Upoznajte čoveka čija je neverovatna životna priča inspirisala film ’Lav’

Upozorenje: prepuno spojlera

Na nedavnoj dodeli filmskih SAG nagrada, novinari su pitali Nikol Kidmen šta joj je bilo najteže kod uloge u Lavu. Malo je razmislila, a onda je odgovorila, „To što igram stvarnu osobu. Igram Su Brirli… to što sam morala da nađem njenu suštinu i da joj ukažem poštovanje i verno je prikažem na platnu". To je bilo pitanje i za Suinog sina Sarua, čija neverovatna životna priča je bila osnova za ovaj film. „U nekim trenucima sam imao osećaj da nam priča izmiče. Ponekad bih pomislio da je scenario malo nerealan i razvodnjen", priznaje mi Saru, iz svog doma u Tasmaniji. „Ali radili smo sa stvaraocima filma i oni su bili veoma otvoreni".

Rezultat toga je film koji je naišao na široko odobravanje među kritičarima i već je doneo zaradu od više od 34 miliona dolara na bioskopskim blagajnama širom sveta – dostignuće za koje bi vam mnogi rekli da je nemoguće za jedan australijski film. Zaista niko nije mogao da predvidi toliki uspeh Lava, čak je i Kidman to zaista uvidela tek kada je film snimljen, izmontiran i preliminarno prikazan publici. „Znala sam da smo naboli nešto dobro kada su moja sestra i moj muž odgledali film, i oboje plakali na kraju. I samo su želeli da me zagrle", rekla je u ponedeljak uveče. „Pomislila sam, ovo je neverovatna reakcija na film."

Nikol Kidman, Dejvid Venam i Sani Pavar, kao Su, Džon i Saru Brirli. Sve fotografije su objavljene s odobrenjem

I Saruova reakcija na film je bila pozitivna – naročito to kako ga je dočarao Dev Patel, koji je nominovan za Oskara – ali priznaje da mu je čitava ta stvar pomalo nadrealna, još od prvog branča sa Patelom u jednom mirnom kafeu u Hobartu. Pomislili biste da je posle svih preokreta u svom životu Saru postao osoba koju nije lako uzdrmati. Ali s druge strane, postoji li ispravan način za reakciju kada sediš preko puta Deva Patela? „Nisam znao šta me čeka. Bio sam na neki način opčinjen, iznenađen – upoznaću se sa Devom Patelom", kaže Saru. „Nikada u životu nisam upoznao neku poznatu ličnost… a kamoli da doručkujem sa nekom od njih".

Ali sve je prošlo dobro, i njih dvojica su se povezala pričajući jedan drugome o tome kako je odrastati u indijskoj porodici – Patel u Harou, u severozapadnom delu Londona, a Saru u Hobartu, kada su ga Su i Džon Brirli usvojili iz jednog indijskog sirotišta, kada je imao sam pet godina. „Osećaj je bio skoro kao da smo braća", kaže Saru za branč sa Patelom. „Parirali smo jedan drugome i razgovarali o stvarima koje volimo. On definitivno ima neku iskrenost u glasu, i otvoren je za sve". Jedna od stvari povodom koje je Patel bio otvoren je to koliko je želeo tu ulogu. „Otišao je kod reditelja i scenariste (Australijanci Gart Dejvis i Luk Dejvis)… pokucao im je na vrata, pitao ih za taj film u kojem se jedno dete izgubi u Indiji, insistirajući na tome da bude deo projekta", objašnjava Saru. „Nešto u smislu, 'Ja sam prava osoba i uradiću šta god treba da budem deo toga".

Pravi Džon i Su Brirli, sa mlaim Saruom

Kada se svede na naslov, Saruova priča – koja je inspirisala Patela da se bori za tu ulogu, i satima vežba australijski akcenat koji je bio potreban – obično se svodi na sledeće: indijsko siroče koje je usvojio par iz Australije pronalazi svoju biološku porodicu uz pomoć Google Eartha-a. I koliko god da to neverovatno zvuči, to je tumačenje kome nedostaju neki od najzapanjujućih delova priče. Kao i Saruovo gotovo fotografsko pamćenje, koje mu je omogućilo da se do najsitnijih detalja seća malog indijskog sela u kojem je odrastao, više decenija otkako se izgubio i razišao sa svojim starijim bratom u vozu.

To takođe sugeriše i da je Saru nekakvim srećnim slučajem uspeo da uđe u trag svojoj biološkoj majci, 25 godina kasnije. Kada razgovaraš s njim, shvatiš da ima malo takvih ljudi na svetu koji bi to uspeli da izvedu. Iako je Saru imao relativno srećno detinjstvo odrastajući u Tasmaniji, u njemu je tinjala želja da razume šta mu se dogodilo kada je bio mali. Ta čežnja ga je terala da skoro pet godina satima noću sedi za računarom. To je bio mučan, pedantan proces proučavanja Google Earth-a u potrazi za poznatim predelima. Nije znao čak ni kako mu se zove rodno mesto. „Bio sam isuviše uplašen da bih nekome rekao za to, zato što mi je delovalo kao koještarija: bilo je kao da tražim iglu u plastu sena", kaže on. „Znao sam to, ali sam iznenada zaboravio i bio toliko zaintrigiran metodičnošću, najjednostavnijim postupcima i strategijom."

Sani Pavar kao mali Saru Brirli u „LAVU"

Na svoj matematički način, Saru je raščlanio svoj problem na jednostavna pitanja: koliko brzo vozovi u Indiji idu? Koliko dugo je spavao? Išavši unazad, obeležio je radijus od 1600 kilometara oko Kalkute – gde se probudio u vozu više od dve decenije ranije, petogodišnjak u jednom od najnaseljenijih gradova u Indiji, bez ikakve predstave gde mu je porodica. Saru je polako otpisivao jedan mali grad za drugim. „Toliko dugo sam tragao, a onda sam odjednom, oko dva ili tri ujutru, naleteo na nešto", objašnjava Saru. „Došao sam na tu železničku stanicu koju nisam video 25 godina. To je bio trenutak šoka, neki neverovatan osećaj, bilo je tačno onako kako sam se sećao".

Saru je poreklom iz Ganeš Talaja, kraja Kandve, drevnog grada u centralnoj Indiji, više od 1,500 kilometara zapadno od Kalkute. Dok je kliktao po mapi rodnog grada, obeležja njegovog detinjstva su bila posvuda. „Bila su po ulicama i stanicama, i delovala su mi netaknuto posle svog tog vremena – odjednom je sve bilo tu", seća se on. Nekoliko meseci kasnije, Saru je krenuo da poseti grad, dok mu je ideja da nađe svoju porodicu tinjala u glavi. „Kada sam stigao u svoj rodni grad, sve što sam želeo je da skinem cipele i čarape i da prošetam ulicama kojima sam šetao pre 25 godina. Ali bacio sam torbu ispred hotela, izašao, i noge su me automatski odvele pravo ispred vrata kuće u kojoj sam se rodio", kaže Saru. „U kući nije bilo nikoga, sve je bilo tamno i mračno, i kuća je delovala skoro napušteno."

Mali Saru dok je odrastao u Tasmaniji

Saru je bio utučen, ali uskoro se pojavila neka žena i pitala ga „veoma engleskim akcentom" da li može da mu pomogne. Izvadio je svoju sliku kada je bio dete i objasnio joj da je na slici on. „Ti ljudi više ne žive tu", odgovorila je ona. Iznenada, pojavio se neki čovek, i Saru je ponovio svoje pitanje. „Rekao mi je da ga sačekam malo, i vratio se pet minuta kasnije i rekao, „Hajde, pođi sa mnom. Odvešću te kod tvoje majke". Iza ugla je upoznao Sarua sa jednom ženom, i smesta je znao. „Kročila je ka meni, i ja sam kročio ka njoj; nismo skidali pogled jedno s drugog – to je bio jedan od onih ključnih trenutaka kada vreme stane. Naši neutroni, protoni i elektroni su se izmešali kao u nuklearnoj fisiji", kaže on.

Sada Saru posećuje svoju biološku majku kada god može – i dalje ne govori hindi, a ona ne govori engleski, ali imaju prevodioca koji živi odmah iza ugla. Usred cele halabuke oko LAVA povodom Oskara, ona se sprema da otputuje u SAD na ceremoniju dodele. To je još jedan nadrealni preokret, ali to kao da prolazi mimo Sarua. On bi radije pričao o svom radu u ISSA, Indijskom društvu za sponzorstvo i usvajanje. Kada sam ga pritisla, priznao mi je da bi možda želeo da napiše prednastavak LAVA, o svom odrastanju u Tasmaniji, kada su ga iz jednog sirotišta usvojili Brirlijevi. „Nadam se da bi i to adaptirali za film", smeje se on. „Mislim da bi trebalo da postoji više istinitih priča."

Pratite Maddison Connaughton na Tviteru.

Još na VICE.com

"Kajanje, panika i usamljenost": žene koje pate od depresije nakon usvajanja deteta

O čemu misle žene koje nemaju decu

Kako mi je Lara spasila život

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu