici koji su dobili negativnu povratnu informaciju — i osećali su se posrano zbog onoga što naučnici zovu "društvenim odbijanjem" — napravili kolaže koji su bili kreativniji od onih na koje to nije uticalo.

Odlučila sam da prestanem da uzimam leksapro pre nekih šest nedelja. Nije to bio pravi primer slučaja "samo je prestala da uzima lekove". Nakon što sam odvagala sve pozitivne i negativne strane, odlučila sam da je došlo vreme da prestanem sa tim. Lekovi su radili suviše dobro. Neki ljudi definitivno žele da se osećaju emotivno otupljeno, ali nije to život za mene. Nedostajala mi je kreativnost.

Za svega dva dana, emocije za kojima sam žudela nahrupile su nazad. Ali provela sam mesec dana prolazeći kroz žestok period odvikavanja. Spopala me je ekstremna iscrpljenost, nasumični osećaji elektrošoka i promene raspoloženja. Nije bilo lako, ali nisam zažalila što sam prestala.

Nisam se oporavila od depresije, nisam čak ni sigurna da će se to ikada dogoditi. Ali osećam se mnogo bolje nego što sam se osećala pre godinu dana. Postala sam mnogo bolja u kreativnom kanalisanju svih onih negativnih emocija koje bi znale da me obuzmu. Mislim da sam naučila da moja umetnička i ljudska strana nisu dve odvojene stvari — ne možete da ignorišete jednu iz straha da ćete izgubiti drugu. Mora da postoji ravnoteža.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu