10 pitanja koja ste oduvek hteli da postavite osobi koja preuzima pokojnike

Većina ljudi u Srbiji misli da ovaj posao radi neka specijalizovana grupa ljudi, sve surovi stručnjaci u skafanderima

Kragujevčanin Jovica Aleksić (32) jedan je od malobrojnih koji nemaju ni dileme ni iluzije o tome od čega je čovek napravljen i šta od njega ostaje nakon poslednjeh straha koji doživi, poslednje boli koju oseti, poslednjeg zvuka koji čuje, nakon smrti.

Problematično je objasniti šta je po zanimanju Jovica Aleksić. Po sistematizaciji radnog mesta, on je vozač u javno komunalnom preduzeću "Gradska groblja" u Kragujevcu. Deluje kao da je njegov posao da pokojnike sa zadate adrese doveze do mrtvačnice JKP "Gradska groblja". On to i čini, ako telo preminulog preuzima iz kragujevačkog kliničkog centra. Ali, Jovica i njegovih 12 kolega pokojnike preuzimaju i nakon saobraćajnih nesreća, samoubistava i ubistava, nakon što tela preminulih budu pronađena u kućama, šumama, bunarima, septičkim jamama, danima nakon smrti.

Šta uopšte znači- preuzeti telo? To znači biti prvi koji će dodirnuti leš nakon tri nedelje na otvorenom ili telo mladića "slomljeno" u strašnoj saobraćajki. Ne samo dodirnuti. Uzeti to telo na svoje ruke i položiti ga u metalni transportni sanduk.

Većina ljudi u Srbiji misli da ovaj posao radi neka specijalizovana grupa ljudi, sve surovi stručnjaci u skafanderima, možda medicinski tehničari bar delimično oguglali na krhkost ljudskog tela, na činjenicu da od nas na kraju ostaje samo meso koje se kvari, na mirise čoveka iz koga je život iscurio i curi sve drugo. Ali ne, ovakve stvari u Srbiji rade ljudi čija je jedina obuka strpljenje starijih kolega, a jedina stručnost- biti čovek gde treba i biti profi kad leš nakon dve nedelje zasmrdi u celom naselju. I da, u aneksu ugovora Jovice Aleksića stoji da je njegov posao, osim da vozi, i kupanje i oblačenje pokojnika, ako zatreba.

Jovica Aleksić je šef u organizacionoj jedinici za prevoz i preuzimanje pokojnika JKP "Gradska groblja" iz Kragujevca.

Šta je zapravo tvoj posao, kako izgleda jedan tvoj teren?

Kada smo pozvani da preuzmemo telo, na terene idemo po dvoje, sem ako baš nema razloga da krene više nas, ako je pokojnik vrlo težak i preminuo je na vrhu višespratnice. Zapravo, kreće nas dvojica, nema žena koje bi ovo radile.

Mi imamo svakog dana nekoliko termina u kojima preuzimamo pokojnike iz Kliničkog centra Kragujevac. To je najlakše raditi. Odemo, preuzmemo tela, završimo papirologiju i predamo pokojnika u mrtvačnicu našeg preduzeća. Ako je u smeni dovoljno radnika koji tela kupaju i oblače, odlično, ako nije, vozač može i to da radi. Radio sam i to, kao i svi. Daleko su drugačiji tereni kada te pozovu leti da preuzmeš nekoga ko je pronađen obešen na drvetu u Šumaricama, danima nakon smrti, telo davljenika posle nekoliko dana u jezeru, pokojnike iz saobraćajki stradale u zgužvanom limu.

Šta je prvo sa čim si morao da se izboriš na ovom radnom mestu, šta si najteže prihvatio?

Nisam dugo mogao da se izborim sa mirisom ljudskog tela koje se raspada. Nema opisa za taj miris, nema mirisa sličnog tome i nema mirisa koji se toliko širi.

Pozvala nas je policija nakon što je u jednoj zgradi pronađeno telo starice preminule oko 15 dana ranije. Stižemo. Policajac koji stoji u prizemlju, držeći prstima svoj nos, pokazuje drugom rukom na gore i izgovara - "na petom je". Niko u zgradi ne sme da izađe zbog smrada. Ulazimo u stan. Zatičemo najpre kraj vrata mrtvog psa, pa na krevetu baku koju je onaj pas već načeo pre nego što je uginuo, a onda su je načeli i insekti. Telo je pocrnelo, u stanju raspadanja je, jedva da možemo da ga pomerimo. Dok pokušavamo da ga sa kreveta prenesemo u metalni transportni sanduk, deo tkiva preminule završava na nama i na podu. Miris tog tela, tih tela.

Imamo mi svu potrebnu opremu - mantile, čizme, rukavice, ali maske su nemoćne već posle par minuta. Pomaže samo otvaranje prozora i jak želudac. Tada mislim- ovo je bio nečiji neko, smejao se i jednom je lepo mirisao, čovek je i zaslužuje da bude sahranjen kao čovek.

Ali, moram priznati, mučan je osećaj kada kod kuće tim rukama kojim sam uzimao pokojnika u stanju raspadanja grlim svoju decu. U nosu mi je još uvek onaj miris, njega je teško isprati. I zalud je što sam sa svojih ulaznih vrata bacio svu garderobu, okupao se, taj miris i dalje osećam.

Da li je taj miris najteži deo tvog posla danas, ili je teže ono što gledaš?

Nije miris. Nije ni ono što gledam. Na miris čovek može da se navikne. Ali, niko se još nije privikao na emocije živih na terenima. Tu si uvek nespreman.

Još su me kolege obučavale za ovaj posao kada smo pozvani da preuzmemo telo mladića koji se ubio, obesio se na cev radijatora, skoro kod plafona. Otišli smo tamo, skinuli telo i krenuli da ga položimo u sanduk. Dobro sam se držao, naterao sam sebe da ne mislim koliko je pokojnik bio mlad. A onda mi u prvu liniju odbrane uleće sestra mladića. Našla je oproštajno pismo brata i počinje da ga čita naglas, dok mi pokušavamo da stavimo telo u sanduk. Majka jauče. Onda obe pokušavaju da ga zagrle poslednji put, pa obe hoće da legnu u taj sanduk sa njim. Jedva ih smirimo, a onda nam ne daju da odnesemo telo. Šapnuh kolegi da moram da izađem i pozvah drugog iz firme da me zameni. Na ivici nesvestice sam izašao iz zgrade.

Taman kada sam posle par godina pomislio da su me obučili kako treba i da mi se više nikada neće desiti da se toliko potresem na terenu pozvani smo da preuzmemo poginulog u saobraćajci. Stižemo, na tlu telo dečka koji još nije imao 18 godina. Nedaleko od mesta nesreće stoje stric i otac. Policija im, naravno, ne dozvoljava da priđu. Mi prilazimo. Kolega Bojan je kraj glave mladića, ja kraj nogu. Podižem lagano noge pokojnika, Bojan ga uzima ispod miški, da bi ga stavili u transportni sanduk. Odjednom se deo ruke odvaja i otpada, na drum. To vide otac i stric. I to je za njih kraj…Prileću nam da pomognu. Znači, prilazi otac da u metalni sanduk stavi svoje dete… Osećam niz detonacija u stomaku, koje mi mozak dovode do usijanja.

Na terenima nam se rodbina pokojnika obraća, pričaju nam, moraš da ih saslušaš. Ako ih ne saslušaš- šta si onda ti? Onda si nečovek. Sa druge strane, takve priče se gomilaju, ne znam sada koliko dugo ću ja biti sposoban da ih slušam.

Možeš li nekako da se izoluješ?

Ovako. U mrtvačnicu dolazi bračni par iz Trstenika, da preuzme telo svoje bebe. Kažu da su došli autobusom, da svoje dete kući moraju da odnesu na isti način, nemaju para za sanduk i prevoz. Ja u šoku. Autobusom? Mole me da bebu stavimo u kartonsku kutiju. Objašnjavam im da ne mogu telo bebe da odnesu autobusom, u torbi. Grči mi se stomak od njihovih suza i njihove bede. Kolege priskaču, obećavamo im da ćemo mi prikupiti novac, pomoći će i firma, besplatno ćemo im dati sanduk i prevoz do Trstenika.

U tom trenutku drugi klijenti, muž i žena, došli su u mrtvačnicu da preuzmu svog pokojnika. Slučajno čuju šta pričaju roditelji preminule bebe. Žena počinje da plače, ne zbog svog pokojnika već zbog onoga što čuje. Vadi 2.000 dinara i daje mladom paru, muž vadi još 1.000. Čak i kolege sa dosta staža odlaze nekim poslom i kradom brišu suze.

Kako izgledaju tereni nakon ubistava, kada treba da preuzmeš tela žrtava?

Zbunjen si kada dođeš po telo sitne starice kojoj su dva noža zarivena u vrat. Dva noža? Nemoćan si pred činjenicom da zbog duševne bolesti jednog čoveka odlaziš po dva tela- njegove žene čija je lobanja smrskana čekićem i njegovog tela sa nožem u grlu. 
Mučno je preuzimati tela ubijene žene i njenog komšije ubice koji je i sebi oduzeo život. Izbo je nožem, pa pucao u nju, pa u sebe. Završimo u kupatilu natopljenom krvlju po kojoj se klizamo. Moramo karton da stravimo na pločice. Samo ćutimo posle tih terena. Prevezemo tela na obdukciju, ako sudija kaže, ili u mrtvačnicu i to je to.

Da li je te nešto uplašilo na poslu?

Prirodno je da se ljudi plaše smrti, čak i pokojnika, a nama je svaki dan uz pokojnike. To je naša realnost. To je možda i malo nenormalno.

Jednom sam se preledio, na trenutak. Pomagao sam kolegi da obuče pokojnicu, a nisam baš vešt. Navlačio sam ženi rukav sakoa na ruku, pa sam morao da joj ispravim prste i priljubim jedan uz drugi, da bih joj ruku ubacio u rukav. Kada sam je već obukao, prsti pokojnice su počeli da se stežu sami, a meni je jedan prst još bio u njenoj šaci. Osetio sam samo da me pokojnica steže.

Kakav si kada posle svega toga odeš kući?

Možda bi moja žena to mogla bolje da ti kaže, kako izgleda kada mi jedno pitanje ponavlja pet puta, a ja ne mogu da se trgnem i vratim u realnost. Meni nisu misli bile kraj nekog pokojnika, ništa slično, ali odlutam nekada ni sam ne znam gde, u nešto prazno, kao neki restart.

Imam dvoje dece, od tri i godinu i po dana. Kada dođem sa posla kući i zagrlim ih, ako oteram onaj miris onda sam neizdrživo srećan jer sam živ i imam njih. Ovde sam naučio više da cenim život i da lakše prepoznam beznačajnost svakodnevnih gluposti i svađa.

Kada sam na nekoj slavi samo molim boga da me ne pitaju kako je na poslu. Ako pitaju, a ja počnem da pričam, rasturih slavlje za pola sata. Ljudi misle da ih zanima kako izgleda moj posao, ali kad počnem da pričam malo ko želi da sluša.

Da li ima crnog humora na poslu? 

Malo kada pričamo o tome šta smo gledali na terenu, par minuta i to je to. Šalimo se na svoj račun, ne u vezi sa pokojnicima.

Jedina smešna situacija koje se sećam bila je kada smo pozvani opet zbog slučaja kada su stanari zgrade posumnjali da im je komšija preminuo. Uđemo u stan, tamo stvarno nenormalno smrdi. Obiđemo sve, stan prazan. Kolega nađe izvor smrada- ostavljena šerpa pasulja koji se ukiselio. Vlasnik stana otišao na selo, a nikome se iz komšiluka nije javio.

Da li i danas na terenima vidiš stare običaje u vezi sahranjivanja?

Mnogi žele da pokojnik provede neko vreme u kući, čak i kada je preminuo danima ranije. Takođe, dešava se i da žele pokojniku u sanduk da stave odeću koju je voleo da nosi, pa smo sanduk jedne bake jedva uspeli da zatvorimo jer joj je snaja stavila bluze, suknje, kaput i bundu.

Takođe, poštujemo običaje svih vera i znamo ih, kada pokojnika treba drugačije kupati, kada mu ne treba odeću kopčati dugmadima i zapertlavati obuću, u kom položaju treba da je telo. To su osetljive stvari i nije dopušteno grešiti.

Da li se nadaš beneficiranom radnom stažu?

Zasad ni spremači pokojnika ni mi vozači nemamo beneficirani radni staž, ali neka procedura je pokrenuta pre godinu dana. U ovom poslu teško se dočeka penzija, a neki koji su je dočekali sada razgovaraju sa pokojnicima koje su prevezli, kupali, ispratili. Nadam se beneficiranom stažu.